Mariola Pantelić

književnost

Pisanje je najpre poziv, a ne samo profesija

intervju, knjige, književnost, pisanje, poezija, priroda /

Intervju sa Danijelom Glišić, autorkom romana “Čair” I još nekoliko zbirki poezije i kratkih priča Pisanje je najpre poziv, a ne samo profesija Sada već davne 2014. godine upoznala sam Danijelu Glišić, osobu čiste duše, pesničkog izraza, sa prirodom u svakoj pori svoga bića. Imala sam priliku da pročitam skoro sva njena dela, a bila sam i urednik njene knjige Dažd. Čitalačla publika je već imala prilike da čita njenu poeziju i kratke priče, a sada je tu i njen prvi roman “Čair” koji je izašao krajem prošle godine. Čair označava livadu i u startu vam je jasno da je to još jedna knjiga kojoj je priroda u fokusu. Sa prirodom u centru pažnje sam osmišljavala i pitanja, a Danijela je u svom stilu dala i odgovore. Šta je za tebe umetnost? Umetnost je način da neizrečeno učinimo vidljivim. To je prostor gde emocije, misli i iskustva dobijaju oblik. Tako je sa pantomimom, slikom, rečju, pokretom, zvukom. Bilo da ste slikar, muzičar, glumac ili pisac, umetnost je dijalog između umetnika i sveta, ali i između dela i onoga ko ga doživljava. Umetnost je susret autora i čitaoca; scenskog pokreta i publike; akustike i slušaoca; platna i posmatrača; intime i sveta, pejzaža, horizonta, žanra. Ponekad mi se čini da rastavljam svet na najsitnije delove da bih ga ponovo sastavila kroz jezik, pisanjem slova. Novi roman “Čair” je ujedno i tvoj prvi roman. Kako bi ga ti sama opisala, a kakvi su utisci čitalaca? „Čair“ nije samo mesto, već stanje duše. To je slojevita priča o rastu, sazrevanju i  pronalasku arhetipskog. Čitaoci mi pišu da su se prepoznali u likovima, a još češće u situacijama. To mi je posebno drago, jer znači da je priča došla do njih na ličnom nivou. Često ističu da ih je roman naveo na razmišljanje. Raduje me reakcija takve vrste buđenja u najpozitivnijem smislu. I najzad, posebno me raduje što čitaoci prepoznaju autentičnost i iskrenost u naraciji.  Čair je livada, i sam naslov u startu asocira na prirodu. Ona ti je veoma važna i to se u tvojim rečima oseća već od prve knjige. Šta te toliko oduševljava u prirodi? Kako te inspiriše? I kakva je to livada zapravo? Priroda me oduševljava svojom iskrenošću i tišinom. Skladom. Oduševljava me njen ritam, miris jutra, šum vetra, lepet krila… Kapi. Oblici. Plavet. Inspiriše me život u svojoj savršenosti. Ponoviću, u skladu. Ponekad je dovoljan jedan trenutak ili prizor iz prirode da se rodi gotova priča. Livada simbolizuje unutrašnju jasnoću i prostor gde se suočavamo sa sobom. Ponekad mirna, ponekad prekrivena senama i oblacima. U svim mojim prethodnim knjigama postoji priziv, baš takvog bića – pomalo mitskog, pomalo stvarnog. Kroz galop, kroz kamen, kroz vekove, kroz njega, kroz vetar, u “Čairu” se otelotvoruje. Postaje čovek od krvi i mesa. U romanu je glavni lik žena koja sakuplja priče da ih pošalje na konkurs, i odlazi u prirodu da se inspiriše, ali sve vreme prokastrinira dok usput upoznaje zanimljive likove od kojih skuplja mudrosti. Koliko se glavna junakinja razlikuje od tebe, a koliko ste slične? Jedna sekunda pogleda koja traje duže od pristojnosti i već sam stvorila njen lik. Kojana veruje toj hemiji. Delimo emocije i osetljivost. Slične smo po načinu na koji doživljavamo svet, duboko, intenzivno i često tiše od drugih. Nenametljivo. U njenim mislima sigurno ima mene. Prosto, nemoguće je pisati potpuno odvojeno od sebe. Kojana je prošla puteve koje sam joj ispisala. Možda se ja više smejem od nje, ali ona zasigurno nosi svoju sreću postojanije. Takva je. Takva sam. Ima toplinu i to nešto zbog čega je vole.  Prethodna knjiga “Dažd” je zbirka kratkih priča, naizgled nepovezanih, ali opet objedinjenih u jednu celinu. “Dažd” je zapravo kiša i dobuje u svom ritmu. Poezija koju pišeš je kratka i gađa u srž, a proza ti je veoma lirska. Koliko ti je važna ritmika u pisanju? Ritmika je jednako važna kao i sadržaj. Hegelovski, proza je najlepša u delovima u kojima zvuči kao poezija. Ako u prozi nema poetičnosti, ona ostaje hladna. Ritam omogućava da priča bude ne samo shvaćena, nego i osećajnija. Poetičnost može biti i u jednoj pažljivo odabranoj reči. Često volim da naglasim koliko je lirika bitna u proznom delu.  Imaš imanje nadomak Smederevske Palanke u kojoj si i rođena, ali istovremeno živiš i u Beogradu. Koliko te zamara gradska buka, toliko te priroda odmara. Kako uspevaš da balansiraš ta dva? Beograd mi je dao mnogo prilika i iskustva. Ipak, poseban mir i pripadnost osećam u Smederevskoj Palanci i Dobrom Dolu. To su mesta gde sam istinski svoja i gde su mi koreni. Grobovi. Beograd poštujem kao veliki grad pun mogućnosti, ali Palanka je mesto gde osećam toplinu, bliskost i pravi osećaj doma. Isto važi i za Smederevo, grad u kome sam rođena i živela do svoje sedme godine.  Obožavaš konje i to se vidi u nekim tvojim pričama i pesmama. Šta te toliko privlači na njima? Da, konja ima u “Daždu”, “Pozajmljenim bojama”, u knjizi “Kad dođe devojka na konju” u svakoj do sada objavljenoj knjizi. Verujem i u budućim rukopisima. Oni su plemenite životinje sa snažnim karakterom. Simbol su slobode, poverenja, snage i povezanosti sa prirodom. Poseban odnos između čoveka i životinje se gradi. Tome me je učio deda koji je imao Vrance, uvek rasne konje sa poznatim i dokumentovanim poreklom. Deda je bio čovek prioriteta. U njegovoj kući hijerarhija je bila jasna. Najpre se proverava stanje kopita, pa tek onda stanje duha. Ako bi neko došao iz drugog grada ili sela, deda bi odmah pitao za kopita. Kao da se u tom odgovoru krije cela istina o čoveku i njegovom domaćinstvu. U takvoj, naizgled, neobičnoj brizi ogledala se njegova jednostavna, ali čvrsta životna filozofija. Prvo se gleda temelj, ono što nosi teret, pa tek onda sve ostalo. Tako je dočekivao i goste iz Sombora koji su, sećam se, bili slični dedi. Istih potkovica! Osećaj kada ti konj veruje i prati te bez straha je nešto zaista posebno. Kas mu, uvek, ali uvek, podseća na odvažnog, gracioznog, plemića. Sačuvali smo fijaker, karuce i

