Mariola Pantelić

umetnost

Kamen – materijal sa dušom

intervju, kamen, umetnost /

Portret umetnika Anja Živković Kamen – materijal sa dušom Od načina na koji mu priđete zavisi šta ćete dobiti Krajem prošle godine na otvaranju Zemunskog salona u galeriji Stara kapetanija u Zemunu, izložbe čiji sam bila jedan od kustosa, upoznala sam Anju Živković, jednu od učesnica Zemunskog salona. Mlada žena širokog osmeha, sa šeširom na glavi, odmah mi je privukla pažnju. Iako smo progovorile tek par reči odmah sam zapamtila da je to umetnica koja je uradila najtežu kamenu skulpturu “Predačko kolo”. Dve nedelje kasnije upravo je ona dobila nagradu Zemunskog salona. Nagrada je samostalna izložba koja će biti održana u toku ove godine u galeriji Stara kapetanija. O tome šta za nju znači ova nagrada, kako vidi umetnost, ali i kako je zavolela umetnost klesanja kamena čitajte u nastavku teksta. Šta je za tebe umetnost? Ukratko umetnost je život – disanje – način života. Od onih malih naizgled beznačajnih stvari kad primetite pčelu na cvetu ili sunčeve zrake koji prave najlepšu sliku probijajući se kroz šumske krošnje, preko lepote svega ljudskom rukom kroz vekove stvaranog, do sjaja u nečijim očima. Veliki dar pri rođenju je roditi se sa dušom umetnika i videti svet na taj način. Umetnost je sloboda da kroz svoje stvaralaštvo iskažete svoje biće, uverenja, bunt… Umetnost je luksuz da do kraja života sačuvate u sebi radoznalo dete koje se igra otkrivajući nove stvaralačke procese koji pružaju beskonačne mogućnosti i maštu pretvore u stvarnost. Umetnost je jezik ljubavi koji ovaj svet čini lepšim i najlepši zov duše koji u ovom životu možete iskusiti. Pored toga ona je i hrabrost da koračate svojim putem ma koliko je trnovit i težak, jer je to iznad svega sastavni deo puta svakog umetnika. Završila si Višu tehnološku školu u aranđelovcu, smer – dizajn za obradu kamena. Kako je nastala tvoja ljubav prema skulpturama u kamenu? U svetu stvaralaštva sam od kad sam bila dete. Prolazila sam sve faze, od plastelina, tempera, crtačkih osnova u školi slikanja koja je postojala u mom gradu. Kao jedinici porodica je za mene želela neke druge stvari koje su njima tada delovale kao sigurnost, a umetnost kao hobi. Iz svog inata i sukoba sa njima apsolvirala sam na Pravnom fakultetu u Beogradu, ali za svo to vreme sam stvarala, prolazila razne faze, čak i kanonskog ikonopisa. Borba u meni je stalno postojala samo je bilo pitanje trenutka kada će ono moje iskonsko pobediti i krenuti putem za koji je rođeno. Kako ništa u životu ne biva slučajno tako sam došla i u kontakt sa mozaikom i tu kreće moje prvo interesovanje za kamen, ne samo kao mogućnost stvaranja već i kao materijal. Borba je postajala sve veća i veća, ali na kraju sam presekla da se potpuno posvetim umetnosti. To se poklopilo i sa gubitkom mog dede koji mi je bio životni oslonac i na neki način odredio je put kojim sam dalje krenula. Poslednji poklon od njega mi je bilo pet okruglih kamenčića koje je našao u našem voćnjaku (i danas ih nosim uvek sa sobom). U tom period krenula sam sa spremanjem za Akademiju i opet je sudbina umešala prste, slučajno sam čula za dizajn za obradu kamena u Aranđelovcu, taj smer je postojao na Visokoj tehnoloskoj školi jer mi smo grad vode, kamena i gline. Bez razmišljanja sam konkurisla i upisala. Tada kreće moje istinsko zaljubljivanje u kamen i sve što on jeste. Kamen je materijal sa dušom, od načina kako mu priđete zavisi šta ćete dobiti. Savršeno nesavršen, nijedan nije isti – od vrsta, boja, tvrdoće, strukture, “nesavršenosti” koje je priroda stvorila na njemu. Zato i danas volim da sačuvam tako nešto na svojim skulpturama. Priroda sa dodirom čoveka. Naizgled muški posao ali moja velika sreća je što sam imala divne kolege i mentora Vladana Martinovića od koga sam “krala” zanat i imala uvek vetar u leđa kao stvaralac, a i kao žena u “muškom” svetu, tako da nikad ništa nije delovalo nemoguće. Danas posle deset godina mogu da kažem da mi je to bila, iako za neke možda najluđa, a za mene najbolja odluka u životu, koja me je odvela duboko u bit same sebe i kao bića, a i kao stvaraoca. Ta odluka mi je donela neverovatna iskustva, čarobne ljude, rast,.. Kamen je ukrao moje srce i danas mu prilazim sa istim odševljenjem, pozitivnom tremom, leptirićima kao i prvi put. Zvuk čekića i dleta ili dijamantskih sečiva zvuči kao čista magija, ali valjda je to i najprirodnije kad nešto volite. Praviš i mozaike, a zajedno sa drugim umetnicima si radila ornamentiku za Hram Svetog Save. Kako je došlo do te saradnje? Pored skulptura bavim se i izradom mozaika. Mozaik se zapravo smatra slikarskom tehnikom, a od starih civilizacija pa do današnjih dana on mami uzdahe širom sveta svojom lepotom. Kao što sam već rekla, on je i bio moj prvi susret sa kamenom. Sećam se kada se počinjalo sa ukrašavanjem Hrama, rekla sam svom dedi “joooj zamisli bar jednu svoju kockicu tu ostaviti za večnost, kakva je to čast”. Godine su prošle, ali nisam ostavila mozaičarsku kockicu već ornamentiku. Najveća ekspanzija radova na Hramu Svetog Save počela je 2017. godine i tada su najveće kamenjarske radionice preuzele da rade te radove, bilo je dosta vajara sa svih strana jer je bilo potrebno što više ljudi i što brže da se radi. Tada mi se ukazala prilika da i ja budem deo te priče preko profesora i kamenjarskih kontakata. Velika čast je bila upoznati mnoge od tih umetnika, kako iz Srbije tako i iz Makedonije, Bugarske. a naravno i deliti iskustva, učiti od njih i provesti radno vreme sa njima. Tako da sam ipak ostvarila želju da svojim alatom i dušom pomazim kamen za večnost ugrađen u Hram i bila mali deo te velike zajednice. Imala si nekoliko grupnih izložbi, ne samo kod nas nego i u inostranstvu, u Rimu i Atini. Po čemu se razlikuju inostrana iskustva? Prošla godina mi je bila izuzetno uspešna što se tiče izložbenih dešavanja. Rim i Atina su mi ostali u prelepom sećanju. Sjajna

