Mariola Pantelić

intervju

UMETNOST PRE SVEGA

intervju, slikarstvo, umetnost /

Intervju sa Uglješom Colićem, doktorom likovne umetnosti UMETNOST PRE SVEGA Postoje umetnici koji stvaraju i ceo život posvete samo tome, a postoje i oni koji se pored toga posvete i naučno istraživačkom radu, ali i promociji umetnosti uopšte. Jedan od takvih umetnika je i Uglješa Colić, doktor likovne umetnosti koji živi i radi u Novom Sadu. O časopisu Umetnost pre svega (UPS), umetničkoj grupi Marker, oblastima njegovog naučnog istraživanja, kao i o njegovoj umetnosti, čitajte u narednim redovima. Šta je za tebe umetnost? Umetnost je kreativni stvaralački čin kojim se izražavaju ideje i emocije, a koji je nerazdvojiv od duhovnosti. Umetnost je jedina stvar za koju vredi živeti. Česta zabluda je da treba živeti od umetnosti, zapravo treba živeti za umetnost. Umetnost je uzvišena i večna, svima bliska, a istovremeno mnogima nedostižna i neuhvatljiva. To je stvaralački proces koji nema kraja, jer je ona svevremena. Stvaranje umetnosti nije usamljenički čin, umetnik ne stvara samo za sebe i svoje savremenike, već za generacije koje tek dolaze. Ne možemo razumeti umetnost dok je ne sagledamo iz aspekta večnosti.  Zašto slikaš? Odakle ljubav prema likovnoj umetnosti? Slikam zbog unutrašnje potrebe koja me goni da stvaram, beležim i komponujem u različitim materijalima i formama. Imam jednostavnu potrebu, poput žeđi koja je neutoljiva i koja me tera da iznova tragam za novim likovnim rešenjima na različite teme. Tema i ideja ima beskonačno, a na nama je da selektujemo neke od njih koje možemo da realizujemo tokom našeg kratkog veka. Uzmimo na primer pejzaž. Ako zastanemo ispred nekog prizora, on u nama budi duboke emocije i ukoliko ga naslikamo odmah, u pleneru, tu na licu mesta, to će biti sigurno sasvim drugačiji doživljaj od onog kada bi ga slikali po fotografiji i to direktno utiče na sliku koja nastaje. Ako slikamo pejzaž uživo, on je živ, pomera se, mi vidimo promenu svetla, senke, kontraste, vetar ćarlija, pomera lišće, grane, travke, odsjaj u Dunavu se menja, reka se bistri i muti u najezdama oblaka ili barki. Kako se sunce pomera, pomeraju se i njive, vinogradi, ravnice i planine, a mi beležimo naš doživljaj i taj doživljaj se menja sa prizorima ispred nas. Mnogo slika se stvore i nestanu dok se ne završi ona konačna verzija slike. Ljubav prema likovnoj umetnosti oduvek je bila prisutna u meni. Verovatno se nešto od te ljubavi dobija odmah po rođenju, poput karaktera, dok se drugi deo razvija i neguje još od najranijeg uzrasta, poput ličnosti. Nisi samo umetnik već se baviš i naučno-istraživačkim radom i profesor si na Akademiji strukovnih studija u Novom Sadu, a uz to si i doktor likovne umetnosti. Koje su glavne oblasti tvojih istraživanja? Trenutno radim na Akademiji strukovnih studija Novi Sad na odseku: Visoka škola strukovnih studija za obrazovanje vaspitača Novi Sad, na Master strukovnim studijama, gde predajem izborne predmete: Likovno oblikovanje materijala, Likovne igre i dečja kreativnost, Novi mediji i likovna komunikacija i Likovni aspekti igračaka i njihova izrada. Likovne oblasti mojih istraživanja su tradicionalni mediji poput crtanja, slikanja, vajanja, grafike, ali i novih medija, poput animacije. Sve što radim sa studentima u toku nastave, vaspitači mogu da primene u praksi u radu sa decom u vrtiću, a pored toga dosta radimo na podsticanju kreativnosti. Izražavamo se koristeći prirodne i reciklažne materijale, kao i brojne likovne tehnike. Veoma je važno da podstaknemo maštu i kreativnost kod dece predškolskog uzrasta i da ih ohrabrimo u likovnom stvaralaštvu. Važno je da ljudi shvate da vaspitači danas stvaraju temelje naše budućnosti. Pored crtanja, slikanja, grafike i vajanja baviš se i izradom scenografije i kostimografije, kao i oslikavanjem murala. Kako se opredeljuješ u kojoj tehnici ćeš da radiš neko delo? U zavisnosti od toga kako se razvija ideja, tako se trasformiše i tema određenog ciklusa radova. Nekada tema odredi tehniku jer nekim materijalima možemo bolje da dočaramo određene emocije, a nekada eksperimentisanje materijalima i tehnikama jednostavno nametne tematiku. Eksperiment je iskorak u nepoznato i ishodi su vrlo često neizvesni, to je nešto što je vrlo uzbudljivo tokom stvaralačkog procesa. Lično preferiram istu temu da uradim i u crtežu, slici, grafici i skulpturi. To mi je prirodni tok istraživačkog procesa, koji često traje nekoliko godina. Izložba slika od stotinak radova koja se predstavlja publici u nekoj galeriji samo je odabir od mnogo veće serije radova koja se razvija i živi i pre i nakon izložbe.  Na moje stvaralaštvo vrlo često utiče muzika, književnost ili pozorište. Scenografija i kostimografija su druga priča, one se rade u dogovoru i razgovoru sa ekipom predstave i u korelaciji sa zadatom temom. U zavisnosti od teme ima manje ili više slobode za izvedbu. Uvek je izazovno raditi nešto u timu, jer su slikari navikli da rade sami, pa mi to daje nove perspektive. Takođem to me dovodi do vrlo interesantne teme koju izučavam poslednjih nekoliko godina, a to je sinergija različitih umetnosti. Murale ljudi često doživljavaju kao dekorativni element u eksterijeru ili enterijeru, poput nekog drugorazrednog ukrasa koji je tu kako bi prekrio prljavu fasadu. Murali su slike na zidu. Prema muralima se tako i ophodim, slikam ih kao slike, samo su nešto većeg formata i na zidu, a ne na platnu, dasci ili papiru. Slikam ih direktno na praznu podlogu iz ruke, tako što umočim četku u boju i krenem, bez nekih unapred pripremljenih mreža ili konturnih linija poput onih u bojankama. Dakle, imaju podjednaku jačinu i težinu, ravnopravno kao i sva ostala likovna dela, sa malom, ali značajnom razlikom, ukoliko su u javnom prostoru, murali pripadaju svima i oni postaju javno dobro, a to sa sobom nosi i dodatnu odgovornost. Gde se sve mogu videti tvoji murali? U Novom Sadu sam oslikao mural Marije Trandafil (2020.), velike srpske dobrotvorke, upravo na Trgu Marije Trandafil, a portret Aleksandra Tišme (na stogodišnjicu rođenja 2024.), novosadskog pisca, oslikao sam u ulici Braće Ribnikar na zidu Društva književnika Vojvodine. Tokom pozorišnog festivala Mapa u Čačku naslikao sam prenosivi mural ispred Doma kulture u toku jednog dana pred publikom sa temom mapiranja arhitekture Čačka (2024.), to je bio umetnički performans i demonstracija tehnike. U Rusiji sam gostovao

UMETNOST PRE SVEGA Read More »