Pisanje je najpre poziv, a ne samo profesija Read More »

Umetnost može da bude sigurnost, sloboda i tišina u kojoj nešto nastaje

intervju, knjige, književnost, pisanje, slikarstvo, umetnost /

Portret umetnika Aida Camović Korać Umetnost može da bude sigurnost, sloboda i tišina u kojoj nešto nastaje Kada sam prvi put čula za Aidu to je bilo putem njene poezije, ali i Instagram stranice “Liliputanke” koju je vodila zajedno sa drugaricom, zbog koje sam kasnije počela i nju da pratim. Zainteresovala sam se za njenu knjigu i putem instagrama je poručila. Njena poezija zainteresovala me je i za njeno slikarstvo. Poslednjih godinu dana Aida je veoma aktivna na ovoj društvenoj mreži, gde ne predstavlja samo fotografije svojih radova, već se trudi da pratiocima približi slikarsku umetnost na razne načine. Ne prate je samo slikari i umetnici već i ljubitelji umetnosti. Aida stvara magiju da pisanjem dočara slikarstvo, a s druge strane slikarstvo koristi da prikaže ono što ne može da pretvori u reči. Sama ova činjenica dovoljna je da je zapratite i da pročitate šta ova mlada žena, koja je i nastavnica Likovnog u osnovnoj školi u Novom Pazaru ima da kaže o umetnosti, poeziji, prodaji na internetu, radu sa decom… Šta je za tebe umetnost? Najlepši citat koji sam ikada pročitala o književnosti i umetnosti je sledeći: “Svako mora da ostavi nešto za sobom kada umre, rekao je moj deda. Dete, ili knjigu, ili sliku, ili kuću, ili sagrađen zid, ili napravljene cipele, ili zasađen vrt. Nešto što je vaša ruka na određen način dotakla, kako biste imali kuda da odete nakon smrti. A ljudi će, kada pogledaju to drvo ili taj cvet, videti nas. Nije važno šta radiš, rekao je, ukoliko promeniš nešto tako da, nakon što skloniš ruke, to podseća na tebe.” Citat je iz knjige “Fahrenheit 451”, a autor je Rej Bredberi. Završila si slikarstvo. Kada je počelo tvoje interesovanje za ovu umetnost i kako je izgledao tvoj razvojni put? Moje interesovanje za umetnost počelo je vrlo atipično. Zapravo, kao dete nikada nisam bila zadovoljna svojim radovima. Dok su moje kolege često imale priče o crtanju kao nečemu prirodnom i lakom još od detinjstva, ja sam već u predškolskom uzrastu osećala da u meni postoji nešto važno, ali neuhvatljivo, nešto što nisam umela da izrazim onako kako hoću. Stalno sam plakala i negodovala, jer nijedan moj crtež nije izgledao onako kako sam želela. Rekla bih da sam bila dete perfekcionista. Zbog toga me je mama poslala na časove kod svoje koleginice sa posla, akademske slikarke: da naučim da crtam. Njen atelje pamtim kao posebno mesto. Nalazio se u potkrovlju muzičke škole, sa jednim velikim krovnim prozorom. Bio je ušuškan, sa starim drvenim gredama, vrlo mali, ali dovoljan da svi stanemo, ma koliko nas bilo. Uvek je svirala divna muzika sa radija, uvek je bilo toplo i prijatno. Taj prostor je za mene postao prva prava predstava o tome šta umetnost može da bude: sigurnost, sloboda i tišina u kojoj nešto nastaje. Godinama sam išla na časove slikanja. To je bila moja oaza. Ipak, nikad nisam bila sigurna da ću se time baviti. Zato sam upisala gimnaziju, jezički smer. Nakon toga, upisala sam dva fakulteta: arhitekturu i likovnu umetnost. Na arhitekturu nikad nisam otišla, osim da uzmem indeks. Osnovne studije umetnosti pohađala sam na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru, na smeru Likovna umetnost. Master i doktorske studije završila sam u Beogradu, na Fakultetu likovnih umetnosti. Doktorat sam odbranila u maju prošle godine. Koje tehnike koristiš najviše u svom radu? Tokom studija, isprobala sam razne tehnike, slikarske, crtačke i grafičke. Od mozaika do akvatinte. Ipak, tehnike koje su najbliskije onome što želim da postignem i koje danas najviše koristim su ulje na platnu i uljani pastel na papiru. To su dve tehnike kroz koje najpreciznije mogu da izrazim ono što me u likovnom smislu zanima. Kada si prvi put imala samostalnu izložbu i koje su ti izložbe bile najvažnije? Prvu samostalnu izložbu imala sam 2019. godine u galeriji SULUJ na Terazijama. Za mene je bilo vrlo značajno što mi je prva izložba bila u Beogradu i što je zahvaljujući odličnoj organizaciji, bila veoma dobro posećena. Na toj izložbi, izlagali smo moj kolega Davud Turković i ja, jer se pod samostalnom izložbom podrazumevaju izložbe koje imaju do tri izlagača. Na njoj smo i oboje prvi put prodali svoje autorske radove, pa mi je iz svih ovih razloga ostala u veoma dragom sećanju. Do sada sam imala 16 samostalnih izložbi. Posebno bih izdvojila one u Herceg Novom, Golupcu i u Beogradu. Prošle godine sam izlagala svoj doktorski umetnički projekat u najvećem prostoru do tada – galeriji Fakulteta likovnih umetnosti, u centru Beograda, u Knez Mihajlovoj. Ove godine sam imala takođe dve divne izložbe, u veoma neobičnim prostorima. U Herceg Novom izlagala sam u hotelu One&Only, koji važi za jedan od najluksuznijih hotela u Crnoj Gori. Tamo sam kao izložbeni prostor imala nestvarni lobi hotela, prelepo osvetljen, sa celim zastakljenim zidom koji gleda na more. Iz Palate Golubačke tvrđave, pogled se pružao na Dunav iz tog neverovatnog istorijskog zdanja. Pored toga izlagala sam samostalno u Podgorici, Kraljevu, Novom Pazaru, Raški, Bijelom Polju, Rožajama, Lazarevcu… Radiš kao nastavnica likovnog u osnovnoj školi u Novom Pazaru. Da li su današnja deca zainteresovana da nauče nešto o umetnosti, da li su i sami kreativni i vole da stvaraju ili su više okrenuti mobilnim telefonima? Deca sa kojom radim vrlo su različita. Primećujem da su mlađi učenici, posebno u petom i šestom razredu, mnogo slobodniji, otvoreniji i zainteresovaniji. Ne brinu toliko o krajnjem rezultatu, već više uživaju u samom procesu rada. Starija deca, naprotiv, postaju samokritičnija. Često se dešava da pohvalim rad, a da oni i dalje sumnjaju u to da su dobro uradili. U mnogima od njih već je usađena ideja da umetnost nije važna, da je to gubljenje vremena, da se od toga ne može živeti i da novac predstavlja jedinu meru vrednosti. U tome ne pomaže to što likovnu kulturu imaju jedan čas nedeljno. Početkom godine, dosta vremena ulažem u to da im pokažem i neki drugi ugao posmatranja. Kada se uklone neke predrasude i vide da je meni veoma stalo do svog predmeta, tek onda možemo ozbiljnije da radimo. Mobilni