Kamen – materijal sa dušom Read More »

Nesvakidašnji ram za savremenog čoveka

fotografije, školjke, umetnost, zemun, život /

FOTO PRIČA Priča o jednom ramu Nesvakidašnji ram za savremenog čoveka Sledi priča o jednom nesvakidašnjem ramu za fotografije, jednom čoveku, njegovoj bratanici i želji da ga zauvek sačuva u tom ramu. Priče ne bi bilo da ram nije bio oštećen i da Mileva, Blagojeva bratanica, nije pronašla Aleksandru da joj taj ram popravi, a Aleksandra mene da joj taj popravljeni ram fotografišem Aleksandra Nikolić sa restauriranim ramom Mileva je žena koja je mnogo volela svog strica, ne samo što je bio rođeni brat njenog oca, već i jer je bio čovek ispred svog vremena. Kaže da je za vreme svog života mnogo dao drugima i uvek imao vremena, energije i snage da se posveti tuđem problemu. Blagoje je inače rođen na Blagovesti, pa je tako i dobio ime, i nije sigurno slučajno što je bio tako blag i dobar prema drugima. “Mislim da je mnogo dao drugima za svoga života. On je dokaz da ljubav postoji u čoveku nezavisno od njegovog DNK i biološkog potomstva”, kaže Mileva i dodaje da je imao savremen duh i bio ispred svog vremena. Rođen je 1931. godine i imao je mobilni telefon iako mu nije bio nužan, ali je znao je to nešto što je korisno. “Stalno se uključivao u život, nikad nije bio van životnih tokova. Sad kad je on na nebu u višim sferama, sasvim je logično da se priča o njemu pojavi na internetu, jer da je živ on bi sigurno bio na Instagramu” zaključuje Mileva. Ram pre popravke Aleksandra mi je prenela ovu priču i ono što mi je zanimljivo je to koliko ljudi vole svoje bližnje i do te mere da žele najlepše uspomene da sačuvaju na neobičan način. Kad čujete reči “Ram za sliku” prvo što pomislite je običan pravougaoni drveni, plastični ili metalni ram, zar ne? Ali da li ikad pomislite na ram u obliku srca, napravljen od školjki. Sigurno ne. Kada pomislite na ram od školjki, i to tek kad ga neko pomene, sigurno vam se u glavi prvo stvori slika prodavnice negde kraj mora, namenjenoj turistima, gde se prodaju stvari koje se masovno prave za tu namenu, da privuku turiste. Sigurno vam ne padne na pamet ručno pravljeni ram od najlepših školjki i kamenčica. Blagoje u popravljenom ramu E baš u jedan takav ram Mileva je smestila fotografiju svog voljenog strica Blagoja. Koliko je sećanje služi taj ram je u njenoj porodici baš dugo, ali se sa protokom vremena oštetio i ona je pronašla Aleksandru Nikolić koja se inače bavi pravljenjem ramova i predmeta od školjki iz Dunava. I ništa nije slučajno. I svi smo povezani. Mileva je dugo tražila ko bi mogao da joj popravi ram. Nekoliko antikvarnica nije moglo, a onda je krenula da obilazi galerije. Slučajno je svratila u galeriju u Knez Mihajlovoj ulici u kojoj je u toku bila izložba slika Ane Marković i ona je bila baš tada tu. U razgovoru Ana je Milevi preporučila Aleksandru jer se poznaju iz školskih dana, i Ana je znala da se Aleksandra bavi baš školjkama.  Anu i Aleksandru i ja poznajem još od osnovne škole i drago mi je da sam doprinela da se proširi priča o svim ovim ljudima koji sve što rade, rade ili su radili iz ljubavi. Sa Aleksandrom sam svojevremeno pričala o njenom radu i dunavskim školjkama i taj intervju možete pogledati ovde.