Iskreni izraz je najvažniji u umetnosti

intervju, izložba, keramika, umetnost, život /

Intervju sa Katarinom Popović, vizuelnom umetnicom ISKRENI IZRAZ JE NAJVAŽNIJI U UMETNOSTI U martu je otvorena nova sezona izložbi u galeriji Stara kapetanija u Zemunu koja je počela sa izložbom „Iz sivila“ umetnice Katarine Popović. Upoznale smo se na otvaranju izložbe i odmah nakon toga sam poželela da uradim intervju sa njom i saznam šta se krije iza svih onih porcelanskih figura koje su bile okačene na zidovima, ali i raspoređene na podu galerije. Na prvi pogled to su samo obične konzerve i figurice, ali kad čujete priču koja se krije iza njih odmah vam je jasan i naziv izložbe „Iz sivila“. Shvatate da pred sobom vidite kako su ruševine i rugla savremenog sveta, pretvorena u umetnička dela i pomislite kako nije baš sve propalo i kako ima nade za ovu zemlju i ovu planetu, jer ova izložba nije samo nešto lepo što je nastalo iz ružnog već i opomena da stanemo i zapitamo se šta ostavljamo ovom svetu. O čemu smo pričale osim o izložbi čitajte u nastavku i saznajte kako je došlo i do toga da jednom prilikom izlaže i palačinke! Šta je za tebe umetnost? Umetnost je način života, način razmišljanja, iskreni izraz. Ako nešto nije iskreno ne može biti umetnost jer se to oseti u bilo kom umetničkom mediju. Tuđu umetnost volim i cenim više nego svoju, kao i svi umetnici. Kako si počela da se baviš keramikom? Keramikom sam počela da se bavim dok sam bila na master studijama. Sa društvom sam imala atelje u Jugošpedu, to je bilo nakon što se BIGZ iselio. Ja sam se tada uglavnom bavila slikanjem i crtanjem. Jednog dana je komšija pozvonio kod nas i tražio nekoga ko se bavi keramikom i bio mu je potreban neko da tu radi ili bar da drži radionice. Ja sam im se dopala i želeli su da održim neku radionicu, pristala sam ali i rekla da nađu nekoga ko je stvarno keramičar jer sam jako malo to radila i delovalo mi je komplikovano i teško jer ne može da se završi za par dana već je to čitav proces, mnogo je sporo i odgovorno. To se završilo tako što sam na kraju to radila po ceo dan. Tada sam shvatila da treba da se prebacim kod njih, i dobre tri godine sam radila samo to. Završila si srednju dizajnersku školu a nakon toga Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu, smer za konzervaciju i restauraciju. Kako je izgledalo tvoje školovanje? Završila sam prvo školu za dizajn koja je zaista fenomenalna škola i odlična baza za dalje studiranje. Imala sam zaista dobre profesore koji su me dobro usmeravali, pa sam tako nastavila studiranje na Fakultetu primenjenih umetnosti, na odseku za konzervaciju i restauraciju. Nikad nisam verovala da ću se time baviti i mislila sam da mi je to samo ulazna karta za egzotične terene i neke lokacije koje nisu svima dostupne, a težila sam da sebe razvijam kao likovnog umetnika. U trećoj godini sam zaključila da mi je pametnije da nađem način kako da se prebacim u neko malo bolje okruženje gde mogu da imam bolju podršku. To sam uspela da nađem kroz stipendiju CEPUS koju sam dobila i otišla na razmenu u Poljsku, u Krakov, na Akademiju likovnih umetnosti Jan Matejko. Imala sam sreće što sam tu živela sa drugaricom sa kojom sam i pre delila atelje u BIGZU. Postale smo dve radoholičarke, posle fakulteta bismo crtale i slikale, ono što sam ja radila prešlo bi malo na nju, a ono što je ona radila prešlo bi malo na mene, pa je to bila jedna sjajna razmena tehnika. Na primer ja nisam nikad crtala pastelom već sam dosta radila markerom i ugljenom, ali onda sam počela i pastelom. Ona je imala više iskustva od mene u grafici i to me je nateralo da je baš zavolim. Poljska je baš dobra po pitanju umetničke grafike. Jedan dan nedeljno sam tamo na fakultetu samo radila grafike. Nisam samo crtala na fakultetu već i popodne kod kuće. Na kraju semestra sam donela gomilu blokova sa radovima i profesori su bili iznenađeni jer obično studenti na razmeni dođu da se zezaju i na kraju imaju svega nekoliko crteža. Kasnije su mi ti profesori pisali i neke preporuke za dalji rad. Bilo je to jedno sjajno iskustvo. Restauracija i transfer zidnih slika U Poljskoj si završila i master studije. Kakve su prednosti studiranja u inostranstvu? Htela sam da mi master tema bude vezana za konzervaciju i restauraciju zidnih slika. Poljska ima jaku katedru za transfer zidnih slika. Imaju poseban atelje za transfer zidnih slika sa jedne na drugu lokaciju ili u muzej. Oni su imali dosta građevina gde je to bilo neophodno, pa nije ni čudo da su razvili taj smer i na akademiji. Mnogo mi je značilo to što su predavanja odlično koncipirana i odlični su uslovi za rad, bolji je pristup studentima, jer se tamo vidi da si došao da stvarno naučiš, a ne da te neko osuđuje. Pored svega toga važno je bilo i što smo imali posete različitim lokacijama, pa sam i obišla dosta Poljske, videla neke projekte konzervacije i restauracije, što ovde nisam nikad radila u sklopu fakulteta. Kod nas mi se mnogo dopada tradicionalni pristup, posebno što predmeti crtanja i slikanja traju po dva tri sata skoro svakog dana, pa je to dobro za treniranje u tom tradicionalnom smislu. Trenutno živiš i radiš u Zagrebu. Čime se baviš tamo i kakvi su ti utisci? Trenutno se u Zagrebu bavim konzervacijom i restauracijom, to radim pre podne, a popodne radim u svom ateljeu za keramiku gde stvaram za sebe. Takođe pomažem i drugim umetnicima da realizuju neke svoje projekte.  U zagrebu uma dosta dobrih keramičara i ateljea i to mi se baš dopada. U planu mi je i jedna grupna izložba uskoro. U galeriji Stara kapetanija u Zemunu Nedavno je završena tvoja samostalna izložba „Iz sivila“ koja je bila postavljena u galeriji Stara kapetanija u Zemunu. Kako je nastala izložba? Nastala je iz napuštenih zgrada poput BIGZA i Jugošpeda, jer je za mene

Iskreni izraz je najvažniji u umetnosti Read More »