Umetnost može da bude sigurnost, sloboda i tišina u kojoj nešto nastaje Read More »

Umetnost je osvajanje slobode

knjige, književnost, slikarstvo, umetnost /

Dušan Krstić je pisac, slikar i vaspitač koji se školovao na visokoj škola za obrazovanje vaspitača. Rođen je u Aleksincu, a već dugo živi u Beogradu gde se pored posla vaspitača posvećuje i umetnosti. Podjednako ga inspirišu i književnost i slikarstvo. Nakon prvog romana “Doziranje” izašla je biografska knjiga “Gospodin Roš” o Đorđu Rošu, srpskom oficiru jugoslovenske vojske, koja je bacila svetlo na njegov umetnički rad. Nedavno je izašla i njegova treća knjiga “Ni koraka nazad”, takođe istorijske tematike, u izdanju Ključ izdavaštva. O novoj knjizi, ali i o slikarstvu razgovarali smo ubrzo nakon beogradske promocije nove knjige.

Umetnost je osvajanje slobode Read More »

Poezija sa relacije Srbija – Njujork

intervju, knjige, književnost, umetnost /

Jelena D. Đurđević ima samo 26 godina, a već ima dve objavljene knjige: “Bela lasta”, koja je objavljena kada je imala samo 10 godina i “Oprosti đavolu u meni” koja je objavljena ove godine. Pored toga sama je radila ilustracije za svoje knjige, a njen umetnički duh ogleda se i u odevnim kreacijama koje pravi za sebe. Upoznala sam je ove godine na Inđija PRO POET festivalu i tada smo i dogovorile ovaj intervju.

Poezija sa relacije Srbija – Njujork Read More »

U oktobru tri nove knjige

intervju, knjige, književnost, novinarstvo, umetnost /

Miodrag Jakšić, pesnik, pisac, novinar, slikar, izdavač, muzičar, ukratko rečeno – svestran umetnik. Objavio je preko 20 svojih knjiga, a pored toga je i vlasnik izdavačke kuće ARTE, koja je osnovana pre 18 godina. Arte grupa okuplja umetnike iz Srbije i regiona, a do sada je objavila oko 270 knjiga. Pored toga on je osnivač nekoliko književnih manifestacija i likovnih kolonija i stalno stvara nešto novo. Ovom prilikom sa njim sam razgovarala kako o standardnim manifestacijama, tako i o nekim novim projektima.

U oktobru tri nove knjige Read More »