Nesvakidašnji ram za savremenog čoveka Read More »

Umetnost ima snagu da menja, povezuje i leči

intervju, staklo, umetnost /

Portret umetnika Ana Belanović Umetnost ima snagu da menja, povezuje i leči U decembru sam se prijavila da učestvujem u grupnoj izložbi humanitarnog karaktera “Umetnost na dar” u galeriji Green door art u Beogradu. Kada sam otišla da odnesem svoj rad, tada sam upoznala Anu Belanović, vlasnicu galerije. Pored toga ona je i sama umetnica i bavi se staklom, što je veoma retko kod nas. Sama je učila kako da stvara predmete od stakla, jer škola kod nas za to ne postoji. Pored toga saznala sam da je po struci ekonomistkinja. Kako se našla u svetu umetnosti, kako je nastala sama galerija, kako ona doživljava umetnost i još po nešto čitajte u nastavku teksta. Šta je za tebe umetnost? Za mene je umetnost život. Sloboda. Potreba da budem svoja. Kroz umetnost govorim onda kada reči nisu dovoljne. Moji radovi su moj unutrašnji glas – staklo oslikava moju dušu, emocije i inspiraciju. U njemu su sačuvani trenuci, stanja, tišine i snaga. Umetnost mi daje prostor da budem iskrena, ogoljena i istinita, bez objašnjenja i kompromisa. Kako se diplomirana ekonomistkinja našla u svetu umetnosti? Završila sam Ekonomski fakultet i više od decenije radila u korporativnom svetu. Bila sam deo sistema koji zahteva brzinu, rezultate, rokove i stalni pritisak. Iako sam profesionalno napredovala, u jednom trenutku sam shvatila da sam se umorila – ne fizički, već duboko iznutra. Staklo je u moj život ušlo kao vid antistres terapije, kao beg od svakodnevice. Počela sam da stvaram da bih se odmorila, a onda sam utonula u svet boja, refleksije i svetlosti. Taj susret sa staklom potpuno je promenio moj život i opredeljenje. Rad sa staklom me je izgradio – naučio me istrajnosti, jer je zanat zahtevan; strpljenju, jer proces ne trpi žurbu; ali i radosti, jer u tom procesu gubim pojam o vremenu. To je prostor u kome zaboravljam probleme i svakodnevnicu i ulazim u jedan potpuno drugačiji, tihi i ispunjavajući svet. Kako i kada je nastala tvoja ljubav prema staklu i gde si učila da radiš sa njim? Ljubav prema staklu rasla je spontano, iz radoznalosti i potrebe za stvaranjem. Na umetničkim fakultetima kod nas ne postoji smer za rad sa staklom, niti formalne škole za Tiffany tehniku ili fuziju stakla. Bila sam samouka. Nije bilo lako doći do znanja, informacija, materijala ili alata. Nisam imala mentore ni sistemsku podršku. Ali velika ljubav i strast prema stvaranju bile su jače od svih prepreka. Učila sam gledajući strane tutorijale, istražujući, grešeći, ponavljajući procese. Mnogo sam maštala, sanjala i osmišljavala kako da nešto napravim na svoj način, u skladu sa mogućnostima koje imam. Svaki komad stakla bio je nova lekcija. Šta sve izrađuješ od stakla i kakva je konkurencija kod nas? Mogućnosti rada sa staklom su ogromne – to je izuzetno zahvalan materijal u enterijeru. Izrađujem staklene vaze, činije, skulpture, zidne forme, slike, satove, lampe, kao i unikatni nakit od posebnog stakla. Staklo ima moć da prostoru da svetlost, dubinu i karakter. Kod nas nema mnogo umetnika koji se kontinuirano i ozbiljno bave fuzijom stakla, što ovaj medij čini još posebnijim i otvorenim za dalji razvoj. Kako je nastala Green Door art galerija? Green Door art galerija nastala je pre tri godine, iz moje duboke potrebe da živim ono što jesam. Želela sam prostor u kome mogu da stvaram, ali i da uživo pokažem ljudima koliko je staklo lepo, toplo i živo. Galerija je zamišljena kao mesto susreta – prostor za samostalne i kolektivne izložbe, za podršku umetnicima, za dijalog i razmenu. Moj cilj je bio da doprinesem razvoju kulturne i umetničke scene i da stvorim intiman, topao prostor u kome se ljudi okupljaju, druže i međusobno podržavaju. Novogodišnja izložba „Umetnost na dar“ je humanitarnog karaktera. Kako je nastala i kome su namenjena sredstva? „Umetnost na dar“ nastala je iz želje da se spoje lepota, humanost i odgovornost. Ideja je da podstaknemo ljude da za novogodišnje poklone biraju umetnička dela – jer ona u sebi nose emociju, ljubav i trud umetnika i samim tim imaju veću vrednost od same cene. Izložba ima i humanitarni karakter – deo sredstava svake godine usmerava se onima kojima je pomoć najpotrebnija. Na taj način umetnost postaje most između stvaranja i solidarnosti. Ove godine zajedničkim delovanjem smo prikupili sredstva za decu ometenu u razvoju iz udruženja „Naš svet“ iz Leskovca, ali ono što mi je posebno važno jeste to što se čulo za njih i što su kroz ovu izložbu osetili podršku i pažnju. To je možda i najveća vrednost svega ovoga. Koji su ti budući planovi? Planiram da ove godine pokrenem radionice fuzije stakla, sa željom da svoje znanje i ljubav prema ovom materijalu prenesem drugima. Volela bih da ljudima približim proces i pokažem koliko je rad sa staklom kreativan, lekovit i inspirativan. U martu nas očekuje kolektivna izložba „Ritam života“, za koju je konkurs otvoren do 1. marta. Takođe, otvoren je i konkurs za samostalne izložbe u Green Door galeriji. Moj plan je da nastavim da gradim prostor slobode, stvaranja i susreta – jer verujem da umetnost ima snagu da menja, povezuje i leči. Sve fotografije su iz lične arhive umetnice Anu možete pratiti na instagramu na https://www.instagram.com/anabelanovic_art/

Umetnost ima snagu da menja, povezuje i leči Read More »