DRUŽENJE SA PČELAMA JE TERAPIJA

intervju, med, pčelarstvo, zdrav život /

Intervju sa Rankom Šironjom, pčelarom DRUŽENJE SA PČELAMA JE TERAPIJA Kada sam pre desetak godina počela da plešem tango, nisam znala koliko ću kroz ovaj ples upoznati različite zanimljive ljude koji se bave najrazličitijim poslovima. Jedan od njih je i Ranko Šironja, pčelar koji proizvodi med “U pčelinjem društvu”. Ranko je završio Višu poslovnu školu u Beogradu i duži niz godina je radio u struci, ali pčelarstvo mu je ljubav od malih nogu. Pre 12 godina odlučio je da se posveti pčelarstvu i vrati sebi i prirodi. Član je Društva pčelara Beograd, a redovno posećuje pčelarske seminare i predavanja i prati nova pčelarska saznanja kako u zemlji tako i u inostranstvu i smatrala sam da je odličan sagovornik da odgovori na sva ona pitanja vezana za blagodeti med ai drugih pčelinjih proizvoda, kao i ona koja se tiču opstanka pčela, koje su neverovatno važna karika u lancu ishrane našeg ekosistema. Kako si počeo da se baviš pčelarstvom i priozvodnjom meda? Želja da se bavim pčelarstovom u meni je postojala još od malih nogu. U četvrtom razredu osnovne škole imali smo sekciju za pčelarstvo pošto je nastvnik bio pčelar.Imao je želju da svoje znanje prenese i na svoje učenike, a ja sam uvek sa radošću posećivao pčelarsku sekciju i još tada suvideo da tu ima nešto što me privlači i znao sam da ću se pre ili kasnije baviti pčelarstvom. Uslovi za to su se stekli tek 2014. godine kada sam, baveći se do tada raznim poslovima uglavnom vezanim za ekonomiju i trgovinu, jednostavno odlučio da prestanem da se bavim tim poslom s obzirom da sam osetio zasićenje i uvideo da takva vrsta posla više nije za mene.  Tada sam, sasvim slučajno ili ne, stupio u kontakt sa dvojicom drugara koji su se bavili pčelarstvom a bili su iz moga kraja. Odmah sam ih pitao da li bi hteli da me uče tom poslu, u početku nisu bili previše raspoloženi, ali su me na moje insistiranje primili u družbu. To je bilo pre 12 godina i od tada se od pčelarstva nisam rastajao. Može se slobodno reći da je to bio zahtev mog unutrašnjeg bića koji sam ja sledio, a zapravo i nisam imao pojma u šta se upuštam, ali želja je prevladala. Pčelarstvo podrazumeva boravak u prirodi. Da li zbog toga voliš pčelarstvo ili postoji još neki razlog? Boravak u prirodi je svakako jako bitan za svakog čoveka, pa tako i za mene i to je sigurno jedan od razloga, ali nije najvažniji. Druženje sa pčelama, rad oko njih i sam boravak u blizini košnica za mene ima terapeutski uticaj. Uostalom naučno je i dokazano da sam boravak u blizini košnice, udisanje aerosloli iz košnice, ako i sam pčelinji ubod (apitoksin) imaju izuzetno pozitivan terapeutski uticaj na čovečiji organizam. Vazduh iz košnice ima izuzetno prijatan, da ne kažem opojan, miris voska propolisa i ostalih supstanci, deluje smirujuće i blagotvorno na ljudski organizam. Takođe posmatranje rada pčelinjeg društva je samo po sebi doživljaj koji izaziva u čoveku osećaj mira, spokoja i divljenja pred jednom takvom savršenom organizacijom u kojoj vladaju samo prirodni zakoni. Da ne ulazimo sada u brojke o milionima godina koliko su stare pčele na planeti zemlji a koliko je ljudska vrsta prisutna na istoj, brojke su u svakom slučaju desetinama miliona godina više na strani pčela i to samo po sebi u meni izaziva osećaj divljenj, jer smatram da se nije desilo slučajno da su uspele da prežive i opstanu toliko dugo. Kada sam se opredelio za ovu delatnost svakako materijalni aspekt nije bio prioritet, za mene pored zdravlja koje je izuzetno bitno, posebno važan aspekt svakog čoveka je vreme, jer je to resurs koji je svakome od nas ograničen. Polazeći od tog aspekta odlučo sam da bi provođenje vremena družeći se sa pčelama bilo najbolje potrošeno vreme za mene. Poljoprivrednicima su vremenski uslovi jedan od najvećih izazova sa kojima se susreću. Kakva je situacija sa proizvodnjom meda, koji su najveći izazovi sa kojima se susrećeš prilikom gajenja pčela i pri sakupljanju meda? Vremenski uslovi su izuzetno bitan faktor u sektoru poljoprivrede a posebno je važan i za pčelarstvo, sve naše aktivnosti se odvijaju pod otvorenim nebom. Vremenska prognoza je prva stvar koju pogledam ujutru kada se probudim, od vremenske prognoze zavisi raspored svih aktivnosti a naravno ima i odlučujući faktor i na same prinose, kako meda tako i drugih pčelinjih proizvoda. Poslednjih godina se susrećemo sa neverovatnim promenama vremena kako na ostalim delovima zemlje tako i kod nas. Dešavale su se kišne godine gde kiša neprekidno pada i po mesec dana svaki dan, takvi uslovu su nemogući za rad i predstavljaju direktnu štetu za poljoprivredu, a imamo i situacije, kao na primer prošle godine, gde smo imali tri toplotna talasa od preko 40 stepeni u toku leta posle čega imamo efekat spržene zemlje, što takođe predstavlja izuzetan izazov i remeti sve aspekte proizvodnje. Svaki poljoprivredni priozvođač je svestan rizika i uslova rada i svestan je da na te uslove ne može da utiče, međutim i u takvim uslovima moguće je proizvesti zadovoljavajuću količinu proizvoda. Najveći izazov u pčelarstvu ne predstavlja proizvodnja iako su uslovi za istu svake godine sve teži. Produktivnost pčelarstva se u poslednjih 20 godina prepolovila, upravo zbog promene klimatskih uslova, a najveći izazov u pčelarstvu predstavlja nelojalna konkurencija, koja do te mere guši poljoprivredne proizvođače da mnogi odustaju od proizvodnje, a neke grane poljoprivrede će se sasvim ugasiti ako se ovaj trend nastavi, što će imati nesagledive posledice za sve nas u smislu poskupljenja poljoprivrednih proizvoda i smanjenja kvaliteta hrane a samim tim i negativan uticaj na zdravlje cele nacije. Poslednjih godina se mnogo govori o važnosti očuvanja pčela kao vrste, jer su neizostavan deo u lancu ishrane. Šta je to što obični građani mogu da urade kako bi tome doprineli? Najvažnija uloga pčele nije njena sposobnosti da proizvede med i ostale lekovite supstance koje mogu ljudima da posluže kako bi poboljšali kvaltet svog zdravlja ili se možda izlečili od nekih bolesti, već njena oprašivačka uloga u ekosistemu. Sakupljajući nektar i polen pčela

DRUŽENJE SA PČELAMA JE TERAPIJA Read More »