Umetnost kao dar ljubavi i samootkrivanja

inspiracija, intervju, književnost, umetnost /

Intervju sa Slađanom Milić – “Emili Sun” – multimedijalnom umetnicom Umetnost kao dar ljubavi i samootkrivanja Kao pravnica i umetnica koja se godinama bavi imovinsko-pravnim odnosima, slikanjem i pisanjem, Slađana Milić je pokrenula brend za kreativne interakcije “Emili Sun Art”. U želji da predstavi svoje projekte i proizvode učestvovala je na više događaja koji promovišu umetnost i hand made koncepte. Objavljenu zbirku pesama, priča i posveta pod naslovom “Šaputanje sazvežđa” predstavila je do sada u Beogradu, Novom Sadu i Aranđelovcu. Kao učesnik na više grupnih i samostalnih izložbi u Beogradu, predstavila je različite umetničke radove tehnike akril na platnu.Namera joj je da i dalje slika i kreira originalne sadržaje koji podstiču kreativnu snagu i razigranost. Osmislila je radionice kao umetnost kroz inspiraciju gde učesnici kroz lični izraz, čitanje i ilustrovanje u interaktivnoj knjizi sa preko 40 ilustracija, grade nove veštine i kreiraju unikatne radove. O umetnosti, poeziji, slikarstvu, kao i o budućim izložbama i projektima razgovarala sam sa “Emili Sun” koja je ovo umetničko ime uzela kao metaforu sunca izobilja u nama, koje joj je večna inspiracija, kako u slikarstvu tako i kroz pisanu reč. Otkud pravnica u svetu umetnosti? Da li si samouka ili si pohađala neke kurseve slikanja? Sve je nekako nastalo spontano, uvek sam slikala i crtala u detinjstvu. Iz ljubavi i želje da ispunim slobodno vreme nastavila sam i kasnije. Zatim sam upisala studije prava i jedno vreme prestala sa slikanjem. Došao je period tokom studija kada sam htela da otkrijem svoje potencijale i bavila se glumom, javnim nastupom i društvenim aktivizmom. U jednom trenutku zapitala sam se šta je to što najviše volim da radim, što me zaista potpuno ispunjava. Tad sam se vratila slikanju. Samouka sam, mada volim da pratim tutorijale i posećujem radionice slikanja, a uživam da pratim procese razvoja drugih umetnika širom sveta. Kako spajaš poeziju i slikarstvo? Inspiraciju za pisanje sam nalazila u dragim ljudima i lepim događajima poput rođendana, godišnjica i sličnih prilika. U početku su stihovi i kratke priče bili kreativni pokloni zajedno sa portretima koje sam radila. U umetničkom radu sam shvatila da se to nekako kod mene prirodno povezuje. Određene slike na platnu su intuitivno pronašle svoje pesme, dok su druge bile namenske ilustracije istih. Sve sam ih objedinila kroz zbirku pesama i priča “Šaputanje sazvežđa”.  Nove slike inspirisane lajtmotivima iz knjige su nastajale i nakon njenog objavljivanja. Uživala sam da iznova crtam i bojim u knjizi na osnovu toga kako me reči inspirišu. Želela sam da to prenesem na druge budeći kreativnost i ličnu snagu. Tako je nastao Stih & Art koncept – radionica crtanja i ilustrovanja za odrasle. U radu se uglavnom koriste suve tehnike bojenja i knjiga “Šaputanje sazvežđa”. Tako spajamo poeziju i pisanu reč sa crtanjem i slikanjem. Sastavni deo radionica čini interaktivno vođenje kroz aktuelnu izložbu mojih slika u prijatnoj atmosferi kluba Nautilus u Beogradu. Pored toga što je ovaj proces zanimljiv i zabavan, opušta nas i otkriva naše skrivene