Umetnost može da bude sigurnost, sloboda i tišina u kojoj nešto nastaje

intervju, knjige, književnost, pisanje, slikarstvo, umetnost /

Portret umetnika Aida Camović Korać Umetnost može da bude sigurnost, sloboda i tišina u kojoj nešto nastaje Kada sam prvi put čula za Aidu to je bilo putem njene poezije, ali i Instagram stranice “Liliputanke” koju je vodila zajedno sa drugaricom, zbog koje sam kasnije počela i nju da pratim. Zainteresovala sam se za njenu knjigu i putem instagrama je poručila. Njena poezija zainteresovala me je i za njeno slikarstvo. Poslednjih godinu dana Aida je veoma aktivna na ovoj društvenoj mreži, gde ne predstavlja samo fotografije svojih radova, već se trudi da pratiocima približi slikarsku umetnost na razne načine. Ne prate je samo slikari i umetnici već i ljubitelji umetnosti. Aida stvara magiju da pisanjem dočara slikarstvo, a s druge strane slikarstvo koristi da prikaže ono što ne može da pretvori u reči. Sama ova činjenica dovoljna je da je zapratite i da pročitate šta ova mlada žena, koja je i nastavnica Likovnog u osnovnoj školi u Novom Pazaru ima da kaže o umetnosti, poeziji, prodaji na internetu, radu sa decom… Šta je za tebe umetnost? Najlepši citat koji sam ikada pročitala o književnosti i umetnosti je sledeći: “Svako mora da ostavi nešto za sobom kada umre, rekao je moj deda. Dete, ili knjigu, ili sliku, ili kuću, ili sagrađen zid, ili napravljene cipele, ili zasađen vrt. Nešto što je vaša ruka na određen način dotakla, kako biste imali kuda da odete nakon smrti. A ljudi će, kada pogledaju to drvo ili taj cvet, videti nas. Nije važno šta radiš, rekao je, ukoliko promeniš nešto tako da, nakon što skloniš ruke, to podseća na tebe.” Citat je iz knjige “Fahrenheit 451”, a autor je Rej Bredberi. Završila si slikarstvo. Kada je počelo tvoje interesovanje za ovu umetnost i kako je izgledao tvoj razvojni put? Moje interesovanje za umetnost počelo je vrlo atipično. Zapravo, kao dete nikada nisam bila zadovoljna svojim radovima. Dok su moje kolege često imale priče o crtanju kao nečemu prirodnom i lakom još od detinjstva, ja sam već u predškolskom uzrastu osećala da u meni postoji nešto važno, ali neuhvatljivo, nešto što nisam umela da izrazim onako kako hoću. Stalno sam plakala i negodovala, jer nijedan moj crtež nije izgledao onako kako sam želela. Rekla bih da sam bila dete perfekcionista. Zbog toga me je mama poslala na časove kod svoje koleginice sa posla, akademske slikarke: da naučim da crtam. Njen atelje pamtim kao posebno mesto. Nalazio se u potkrovlju muzičke škole, sa jednim velikim krovnim prozorom. Bio je ušuškan, sa starim drvenim gredama, vrlo mali, ali dovoljan da svi stanemo, ma koliko nas bilo. Uvek je svirala divna muzika sa radija, uvek je bilo toplo i prijatno. Taj prostor je za mene postao prva prava predstava o tome šta umetnost može da bude: sigurnost, sloboda i tišina u kojoj nešto nastaje. Godinama sam išla na časove slikanja. To je bila moja oaza. Ipak, nikad nisam bila sigurna da ću se time baviti. Zato sam upisala gimnaziju, jezički smer. Nakon toga, upisala sam dva fakulteta: arhitekturu