Pisanje je najpre poziv, a ne samo profesija

intervju, knjige, književnost, pisanje, poezija, priroda /

Intervju sa Danijelom Glišić, autorkom romana “Čair” I još nekoliko zbirki poezije i kratkih priča Pisanje je najpre poziv, a ne samo profesija Sada već davne 2014. godine upoznala sam Danijelu Glišić, osobu čiste duše, pesničkog izraza, sa prirodom u svakoj pori svoga bića. Imala sam priliku da pročitam skoro sva njena dela, a bila sam i urednik njene knjige Dažd. Čitalačla publika je već imala prilike da čita njenu poeziju i kratke priče, a sada je tu i njen prvi roman “Čair” koji je izašao krajem prošle godine. Čair označava livadu i u startu vam je jasno da je to još jedna knjiga kojoj je priroda u fokusu. Sa prirodom u centru pažnje sam osmišljavala i pitanja, a Danijela je u svom stilu dala i odgovore. Šta je za tebe umetnost? Umetnost je način da neizrečeno učinimo vidljivim. To je prostor gde emocije, misli i iskustva dobijaju oblik. Tako je sa pantomimom, slikom, rečju, pokretom, zvukom. Bilo da ste slikar, muzičar, glumac ili pisac, umetnost je dijalog između umetnika i sveta, ali i između dela i onoga ko ga doživljava. Umetnost je susret autora i čitaoca; scenskog pokreta i publike; akustike i slušaoca; platna i posmatrača; intime i sveta, pejzaža, horizonta, žanra. Ponekad mi se čini da rastavljam svet na najsitnije delove da bih ga ponovo sastavila kroz jezik, pisanjem slova. Novi roman “Čair” je ujedno i tvoj prvi roman. Kako bi ga ti sama opisala, a kakvi su utisci čitalaca? „Čair“ nije samo mesto, već stanje duše. To je slojevita priča o rastu, sazrevanju i  pronalasku arhetipskog. Čitaoci mi pišu da su se prepoznali u likovima, a još češće u situacijama. To mi je posebno drago, jer znači da je priča došla do njih na ličnom nivou. Često ističu da ih je roman naveo na razmišljanje. Raduje me reakcija takve vrste buđenja u najpozitivnijem smislu. I najzad, posebno me raduje što čitaoci prepoznaju autentičnost i iskrenost u naraciji.  Čair je livada, i sam naslov u startu asocira na prirodu. Ona ti je veoma važna i to se u tvojim rečima oseća već od prve knjige. Šta te toliko oduševljava u prirodi? Kako te inspiriše? I kakva je to livada zapravo? Priroda me oduševljava svojom iskrenošću i tišinom. Skladom. Oduševljava me njen ritam, miris jutra, šum vetra, lepet krila… Kapi. Oblici. Plavet. Inspiriše me život u svojoj savršenosti. Ponoviću, u skladu. Ponekad je dovoljan jedan trenutak ili prizor iz prirode da se rodi gotova priča. Livada simbolizuje unutrašnju jasnoću i prostor gde se suočavamo sa sobom. Ponekad mirna, ponekad prekrivena senama i oblacima. U svim mojim prethodnim knjigama postoji priziv, baš takvog bića – pomalo mitskog, pomalo stvarnog. Kroz galop, kroz kamen, kroz vekove, kroz njega, kroz vetar, u “Čairu” se otelotvoruje. Postaje čovek od krvi i mesa. U romanu je glavni lik žena koja sakuplja priče da ih pošalje na konkurs, i odlazi u prirodu da se inspiriše, ali sve vreme prokastrinira dok usput upoznaje zanimljive likove od kojih skuplja mudrosti. Koliko se glavna junakinja razlikuje od tebe, a koliko ste slične? Jedna sekunda pogleda koja traje duže od pristojnosti i već sam stvorila njen lik. Kojana veruje toj hemiji. Delimo emocije i osetljivost. Slične smo po načinu na koji doživljavamo svet, duboko, intenzivno i često tiše od drugih. Nenametljivo. U njenim mislima sigurno ima mene. Prosto, nemoguće je pisati potpuno odvojeno od sebe. Kojana je prošla puteve koje sam joj ispisala. Možda se ja više smejem od nje, ali ona zasigurno nosi svoju sreću postojanije. Takva je. Takva sam. Ima toplinu i to nešto zbog čega je vole.  Prethodna knjiga “Dažd” je zbirka kratkih priča, naizgled nepovezanih, ali opet objedinjenih u jednu celinu. “Dažd” je zapravo kiša i dobuje u svom ritmu. Poezija koju pišeš je kratka i gađa u srž, a proza ti je veoma lirska. Koliko ti je važna ritmika u pisanju? Ritmika je jednako važna kao i sadržaj. Hegelovski, proza je najlepša u delovima u kojima zvuči kao poezija. Ako u prozi nema poetičnosti, ona ostaje hladna. Ritam omogućava da priča bude ne samo shvaćena, nego i osećajnija. Poetičnost može biti i u jednoj pažljivo odabranoj reči. Često volim da naglasim koliko je lirika bitna u proznom delu.  Imaš imanje nadomak Smederevske Palanke u kojoj si i rođena, ali istovremeno živiš i u Beogradu. Koliko te zamara gradska buka, toliko te priroda odmara. Kako uspevaš da balansiraš ta dva? Beograd mi je dao mnogo prilika i iskustva. Ipak, poseban mir i pripadnost osećam u Smederevskoj Palanci i Dobrom Dolu. To su mesta gde sam istinski svoja i gde su mi koreni. Grobovi. Beograd poštujem kao veliki grad pun mogućnosti, ali Palanka je mesto gde osećam toplinu, bliskost i pravi osećaj doma. Isto važi i za Smederevo, grad u kome sam rođena i živela do svoje sedme godine.  Obožavaš konje i to se vidi u nekim tvojim pričama i pesmama. Šta te toliko privlači na njima? Da, konja ima u “Daždu”, “Pozajmljenim bojama”, u knjizi “Kad dođe devojka na konju” u svakoj do sada objavljenoj knjizi. Verujem i u budućim rukopisima. Oni su plemenite životinje sa snažnim karakterom. Simbol su slobode, poverenja, snage i povezanosti sa prirodom. Poseban odnos između čoveka i životinje se gradi. Tome me je učio deda koji je imao Vrance, uvek rasne konje sa poznatim i dokumentovanim poreklom. Deda je bio čovek prioriteta. U njegovoj kući hijerarhija je bila jasna. Najpre se proverava stanje kopita, pa tek onda stanje duha. Ako bi neko došao iz drugog grada ili sela, deda bi odmah pitao za kopita. Kao da se u tom odgovoru krije cela istina o čoveku i njegovom domaćinstvu. U takvoj, naizgled, neobičnoj brizi ogledala se njegova jednostavna, ali čvrsta životna filozofija. Prvo se gleda temelj, ono što nosi teret, pa tek onda sve ostalo. Tako je dočekivao i goste iz Sombora koji su, sećam se, bili slični dedi. Istih potkovica! Osećaj kada ti konj veruje i prati te bez straha je nešto zaista posebno. Kas mu, uvek, ali uvek, podseća na odvažnog, gracioznog, plemića. Sačuvali smo fijaker, karuce i

Pisanje je najpre poziv, a ne samo profesija Read More »

NAJVEĆA SATISFAKCIJA – KAD PROMENIM NEČIJI ŽIVOT NA BOLJE

intervju, trening, zdrav život, zdrava hrana /

Rubrika: Zdrav život Razgovor sa Markom Radovićem, personalnim i online trenerom NAJVEĆA SATISFAKCIJA – KAD PROMENIM NEČIJI ŽIVOT NA BOLJE Iako preferiram umetničke teme, postoje i večne teme bez koji se ne može. Jedna od njih je zdravlje, a zdravlje je, složićete se, nešto najvažnije. U zdravom telu zdrav je i duh, stara je poslovica, pa hajde onda da istražimo kako da se zdravo hranimo i da budemo u formi, pa da onda možemo da se bavimo drugim poslovima i hobijima bez bojazni. Ovom prilikom razgovarala sam sa Markom Radovićem, profesionalnim personalnim i online trenerom koji pomaže drugima da promene svoje navike i unaprede zdravlje. Pričali smo o zdravlju, ishrani, nutritivno bogatoj hrani, treninzima, brojanju kalorija i kako sve to izbalansirati. Da bismo se bolje upoznali sa Markom, priču počinjemo sa njegovim počecima i pitanjem kako je izgledao njegov put od dečaka u osnovnoj školi do profesionalnog trenera. “U osnovnoj školi sam bio gojazan, imao sam nisko samopouzdanje, bio sam povučen, a onda sam u srednjoj školi naglo smršao i naglo porastao i dobio skoliozu i kifozu. Problem je nastao zbog toga što nisam imao muskulaturu da podrži tu visinu. Otišao sam kod lekara i rečeno mi je da problem moram da shvatim ozbiljno jer može doći do operacije. Nisam želeo to sebi da dozvolim, pa sam u sklopu kluba gde sam trenirao tekvondo i imao malu teretanu, rešio da pokušam da izgradim mišićnu masu. Drugar mi je pokazao par vežbica i tako sam krenuo. Malo mi se stanje popravilo, mada su lekari rekli – teretana nikako. Preporučivali su mi plivanje, ali sam znao da mi je važno da imam muskulaturu da me podrži. Za godinu dana aktivnog treninga, fukusirao sam se samo na tu fizičku transformaciju, grudni koš mi se ispravio, sve je bilo bolje, Kad sam ponovo otišao kod lekara on je rekao – ne znam šta radiš, ali šta god da radiš to i nastavi”. Marko kaže da ne samo što mu je to poboljšalo kvalitet života, već i čitavu sliku koju je imao o sebi. Kada je tek krenuo da ide u teretanu bio je student hotelijerstva. Tada je počeo da nosi sa sobom svoje obroke, a treninzi su mu bili prioritet. “Shvatio sam da mene ne zanima to što studiram i posle prve godine sam upisao Dif – Fakultet za sport i fizičko vaspitanje. Shvatio sam da želim da pomažem ljudima u njihovim transformacijama i da od toga želim da napravim karijeru”, kaže Marko Radović i dodaje da je vremenom naučio i kako da sluša ljude i da priča sa njima, jer je komunikacija bitna za ovu vrstu posla. Na pitanje šta je važnije treninzi ili ishrana, ovaj mladi momak kaže da sve ima svoj udeo u celokupnoj slagalici. “Neko će da kaže trening, neko ishrana, i oba su tačna, ali je sve mnogo kompleksnije. Ako čovek radi i treninge i vodi računa o ishrani, a nije ok u glavi to je sve onda za džaba. Trening igra veliku ulogu, i služi da se bolje osećaš tokom dana, da bolje spavaš, ali ja propagiram širu sliku. Što se tiče ishrane i ona ima veliki udeo, i svi se trudimo da se zdravije hranimo, ali na internetu ima previše informacija, a nekome ko tek kreće u te vode je teško da probere šta je zapravo istina, a šta nije, i samim tim ceo život ne vodi računa o ishrani”. Marko dodaje i da se danas sve svelo na estetiku, društvene mreže, prikazivanje najbolje verzije sebe, i naglašava da nam društvene mreže jesu malo uništile percepciju o tome šta zdravlje predstavlja i kako treba da izgleda, a takođe problem je i što nam je sve servirano na tacni tako da više ne mora da se ustane iz kreveta. On smatra da je dobro da čovek reši da krene da trenira, ne samo kako bi se trenutno osećao bolje, već da vežba konstantno kako ne bi morao, kad bude imao preko 60 godina, da se oslanja na decu da mu pomažu. ”Želim da mogu da podignem unuke, a da me ne zabole leđa, da mogu da funkcionišem normalno kroz život, a da se ne oslanjam ni na čiju pomoć”. Naravno, on kaže da neke stvari zavise od genetike, ali da mnogo toga zavisi i od navika koje smo stvorili tokom života. Kako bi se održala željena težina potrebno je proći kroz određene procese i naći način da se nove navike učine održivim. “Poenta priče je da se krene adaptivno i kako vreme prolazi i učiš o nutricionizmu, upoznaješ svoje telo više, i vremenom naučiš koliko je telu čega potrebno kako bi održavao određeni izgled, procenat mišića i masti…” Marko smatra da ljudi imaju problem da krenu i da održe navike, jer se tokom života nisu susreli sa optimalnijom verzijom sebe. “Ceo život nam se plasira kako se preko tridesete drugačije stari, teže se skidaju kilogrami, a zapravo bitno je naći odgovarajući sistem u dnevnim obavezama, odrediti kad se ide na trening, kad se spremaju obroci. Za dobru muskulaturu najviše se preporučuje trening sa tegovima jer stvara najviše mišićne mase, a ona je bitna jer daje potporu celom telu kroz život.  Ko ne voli da ide u teretanu, nije loše da bar ide na neke grupne treninge gde se radi sa nekim manjim tegovima”, kaže Marko i dodaje da je danas veliki problem i sedenje – koje je novo pušenje, a naravno problem je i to što smo navikli stalno nešto da grickamo, a to nikako ne ide u korist. On naglašava da je suština u balansu i da se prema zdravlju treba postaviti tako da ono bude dugoročno, a ne trenutno rešenje. U svom pristupu promenama Marko smatra da veliki udeo ima i kompleksnost ljudske psihe i svačija lična životna pozadina i na to se kod svakoga individualno mora obratiti pažnja, jer svako ima drugačije i navike i tempo života. “Klijent mi na prvom razgovoru ispriča te važne stvari o navikama i onda gledamo sa čime on može da se bori, koliko mu je treninga nedeljno za