talente. Šta je za tebe umetnost? Umetnost za mene je veliki učitelj i inspiracija zbog koje zaboravim na vreme i prostor. Poput prirode je lekovita na način na koji je prepoznam i oslobodim. Ispunjena simbolima, unikatni je dar ljubavi i samootkrivanja. Na kojim si sve izložbama učestvovala? Bilo je divno biti jedan od učesnika kolektivne izložbe slika i fotografija “Ritam kreacije” u organizaciji Centra za kreativno ekološko stvaralaštvo – Sokolina Art. Tu sam predstavila nekoliko svojih slika iz edicije “Plave lagune” gde dominiraju plavi tonovi koje toliko volim. Događaj je bio u sklopu manifestacije Dani Dunava u galeriji Ikar u Zemunu, tokom jula 2022.godine. Učestvovala sam i na novogodišnjoj prazničnoj izložbi „Varoški salon“ u Galeriji Rančićeva kuća Centra za kulturu Grocka, sa svojom autorskom slikom „Dva ključa“, tehnike akril na platnu, krajem 2022. godine. Svoju prvu samostalnu izložbu slika i promociju knjige Šaputanje sazvežđa imala sam u Centru za kulturu Vlada Divljan sredinom 2023.god. Posebno lepo sam se osećala krajem prošle godine na sajmu likovnih umetnosti u Novom Sadu u hali Spens gde sam učestvovala sa preko 90 umetnika iz Srbije. Tokom celog dana smo imali prilike da se družimo, razmenjujemo kreativne ideje, predstavimo svoje radove i steknemo novu publiku. Predstavila sam svoje autorske slike i ostale oslikane drvene i staklene predmete koje sam uradila. Moji kreativni pokloni i art proizvodi su naišli na lep prijem kod Novosađana. Izuzetan utisak ostavile su mi umetnice posebne harizme i vrlo autentičnog stila sa kojima sam se povezala. Prvi put sam bila i jedan od izlagača na novogodišnjem Craft marketu u Ada Mall-u, u decembru prošle godine. Izložila sam umetničke radove i kreativne poklone koje pravim od svoje knjige, slika i love letter čestitki u vidu unikatnih art paketića. Bila sam zadovoljna reakcijom posetilaca i mogućnošću da nekog obradujem svojim proizvodima. Kako je vreme darivanja, neki su oduševljeno kupovali art paketiće za sebe, a drugi su birali nešto posebno za drage ljude. Imaš li neku izložbu trenutno i šta je još u planu? Danas su moja knjiga i izložba slika “Šaputanje sazvežđa” aktuelni u klubu “Nautilus” na Banovom brdu. Na ovom jedinstvenom mestu, inspirisanom egzotikom Kariba, spajam umetnost i hedonizam ukusa. Ljubitelji mojih dela se mogu prjaviti za interaktivno vođenje kroz izložbu i upoznavanje sa knjigom, probati zanimljiva jela i pića i doživeti poseban art & gastro ugođaj. Svaki posetilac dobija Creative room člansku kartu sa mnogim pogodnostima i može se prijaviti za kreativne radionice crtanja, slikanja i ilustrovanja “Stih & Art” i “Od knjige do umetničkog dela” čiji sam autor. Učestvovaću i na humanitarnoj prodajnoj izložbi u galeriji Green door u ulici Kralja Petra 61, na kojoj sav prihod ide za decu leptire odnosno decu koja boluju od bulozne epidermolize, koja se otvara 20. februara i traje do 2. marta. U martu ću učestvovati na izložbi u Novom Sadu u Spensu u galeriji “Macut” sa još par umetnica. To će biti grupna mini uzložba i trajaće tri dana od 5. do 07. marta i biće promotivnog karaktera. U aprilu i maju će se nastaviti, ali tada će svoje radove izlagati drugi umetnici. Cilj