i likovnu umetnost. Na arhitekturu nikad nisam otišla, osim da uzmem indeks. Osnovne studije umetnosti pohađala sam na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru, na smeru Likovna umetnost. Master i doktorske studije završila sam u Beogradu, na Fakultetu likovnih umetnosti. Doktorat sam odbranila u maju prošle godine. Koje tehnike koristiš najviše u svom radu? Tokom studija, isprobala sam razne tehnike, slikarske, crtačke i grafičke. Od mozaika do akvatinte. Ipak, tehnike koje su najbliskije onome što želim da postignem i koje danas najviše koristim su ulje na platnu i uljani pastel na papiru. To su dve tehnike kroz koje najpreciznije mogu da izrazim ono što me u likovnom smislu zanima. Kada si prvi put imala samostalnu izložbu i koje su ti izložbe bile najvažnije? Prvu samostalnu izložbu imala sam 2019. godine u galeriji SULUJ na Terazijama. Za mene je bilo vrlo značajno što mi je prva izložba bila u Beogradu i što je zahvaljujući odličnoj organizaciji, bila veoma dobro posećena. Na toj izložbi, izlagali smo moj kolega Davud Turković i ja, jer se pod samostalnom izložbom podrazumevaju izložbe koje imaju do tri izlagača. Na njoj smo i oboje prvi put prodali svoje autorske radove, pa mi je iz svih ovih razloga ostala u veoma dragom sećanju. Do sada sam imala 16 samostalnih izložbi. Posebno bih izdvojila one u Herceg Novom, Golupcu i u Beogradu. Prošle godine sam izlagala svoj doktorski umetnički projekat u najvećem prostoru do tada – galeriji Fakulteta likovnih umetnosti, u centru Beograda, u Knez Mihajlovoj. Ove godine sam imala takođe dve divne izložbe, u veoma neobičnim prostorima. U Herceg Novom izlagala sam u hotelu One&Only, koji važi za jedan od najluksuznijih hotela u Crnoj Gori. Tamo sam kao izložbeni prostor imala nestvarni lobi hotela, prelepo osvetljen, sa celim zastakljenim zidom koji gleda na more. Iz Palate Golubačke tvrđave, pogled se pružao na Dunav iz tog neverovatnog istorijskog zdanja. Pored toga izlagala sam samostalno u Podgorici, Kraljevu, Novom Pazaru, Raški, Bijelom Polju, Rožajama, Lazarevcu… Radiš kao nastavnica likovnog u osnovnoj školi u Novom Pazaru. Da li su današnja deca zainteresovana da nauče nešto o umetnosti, da li su i sami kreativni i vole da stvaraju ili su više okrenuti mobilnim telefonima? Deca sa kojom radim vrlo su različita. Primećujem da su mlađi učenici, posebno u petom i šestom razredu, mnogo slobodniji, otvoreniji i zainteresovaniji. Ne brinu toliko o krajnjem rezultatu, već više uživaju u samom procesu rada. Starija deca, naprotiv, postaju samokritičnija. Često se dešava da pohvalim rad, a da oni i dalje sumnjaju u to da su dobro uradili. U mnogima od njih već je usađena ideja da umetnost nije važna, da je to gubljenje vremena, da se od toga ne može živeti i da novac predstavlja jedinu meru vrednosti. U tome ne pomaže to što likovnu kulturu imaju jedan čas nedeljno. Početkom godine, dosta vremena ulažem u to da im pokažem i neki drugi ugao posmatranja. Kada se uklone neke predrasude i vide da je meni veoma stalo do svog predmeta, tek onda možemo ozbiljnije da radimo. Mobilni