NAJVEĆA SATISFAKCIJA – KAD PROMENIM NEČIJI ŽIVOT NA BOLJE Read More »

Kamen – materijal sa dušom

intervju, kamen, umetnost /

Portret umetnika Anja Živković Kamen – materijal sa dušom Od načina na koji mu priđete zavisi šta ćete dobiti Krajem prošle godine na otvaranju Zemunskog salona u galeriji Stara kapetanija u Zemunu, izložbe čiji sam bila jedan od kustosa, upoznala sam Anju Živković, jednu od učesnica Zemunskog salona. Mlada žena širokog osmeha, sa šeširom na glavi, odmah mi je privukla pažnju. Iako smo progovorile tek par reči odmah sam zapamtila da je to umetnica koja je uradila najtežu kamenu skulpturu “Predačko kolo”. Dve nedelje kasnije upravo je ona dobila nagradu Zemunskog salona. Nagrada je samostalna izložba koja će biti održana u toku ove godine u galeriji Stara kapetanija. O tome šta za nju znači ova nagrada, kako vidi umetnost, ali i kako je zavolela umetnost klesanja kamena čitajte u nastavku teksta. Šta je za tebe umetnost? Ukratko umetnost je život – disanje – način života. Od onih malih naizgled beznačajnih stvari kad primetite pčelu na cvetu ili sunčeve zrake koji prave najlepšu sliku probijajući se kroz šumske krošnje, preko lepote svega ljudskom rukom kroz vekove stvaranog, do sjaja u nečijim očima. Veliki dar pri rođenju je roditi se sa dušom umetnika i videti svet na taj način. Umetnost je sloboda da kroz svoje stvaralaštvo iskažete svoje biće, uverenja, bunt… Umetnost je luksuz da do kraja života sačuvate u sebi radoznalo dete koje se igra otkrivajući nove stvaralačke procese koji pružaju beskonačne mogućnosti i maštu pretvore u stvarnost. Umetnost je jezik ljubavi koji ovaj svet čini lepšim i najlepši zov duše koji u ovom životu možete iskusiti. Pored toga ona je i hrabrost da koračate svojim putem ma koliko je trnovit i težak, jer je to iznad svega sastavni deo puta svakog umetnika. Završila si Višu tehnološku školu u aranđelovcu, smer – dizajn za obradu kamena. Kako je nastala tvoja ljubav prema skulpturama u kamenu? U svetu stvaralaštva sam od kad sam bila dete. Prolazila sam sve faze, od plastelina, tempera, crtačkih osnova u školi slikanja koja je postojala u mom gradu. Kao jedinici porodica je za mene želela neke druge stvari koje su njima tada delovale kao sigurnost, a umetnost kao hobi. Iz svog inata i sukoba sa njima apsolvirala sam na Pravnom fakultetu u Beogradu, ali za svo to vreme sam stvarala, prolazila razne faze, čak i kanonskog ikonopisa. Borba u meni je stalno postojala samo je bilo pitanje trenutka kada će ono moje iskonsko pobediti i krenuti putem za koji je rođeno. Kako ništa u životu ne biva slučajno tako sam došla i u kontakt sa mozaikom i tu kreće moje prvo interesovanje za kamen, ne samo kao mogućnost stvaranja već i kao materijal. Borba je postajala sve veća i veća, ali na kraju sam presekla da se potpuno posvetim umetnosti. To se poklopilo i sa gubitkom mog dede koji mi je bio životni oslonac i na neki način odredio je put kojim sam dalje krenula. Poslednji poklon od njega mi je bilo pet okruglih kamenčića koje je našao u našem voćnjaku (i danas ih nosim uvek sa sobom). U tom period krenula sam sa spremanjem za Akademiju i opet je sudbina umešala prste, slučajno sam čula za dizajn za obradu kamena u Aranđelovcu, taj smer je postojao na Visokoj tehnoloskoj školi jer mi smo grad vode, kamena i gline. Bez razmišljanja sam konkurisla i upisala. Tada kreće moje istinsko zaljubljivanje u kamen i sve što on jeste. Kamen je materijal sa dušom, od načina kako mu priđete zavisi šta ćete dobiti. Savršeno nesavršen, nijedan nije isti – od vrsta, boja, tvrdoće, strukture, “nesavršenosti” koje je priroda stvorila na njemu. Zato i danas volim da sačuvam tako nešto na svojim skulpturama. Priroda sa dodirom čoveka. Naizgled muški posao ali moja velika sreća je što sam imala divne kolege i mentora Vladana Martinovića od koga sam “krala” zanat i imala uvek vetar u leđa kao stvaralac, a i kao žena u “muškom” svetu, tako da nikad ništa nije delovalo nemoguće. Danas posle deset godina mogu da kažem da mi je to bila, iako za neke možda najluđa, a za mene najbolja odluka u životu, koja me je odvela duboko u bit same sebe i kao bića, a i kao stvaraoca. Ta odluka mi je donela neverovatna iskustva, čarobne ljude, rast,.. Kamen je ukrao moje srce i danas mu prilazim sa istim odševljenjem, pozitivnom tremom, leptirićima kao i prvi put. Zvuk čekića i dleta ili dijamantskih sečiva zvuči kao čista magija, ali valjda je to i najprirodnije kad nešto volite. Praviš i mozaike, a zajedno sa drugim umetnicima si radila ornamentiku za Hram Svetog Save. Kako je došlo do te saradnje? Pored skulptura bavim se i izradom mozaika. Mozaik se zapravo smatra slikarskom tehnikom, a od starih civilizacija pa do današnjih dana on mami uzdahe širom sveta svojom lepotom. Kao što sam već rekla, on je i bio moj prvi susret sa kamenom. Sećam se kada se počinjalo sa ukrašavanjem Hrama, rekla sam svom dedi “joooj zamisli bar jednu svoju kockicu tu ostaviti za večnost, kakva je to čast”. Godine su prošle, ali nisam ostavila mozaičarsku kockicu već ornamentiku. Najveća ekspanzija radova na Hramu Svetog Save počela je 2017. godine i tada su najveće kamenjarske radionice preuzele da rade te radove, bilo je dosta vajara sa svih strana jer je bilo potrebno što više ljudi i što brže da se radi. Tada mi se ukazala prilika da i ja budem deo te priče preko profesora i kamenjarskih kontakata. Velika čast je bila upoznati mnoge od tih umetnika, kako iz Srbije tako i iz Makedonije, Bugarske. a naravno i deliti iskustva, učiti od njih i provesti radno vreme sa njima. Tako da sam ipak ostvarila želju da svojim alatom i dušom pomazim kamen za večnost ugrađen u Hram i bila mali deo te velike zajednice. Imala si nekoliko grupnih izložbi, ne samo kod nas nego i u inostranstvu, u Rimu i Atini. Po čemu se razlikuju inostrana iskustva? Prošla godina mi je bila izuzetno uspešna što se tiče izložbenih dešavanja. Rim i Atina su mi ostali u prelepom sećanju. Sjajna