Umetnost kao dar ljubavi i samootkrivanja Read More »

Bugarska književnost postaje vidljivija zahvaljujući Georgi Gospodinovu

intervju, knjige, književnost /

Krajem prošle godine dobila je nagradu za prevođenje proze Miloš Đurić, konkretno za knjigu “Vremensko skloniše”, bugarskog pisca Geoorgi Gospodinova. Pored toga profesorka je na Filološkom fakultetu u Beogradu na katedri za Bugarski jezik i književnost, gde predaje predmete: bugarska književnost, prevod za bugariste i na masteru književni prevod. O tome šta za nju znači ova nagrada, kako izgleda njen proces prevođenja, kao i o bugarskoj književnosti uopšte i studijama bugaristike, razgovarala sam sa svojom profesorkom Jasminom Jovanović.

Bugarska književnost postaje vidljivija zahvaljujući Georgi Gospodinovu Read More »

Umetnost – sloboda izražavanja na nekonvencionalan način

gluma, inspiracija, intervju, književnost, snovi, tango, umetnost /

Intervju sa Ivanom Živković, studentkinjom književnosti, glumicom i tango plesačicom U okviru emisije “Lepši svet sa Mariolom” razgovarala sam sa Ivanom Živković Ivana studira srpsku književnost i jezik. Bavi se glumom i oduvek je zaljubljena u pozorište. Glumačko iskustvo je učinilo da zavoli književnost, a nešto kasnije će svoja interesovanja proširiti na ples. Kaže da je Tango jedno od najuzbudljivijih otkrića za nju i preporučuje svima da počnu da plešu. Veruje da se umetnost i lepota nalaze svuda, a da stvaranje nije rezervisano samo za profesionalce, već za sve one koji žele da istražuju i izraze sebe na kreativan i zabavan način.   Šta je za tebe umetnost? (Kojom se ti baviš, koju voliš da konzumiraš i zašto? Odakle volja, želja, snaga?) Prva asocijacija kad neko kaže umetnost za mene je sloboda – sloboda da se izrazimo, da izrazimo svoju kreativnost i predstavimo sebe na jedan nekonvencionalan način. Mi smo u svakodnevnom životu uvek u nekim ulogama. Moramo da se ponašamo pristojno, zna se koje su emocije prihvatljive i ne možemo mnogo da iskačemo iz nekih okvira. Zato su tu scena, umetnost, tango, pevanje, gluma, bilo šta što je umetnost, da nam dozvole da budemo mnogo slobodniji nego u svakodnevnom životu, da pokažemo svoje emocije, da se upoznajemo sa ljudima i da shvatimo koliko smo zapravo u isto vreme i slični i različiti – slični po tome što svi imamo neke emocije, a različiti jer je svako od nas neponovljiva ličnost. Mislim da baš kroz umetnost možemo da izrazimo tu svoju individualnost. Ceo život se baviš glumom. Jedno vreme si razmišljala da ti to bude i profesija, ali ipak si se odlučila za književnost. Zbog čega? Kakva je gluma kao hobi? Glumom sam počela da se bavim potpuno nepretenciozno, išla sam u drugi razred osnovne škole i bila stidljiva, pa me je mama upisala na dramsku sekciju u školi kako bih se oslobodila. Mislim da kad se neko rano pronađe u određenoj umetnosti to ostaje za ceo život. Nisam uspela da upišem glumu, ali imala sam opciju da i dalje pokušavam ili da se opredelim za svoju drugu ljubav – književnost. Počela sam da spremam prijemni za književnost i shvatila da je to za mene, a da će gluma uvek biti ti kao hobi. Otkrila sam kako je književnost jedan bezgraničan prostor koji se može istraživati i prvi put sam shvatila da na studijama neću imati udžbenike već šire spiskove literature kojom mogu da se bavim i da sate i sate provodim u čitanju i istraživanju. Ne želim sebe da ograničavam nekom određenom profesijom i mislim da smo nekad previše skloni da sebe stavljamo u nekakve kutije, a zapravo smo svi mnogo više od svoje primarne profesije. Mislim da to koliko ulažemo u nešto i koliko se time ozbiljno bavimo ne zavisi od toga da li nam je hobi ili profesija. Nekada ono što nam je hobi može da nam bude veći prioritet od onoga što nam je zvanična profesija. Rekla si da je tango jedno od tvojih uzbudljivijih otkrića. Šta je tango za tebe? Na Tango sam krenula 2018. godine bez prevelikih očekivanja. Želela sam neku fizičku aktivnost, a oduvek me je zanimala umetnost, pa samim tim i ples. Tango je ples koji uključuje mnogo toga, nije samo ono što se vidi spolja. Podrazumeva komunikaciju sa plesnim partnerom čime se svaki put stvara autentično iskustvo. Fascinanto mi je bilo da sretnem nekoga na milongi (tako se zovu plesne večeri Tanga), nikada ga nisam videla u životu, a ipak se razumemo i divno plešemo. Tango je ples improvizacije i svaki put je drugačiiji. U njemu postoji umetnost praćenja koja mi se mnogo dopada. Nema toliko povučenih granica ko prati, a ko vodi, pa se međusobno nadopunjujemo. To je nešto što se najbolje može razumeti kad se iskusi. Probala sam i druge plesove ali ta vrsta bliskosti je ono što Tango razlikuje od ostalih. Tango je posebna vrsta strasti, ne obavezno seksualna, već pre svega strast prema životu. Učestvovala si u jednom veoma zanimljivom Katalizinom projektu, pa nam reci nešto više o tome. Odakle ti želja, a još više hrabrost? Kataliza je prva body positive zajednica u Srbiji i organizovala je slikanje na koje je mogla da se prijavi bilo koja žena ili devojka, bez obzira na godine, kilograme, izgled i da se slika u donjem vešu. Dopalo mi se što se nije sve svodilo na izgled kao u nekim drugim body positive zajednicama u svetu, već da čovek treba da prihvati svoje telo i da radi na njemu. Ne znači da ne volimo svoje telo ako želimo da smršamo, da se zdravo hranimo, da se krećemo. Dopalo mi se i što se u Katalizi promovišu neke stvari poput odlaska kod psihologa, što je iz nekog razloga i dalje tabu u Srbiji. Poenta slikanja je bila da smo mi takve kakve smo nasmejane i zadovoljne. Telo je jedna prirodna stvar i niko ne bi trebalo da se stidi toga. Cela priča se ne zadržava samo na slikanju, već se širi i na naše priče – kakav odnos imamo prema svom telu, šta za nas znači ljubav prema njemu, kroz koje poteškoće prolazimo kad je ishrana u pitanju… Izbombardovani smo idealima lepote sa svih strana, a jedna od poruka Katalize koja može da se poveže i sa umetnošću jeste da ste vi lepi u svoj svojoj nesavršenosti. Umetnost, pa eto i Tango podstiče prihvatanje sebe spolja i iznutra. Kada vidite osobu koja pleše u skladu sa svojim telom, muzikom i partnerom njeno telo je tako lepo! https://www.instagram.com/razigrani.znak.pitanja/ Pokrenula si zanimljivu instagram stranicu Razigrani znak pitanja na kojoj na jednom mestu povezuješ sve svoje ljubavi: glumu, tango i pisanje. Sa kojom idejom si pokrenula stranicu? Šta se sve zanimljivo može tamo naći? Odavno sam razmišljala o tome kako dok pričam sa prijateljima često se dotaknemo zanimljivih tema i imamo toliko toga da kažemo. Mislim da je šteta kada ljudi koji se bave stvarima koje vole ne dele svoja saznanja sa drugima. Poželela da stvari koje me inspirišu, kao što su Tango, književnost,