Kamen – materijal sa dušom Read More »

Umetnost ima snagu da menja, povezuje i leči

intervju, staklo, umetnost /

Portret umetnika Ana Belanović Umetnost ima snagu da menja, povezuje i leči U decembru sam se prijavila da učestvujem u grupnoj izložbi humanitarnog karaktera “Umetnost na dar” u galeriji Green door art u Beogradu. Kada sam otišla da odnesem svoj rad, tada sam upoznala Anu Belanović, vlasnicu galerije. Pored toga ona je i sama umetnica i bavi se staklom, što je veoma retko kod nas. Sama je učila kako da stvara predmete od stakla, jer škola kod nas za to ne postoji. Pored toga saznala sam da je po struci ekonomistkinja. Kako se našla u svetu umetnosti, kako je nastala sama galerija, kako ona doživljava umetnost i još po nešto čitajte u nastavku teksta. Šta je za tebe umetnost? Za mene je umetnost život. Sloboda. Potreba da budem svoja. Kroz umetnost govorim onda kada reči nisu dovoljne. Moji radovi su moj unutrašnji glas – staklo oslikava moju dušu, emocije i inspiraciju. U njemu su sačuvani trenuci, stanja, tišine i snaga. Umetnost mi daje prostor da budem iskrena, ogoljena i istinita, bez objašnjenja i kompromisa. Kako se diplomirana ekonomistkinja našla u svetu umetnosti? Završila sam Ekonomski fakultet i više od decenije radila u korporativnom svetu. Bila sam deo sistema koji zahteva brzinu, rezultate, rokove i stalni pritisak. Iako sam profesionalno napredovala, u jednom trenutku sam shvatila da sam se umorila – ne fizički, već duboko iznutra. Staklo je u moj život ušlo kao vid antistres terapije, kao beg od svakodnevice. Počela sam da stvaram da bih se odmorila, a onda sam utonula u svet boja, refleksije i svetlosti. Taj susret sa staklom potpuno je promenio moj život i opredeljenje. Rad sa staklom me je izgradio – naučio me istrajnosti, jer je zanat zahtevan; strpljenju, jer proces ne trpi žurbu; ali i radosti, jer u tom procesu gubim pojam o vremenu. To je prostor u kome zaboravljam probleme i svakodnevnicu i ulazim u jedan potpuno drugačiji, tihi i ispunjavajući svet. Kako i kada je nastala tvoja ljubav prema staklu i gde si učila da radiš sa njim? Ljubav prema staklu rasla je spontano, iz radoznalosti i potrebe za stvaranjem. Na umetničkim fakultetima kod nas ne postoji smer za rad sa staklom, niti formalne škole za Tiffany tehniku ili fuziju stakla. Bila sam samouka. Nije bilo lako doći do znanja, informacija, materijala ili alata. Nisam imala mentore ni sistemsku podršku. Ali velika ljubav i strast prema stvaranju bile su jače od svih prepreka. Učila sam gledajući strane tutorijale, istražujući, grešeći, ponavljajući procese. Mnogo sam maštala, sanjala i osmišljavala kako da nešto napravim na svoj način, u skladu sa mogućnostima koje imam. Svaki komad stakla bio je nova lekcija. Šta sve izrađuješ od stakla i kakva je konkurencija kod nas? Mogućnosti rada sa staklom su ogromne – to je izuzetno zahvalan materijal u enterijeru. Izrađujem staklene vaze, činije, skulpture, zidne forme, slike, satove, lampe, kao i unikatni nakit od posebnog stakla. Staklo ima moć da prostoru da svetlost, dubinu i karakter. Kod nas nema mnogo umetnika koji se kontinuirano i ozbiljno bave fuzijom stakla, što ovaj medij čini još posebnijim i otvorenim za dalji razvoj. Kako je nastala Green Door art galerija? Green Door art galerija nastala je pre tri godine, iz moje duboke potrebe da živim ono što jesam. Želela sam prostor u kome mogu da stvaram, ali i da uživo pokažem ljudima koliko je staklo lepo, toplo i živo. Galerija je zamišljena kao mesto susreta – prostor za samostalne i kolektivne izložbe, za podršku umetnicima, za dijalog i razmenu. Moj cilj je bio da doprinesem razvoju kulturne i umetničke scene i da stvorim intiman, topao prostor u kome se ljudi okupljaju, druže i međusobno podržavaju. Novogodišnja izložba „Umetnost na dar“ je humanitarnog karaktera. Kako je nastala i kome su namenjena sredstva? „Umetnost na dar“ nastala je iz želje da se spoje lepota, humanost i odgovornost. Ideja je da podstaknemo ljude da za novogodišnje poklone biraju umetnička dela – jer ona u sebi nose emociju, ljubav i trud umetnika i samim tim imaju veću vrednost od same cene. Izložba ima i humanitarni karakter – deo sredstava svake godine usmerava se onima kojima je pomoć najpotrebnija. Na taj način umetnost postaje most između stvaranja i solidarnosti. Ove godine zajedničkim delovanjem smo prikupili sredstva za decu ometenu u razvoju iz udruženja „Naš svet“ iz Leskovca, ali ono što mi je posebno važno jeste to što se čulo za njih i što su kroz ovu izložbu osetili podršku i pažnju. To je možda i najveća vrednost svega ovoga. Koji su ti budući planovi? Planiram da ove godine pokrenem radionice fuzije stakla, sa željom da svoje znanje i ljubav prema ovom materijalu prenesem drugima. Volela bih da ljudima približim proces i pokažem koliko je rad sa staklom kreativan, lekovit i inspirativan. U martu nas očekuje kolektivna izložba „Ritam života“, za koju je konkurs otvoren do 1. marta. Takođe, otvoren je i konkurs za samostalne izložbe u Green Door galeriji. Moj plan je da nastavim da gradim prostor slobode, stvaranja i susreta – jer verujem da umetnost ima snagu da menja, povezuje i leči. Sve fotografije su iz lične arhive umetnice Anu možete pratiti na instagramu na https://www.instagram.com/anabelanovic_art/

Umetnost ima snagu da menja, povezuje i leči Read More »

Umetnost može da bude sigurnost, sloboda i tišina u kojoj nešto nastaje

intervju, knjige, književnost, pisanje, slikarstvo, umetnost /

Portret umetnika Aida Camović Korać Umetnost može da bude sigurnost, sloboda i tišina u kojoj nešto nastaje Kada sam prvi put čula za Aidu to je bilo putem njene poezije, ali i Instagram stranice “Liliputanke” koju je vodila zajedno sa drugaricom, zbog koje sam kasnije počela i nju da pratim. Zainteresovala sam se za njenu knjigu i putem instagrama je poručila. Njena poezija zainteresovala me je i za njeno slikarstvo. Poslednjih godinu dana Aida je veoma aktivna na ovoj društvenoj mreži, gde ne predstavlja samo fotografije svojih radova, već se trudi da pratiocima približi slikarsku umetnost na razne načine. Ne prate je samo slikari i umetnici već i ljubitelji umetnosti. Aida stvara magiju da pisanjem dočara slikarstvo, a s druge strane slikarstvo koristi da prikaže ono što ne može da pretvori u reči. Sama ova činjenica dovoljna je da je zapratite i da pročitate šta ova mlada žena, koja je i nastavnica Likovnog u osnovnoj školi u Novom Pazaru ima da kaže o umetnosti, poeziji, prodaji na internetu, radu sa decom… Šta je za tebe umetnost? Najlepši citat koji sam ikada pročitala o književnosti i umetnosti je sledeći: “Svako mora da ostavi nešto za sobom kada umre, rekao je moj deda. Dete, ili knjigu, ili sliku, ili kuću, ili sagrađen zid, ili napravljene cipele, ili zasađen vrt. Nešto što je vaša ruka na određen način dotakla, kako biste imali kuda da odete nakon smrti. A ljudi će, kada pogledaju to drvo ili taj cvet, videti nas. Nije važno šta radiš, rekao je, ukoliko promeniš nešto tako da, nakon što skloniš ruke, to podseća na tebe.” Citat je iz knjige “Fahrenheit 451”, a autor je Rej Bredberi. Završila si slikarstvo. Kada je počelo tvoje interesovanje za ovu umetnost i kako je izgledao tvoj razvojni put? Moje interesovanje za umetnost počelo je vrlo atipično. Zapravo, kao dete nikada nisam bila zadovoljna svojim radovima. Dok su moje kolege često imale priče o crtanju kao nečemu prirodnom i lakom još od detinjstva, ja sam već u predškolskom uzrastu osećala da u meni postoji nešto važno, ali neuhvatljivo, nešto što nisam umela da izrazim onako kako hoću. Stalno sam plakala i negodovala, jer nijedan moj crtež nije izgledao onako kako sam želela. Rekla bih da sam bila dete perfekcionista. Zbog toga me je mama poslala na časove kod svoje koleginice sa posla, akademske slikarke: da naučim da crtam. Njen atelje pamtim kao posebno mesto. Nalazio se u potkrovlju muzičke škole, sa jednim velikim krovnim prozorom. Bio je ušuškan, sa starim drvenim gredama, vrlo mali, ali dovoljan da svi stanemo, ma koliko nas bilo. Uvek je svirala divna muzika sa radija, uvek je bilo toplo i prijatno. Taj prostor je za mene postao prva prava predstava o tome šta umetnost može da bude: sigurnost, sloboda i tišina u kojoj nešto nastaje. Godinama sam išla na časove slikanja. To je bila moja oaza. Ipak, nikad nisam bila sigurna da ću se time baviti. Zato sam upisala gimnaziju, jezički smer. Nakon toga, upisala sam dva fakulteta: arhitekturu i likovnu umetnost. Na arhitekturu nikad nisam otišla, osim da uzmem indeks. Osnovne studije umetnosti pohađala sam na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru, na smeru Likovna umetnost. Master i doktorske studije završila sam u Beogradu, na Fakultetu likovnih umetnosti. Doktorat sam odbranila u maju prošle godine. Koje tehnike koristiš najviše u svom radu? Tokom studija, isprobala sam razne tehnike, slikarske, crtačke i grafičke. Od mozaika do akvatinte. Ipak, tehnike koje su najbliskije onome što želim da postignem i koje danas najviše koristim su ulje na platnu i uljani pastel na papiru. To su dve tehnike kroz koje najpreciznije mogu da izrazim ono što me u likovnom smislu zanima. Kada si prvi put imala samostalnu izložbu i koje su ti izložbe bile najvažnije? Prvu samostalnu izložbu imala sam 2019. godine u galeriji SULUJ na Terazijama. Za mene je bilo vrlo značajno što mi je prva izložba bila u Beogradu i što je zahvaljujući odličnoj organizaciji, bila veoma dobro posećena. Na toj izložbi, izlagali smo moj kolega Davud Turković i ja, jer se pod samostalnom izložbom podrazumevaju izložbe koje imaju do tri izlagača. Na njoj smo i oboje prvi put prodali svoje autorske radove, pa mi je iz svih ovih razloga ostala u veoma dragom sećanju. Do sada sam imala 16 samostalnih izložbi. Posebno bih izdvojila one u Herceg Novom, Golupcu i u Beogradu. Prošle godine sam izlagala svoj doktorski umetnički projekat u najvećem prostoru do tada – galeriji Fakulteta likovnih umetnosti, u centru Beograda, u Knez Mihajlovoj. Ove godine sam imala takođe dve divne izložbe, u veoma neobičnim prostorima. U Herceg Novom izlagala sam u hotelu One&Only, koji važi za jedan od najluksuznijih hotela u Crnoj Gori. Tamo sam kao izložbeni prostor imala nestvarni lobi hotela, prelepo osvetljen, sa celim zastakljenim zidom koji gleda na more. Iz Palate Golubačke tvrđave, pogled se pružao na Dunav iz tog neverovatnog istorijskog zdanja. Pored toga izlagala sam samostalno u Podgorici, Kraljevu, Novom Pazaru, Raški, Bijelom Polju, Rožajama, Lazarevcu… Radiš kao nastavnica likovnog u osnovnoj školi u Novom Pazaru. Da li su današnja deca zainteresovana da nauče nešto o umetnosti, da li su i sami kreativni i vole da stvaraju ili su više okrenuti mobilnim telefonima? Deca sa kojom radim vrlo su različita. Primećujem da su mlađi učenici, posebno u petom i šestom razredu, mnogo slobodniji, otvoreniji i zainteresovaniji. Ne brinu toliko o krajnjem rezultatu, već više uživaju u samom procesu rada. Starija deca, naprotiv, postaju samokritičnija. Često se dešava da pohvalim rad, a da oni i dalje sumnjaju u to da su dobro uradili. U mnogima od njih već je usađena ideja da umetnost nije važna, da je to gubljenje vremena, da se od toga ne može živeti i da novac predstavlja jedinu meru vrednosti. U tome ne pomaže to što likovnu kulturu imaju jedan čas nedeljno. Početkom godine, dosta vremena ulažem u to da im pokažem i neki drugi ugao posmatranja. Kada se uklone neke predrasude i vide da je meni veoma stalo do svog predmeta, tek onda možemo ozbiljnije da radimo. Mobilni

Umetnost može da bude sigurnost, sloboda i tišina u kojoj nešto nastaje Read More »