Umetnost – sloboda izražavanja na nekonvencionalan način Read More »

Filološki fakultet – da ili ne?

književnost /

Ako ste u nedoumici oko upisivanja Filološkog fakulteta pročitajte ovaj tekst. Možda vam bar malo pomogne… Od kad znam za sebe volela sam da pišem, da čitam, da gledam i razumem strane filmove i muziku… Kada sam krenula u peti razred počela sam da čitam Huper, zabavne novine gde je moglo da se pročita svašta iz života naših i stranih glumaca, glumica, muzičkih grupa… Divila sam se novinarki Ivani Pataković koja je mala priliku da prisustvuje dodelama MTV nagrada i da intetvjuiše moje omljene muzičke zvezde. Tada sam mislila da i ja to želim da radim kad porastem, čak sam u osnovnoj školi od isečaka iz novina pravila svoje novine, to mi je tada bila omiljena igra … Novinarstvo ili jezici?  Kad sam završila osnovnu školu i upisala gimnaziju, nisam znala čime tačno želim da se bavim u životu (na neki način to možda ni sad ne znam), ali sam znala da ću da studiram nešto. U trećem razredu gimnazije počela sam ozbiljnije da razmišljam o tome. Interesovalo me je novinarstvo ali isto tako i strani jezici. Španski mi je bio omiljeni. Novinarstvo sam zamišljala kao divan posao, na koji ideš da intervjuišeš poznate ličnost koje su ti zamiljive i pitaš ih pitanja koja tebe interesuju. Tek kasnije kada sam i radila kao novinar shvatla sam da to uopšte nije tako, kao i da novinarstvo ipak nije za mene. Ali u gimnaziji to još nisam znala… Kao i sve drugo u životu, čovek mora na svojoj koži da proba pa tek onda da razume. Nisam bila odličan đak u gimnaziji, ali to nije bilo zbog toga što nisam mogla nešto da naučim, već zato što sam bila lenja, mrzelo me je ili me nije interesovalo (sjano opravdanje!?). Osim toga, da sam učila ko bi onda stigao da gleda pet serija dnevno i da mašta – da bude zaljubljen i piše ljubavnu poeziju. Pa nema se vremena za sve, zar ne? Šta je bitna ta škola? Ocene, još manje!? A onda dodje prijemni i jedini trenutak kad shvatiš da su ti bitne te ocene, da je bitan taj prosek koji ja nisam imala. U razmišljanju i dvoumljenju između novinarstva na Fakultetu političkih nauka i španskog jezika na Filološkom fakultetu, i u razgovoru sa svojom porodicom, shvatila sam da mi nije potreban fakultet da bih se novinarstvom bavila. Pored toga tamo se uči i dosta političkih predmeta, a politika me nikad nije interesovala. Uz saznanje da se novinarstvo može naučiti i kroz sam posao i da se skoro svako njime može baviti, shvatila sam da bih to svakako trebalo jednog dana da pokušam da radim. Život uvek pokaže zašto je nešto dobro Smatrala sam, kao i moj deda, koji govori četiri strana jezka, da što više jezika znam to će mi biti bolje, i da će mi sigurno svi oni nekad koristiti (ako ništa drugo onda bar na putovanjima). Moj deda je inače želeo da studira medicinu, ali ga je zeznuo Drugi svetski rat, pa nije mogao da je upiše i umesto toga je upisao ekonomiju. Jezike je učio tokom školovanja i kako kaže svaki mu je bio koristan, pa čak i latinski koji je učio u gimnaziji. On je inače radio nekoliko godina kao novinar iako ni on nije studirao novinarstvo, pa što ne bih onda mogla i ja!? Znala sam da je velika “navala” bila baš na smeru za novinarstvo i da bih i ukoliko bih i savršeno uradila prijemni verovatno bila ispod crte. Pošto su mi jezici dobro išli i volela sam ih, rešila sam da se ipak spremam za Filološki i moj omljeni španski jezik. Ali pošto nisam na vreme slušala mamu i tatu i čuveno “Uči dete, uči”, onaj loš prosek iz gimnazije nije mogao naknadno da se promeni. Na prijemnom u junu sam dobro prošla na testu iz engleskog, ali sprski sam malo lošije uradila i uz loš prosek iz gimnazije, to je bilo dovoljno da ne uspem da upišem željeni jezik. Ostalo je da čekam septembar. Znala sam da ću morati da upšem neki drugi jezik pa da pokušam da se prebacim na španski nakon prve godine. Ali jedno su planovi drugo je život, a on uvek pokaže zašto je nešto dobro… Da skratim priču: nisam se prebacila na španski, završila sam bugarski, kao drugi jezik sam polagala engleski koji sam inače i učila od malih nogu. Kada sam završila fakultet upisala sam kurs španskog i sebi ispunila i tu želju. Dok još nisam završila fakultet počela sam da radim u dnevnim ekonomskim novinama Privredni Pregled, i tamo sam radila malo više od 5 godina. Samo par godina bilo je dovoljno da vidim da to ipak nije za mene, ali mi je bilo bitno da sam pokušala. I ne mogu da kažem da nije bilo lepih i zanimljivih trenutaka, uradila sam nekoliko meni zaista zanimljivih intervjua, onoliko koliko mi je tematika novina dozvoljavala, išla sam po konferencijama za novinare i pisala i za nekoliko časopisa koje je moja firma pored dnevnih novina izdavala. Bila sam i na nekoliko poslovnih putovanja po Srbiji. Nisam imala fiksno radno vreme i to je bilo super. Nekad bi mi radni dan bio osam a nekad tri sata. Nekome sa strane to je moglo izgledati kao savršen posao, posebno kad se uporedi kako se tada radilo u drugim novinama. Bilo je i onih momenata kada sam morala da pišem o onim temama koje me uopšte ne interesuju ili u koje se uopšte ne razumem, i u skladu sa tim trudila sam se da izvučem najbolje iz sebe, ali neke stvari mi jednostavno nisu išle. Shvatila sam da me zaista ne interesuje svaka rupa na putu i razlog njenog postojanja ili zašto neki sindikat štrajkuje. Ali svo to iskustvo mi je koristilo, ako ništa drugo, bar da mi ukaže na stvari koje ipak ne volim ili me ne interesuju, a s druge strane otkrila sam neke oblasti za koje nisam ni znala da me interesuju.                              

Filološki fakultet – da ili ne? Read More »