SVAKO DELO IMA NEKOGA KO ĆE GA PRIMETITI, PONETI GA SA SOBOM I VOLETI

intervju, slikarstvo, umetnost, zemun /

Portret umetnika Tatjana Trajković SVAKO DELO IMA NEKOGA KO ĆE GA PRIMETITI, PONETI GA SA SOBOM I VOLETI Kada sam se krajem leta prijavila na oglas za kustosa u galeriji „Stara kapetanija“ u Zemunu, prva osoba na koju sam naišla bila je Tatjana Trajković. Objasnila mi je kako stvari funkcionišu i dogovorile smo se da počnem sa izložbom koja se otvara u oktobru. Nisam odmah znala da je Tatjana i sama umetnica i da je predsednica Društva likovnih i primenjenih umetnika Zemuna, a ni da je Društvo osnovalo samu galeriju. Ubrzo sam dobila priliku da kustosiram više izložbi i da upoznam različite umetnike. Dobila sam i novi entuzijazam da se vratim razgovorima sa umetnicima i da na svom sajtu predstavim sve što oni rade, a što bi čitaocima bilo interesantno. Ovom prilikom razgovarala sam sa Tatjanom o njenoj umetnosti, ali i o Društvu likovnih i primenjenih umetnika Zemuna, galeriji Stara kapetanija, prodajnoj galeriji Stena i o umetnosti uopšteno. Šta je za tebe umetnost? Umetnost je za mene moj unutrašnji svet. U trenutku kada moja osećanja dobiju oblik na papiru, to postaje nešto što drugi mogu da vide i dožive. Ipak, ne očekujem da će posmatrač osetiti baš ono što sam želela da prenesem. Važno mi je da svako ima slobodu da u mom radu prepozna sopstvena osećanja i značenja. Dešavalo se da se ta viđenja poklope sa mojom namerom, ali i da ljudi u mojim radovima vide nešto potpuno drugačije, što smatram jednako vrednim. Kod umetnosti mi je izuzetno važan sam proces stvaranja. To je deo koji opušta, ispunjava i daje smisao radu, i verujem da se kvalitet tog procesa uvek odrazi na konačno delo. Kada je proces iskren i potpun, delo postaje prostor u kojem svako može pronaći nešto svoje. Kada posmatram umetnička dela, važno mi je da me ona na neki način dotaknu, isprovociraju ili pozovu da zastanem pred njima i razmišljam. Ako se ta veza ne dogodi, onda to delo jednostavno nije namenjeno meni, već nekom drugom. Verujem da svako umetničko delo ima svog posmatrača, nekoga ko će ga primetiti, povezati se s njim, poneti ga sa sobom i voleti. Završila si Fakultet primenjenih umetnosti, smer grafički dizajn. Kako je izgledao tvoj put od fakulteta do osnivanja Artelje centra? Završila sam Fakultet primenjenih umetnosti, smer grafički dizajn – fotografija, a diplomski rad je obuhvatao tri zadatka: plakat, fotografiju i knjigu. Ipak, moj profesionalni put u velikoj meri se formirao tokom poslednjih osam do deset godina. Nakon studija zaposlila sam se u izdavačkoj kući gde sam radila kao art direktor i grafički dizajner. Sarađivala sam i sa izdavačkim kućama na knjigama za decu, a jednu posebnu (Mamine priče, Ane Jovanović) sam i ilustrovala. U izdavaštvu sam provela šesnaest godina. Tokom tog perioda dobila sam decu i paralelno pokušavala da se bavim kreativnim radom. Međutim, sa malom decom, bez ateljea i sa vrlo malo slobodnog vremena, to je bilo izuzetno teško. Pokušavala sam da slikam na platnu, ali se dešavalo da moja platna osvanu dorađena flomasterima i bojicama, što je bio jasan znak da još nije pravi trenutak za ozbiljan rad. Kada sam odlučila da napustim stalni posao, osnovala sam Artelje centar i počela da vodim kreativne radionice za decu. Ono što je počelo kao eksperiment, vremenom je preraslo u ozbiljnu umetničku školu u kojoj se edukuju deca uzrasta od 5 do 18 godina. Pored toga, vodim pripreme za umetničke srednje škole i fakultete, kao i tematske radionice za odrasle, koje su uvek jasno strukturisane kroz određenu temu i tehniku. Sa decom redovno učestvujem na likovnim konkursima, na kojima ostvarujemo zapažene rezultate i dobijamo nagrade. Tokom pandemije, kada škola privremeno nije radila i kada sam imala najviše vremena za sebe, konačno sam počela da se ozbiljnije bavim ličnim umetničkim stvaralaštvom. Šta sve obuhvata tvoj umetnički rad? U tom periodu počela sam da se bavim monotipijom. Grafiku oduvek volim, ali nisam imala svoju presu, pa sam tražila način da radim grafičku tehniku koja ne zahteva takvu vrstu opreme. Monotipija mi je to omogućila – reč je o grafičkoj tehnici u kojoj se pojedini delovi rada zaštite papirom, zatim se nanosi boja, potom se ponovo prave zaštite i dodaju novi slojevi boje. Slika se gradi postepeno, sloj po sloj, kroz proces koji ostavlja prostor za spontanost i nepredvidivost. Tim radovima sam se predstavila 2021. godine na samostalnoj izložbi u Kulturnom centru u Pančevu. Nakon toga počela sam da razvijam i digitalne grafike, koje sam štampala u različitim formatima. Publika ih je dobro prihvatila, a cena je bila pristupačna, jer mi je ideja od početka bila da umetnost bude dostupna i da svako može da je unese u svoj dom. U jednom trenutku štampar mi je vratio ceo tiraž digitalnih grafika zbog greške u štampi – radovi su bili umrljani zbog kvara na mašini i kao takvi nisu mogli da se prodaju, a ni poklone. Za stolom za kojim sam radila, ostali su tanki papiri prebojeni temperama, koji se suše. Pomislila sam da bih mogla da se poigram i da ih iskoristim na tim “neuspelim” grafikama. Počela sam da lepim papir preko grafika i vrlo brzo shvatila da se na taj način dobija sasvim nova, snažna slika. Iz tog procesa nastao je ciklus Obala, za koji sam 2023. godine dobila ULUPUDS-ovu Godišnju nagradu za stvaralaštvo. Obale su bile izuzetno dobro prihvaćene – publika ih je odmah prepoznala i zavolela. To su obale koje sam obišla, ali i one koje sam zamišljala i sanjala: obale mora, reka i jezera, u Srbiji i širom sveta. I danas se ti radovi traže i nastavljaju da žive. Posle Obala, došla je digitalna kolekcija Cvetanje, koja se sastoji od radova većeg formata. Ideja mi je bila da kroz svaki mesec u godini predstavim različite oblike cvetanja, kroz promene boja i raspoloženja tokom godine. Takođe sam, sa koleginicom Majom Vučić, radila na zajedničkom projektu primene grafike na porcelanu pa smo osmislile unikatne porcelanske posude koje su dostupne u galeriji Stena u Čumićevom sokačetu. Za sledeću godinu još uvek nemam jasan plan – moj rad polazi iz unutrašnjeg osećaja i važno mi

SVAKO DELO IMA NEKOGA KO ĆE GA PRIMETITI, PONETI GA SA SOBOM I VOLETI Read More »

Vapaj da se ne zaboravi značaj stvaralaštva

intervju, umetničko udruženje, umetnost /

Emilija Šljivić je oduvek imala milion interesovanja, i interesovala se za različite umetnosti, iako joj je primarno bilo pisanje. Studirala je književnost, etnologiju i antropologiju. Sva svoja interesovanja spojila je u projekat “Stvaralački eho”, sa ciljem da okuplja umetnike i naučnike iz različitih oblasti.Organizovala je i susrete dizajnera i to su bili modni dogadjaji sa akcentom na vintage modu iodrživost, takođe u okviru Stvaralačkog eha. Ovaj projekat traje već tri pune godine a u utorak 29. oktobra na programu je tema “Misli, oset, osećanje”. Budući da ću i sama učestvovati tada iskoristila sam priliku da uradim intervju sa Emilijom. O tome kako zapravo izgledaju ovi programi, ko je sve dobrodošao da učestvuje, gde se održavju, ali i o budućim planovima, čitajte u nastavku.

Vapaj da se ne zaboravi značaj stvaralaštva Read More »