Umetnost može da bude sigurnost, sloboda i tišina u kojoj nešto nastaje Read More »

SVAKO DELO IMA NEKOGA KO ĆE GA PRIMETITI, PONETI GA SA SOBOM I VOLETI

intervju, slikarstvo, umetnost, zemun /

Portret umetnika Tatjana Trajković SVAKO DELO IMA NEKOGA KO ĆE GA PRIMETITI, PONETI GA SA SOBOM I VOLETI Kada sam se krajem leta prijavila na oglas za kustosa u galeriji „Stara kapetanija“ u Zemunu, prva osoba na koju sam naišla bila je Tatjana Trajković. Objasnila mi je kako stvari funkcionišu i dogovorile smo se da počnem sa izložbom koja se otvara u oktobru. Nisam odmah znala da je Tatjana i sama umetnica i da je predsednica Društva likovnih i primenjenih umetnika Zemuna, a ni da je Društvo osnovalo samu galeriju. Ubrzo sam dobila priliku da kustosiram više izložbi i da upoznam različite umetnike. Dobila sam i novi entuzijazam da se vratim razgovorima sa umetnicima i da na svom sajtu predstavim sve što oni rade, a što bi čitaocima bilo interesantno. Ovom prilikom razgovarala sam sa Tatjanom o njenoj umetnosti, ali i o Društvu likovnih i primenjenih umetnika Zemuna, galeriji Stara kapetanija, prodajnoj galeriji Stena i o umetnosti uopšteno. Šta je za tebe umetnost? Umetnost je za mene moj unutrašnji svet. U trenutku kada moja osećanja dobiju oblik na papiru, to postaje nešto što drugi mogu da vide i dožive. Ipak, ne očekujem da će posmatrač osetiti baš ono što sam želela da prenesem. Važno mi je da svako ima slobodu da u mom radu prepozna sopstvena osećanja i značenja. Dešavalo se da se ta viđenja poklope sa mojom namerom, ali i da ljudi u mojim radovima vide nešto potpuno drugačije, što smatram jednako vrednim. Kod umetnosti mi je izuzetno važan sam proces stvaranja. To je deo koji opušta, ispunjava i daje smisao radu, i verujem da se kvalitet tog procesa uvek odrazi na konačno delo. Kada je proces iskren i potpun, delo postaje prostor u kojem svako može pronaći nešto svoje. Kada posmatram umetnička dela, važno mi je da me ona na neki način dotaknu, isprovociraju ili pozovu da zastanem pred njima i razmišljam. Ako se ta veza ne dogodi, onda to delo jednostavno nije namenjeno meni, već nekom drugom. Verujem da svako umetničko delo ima svog posmatrača, nekoga ko će ga primetiti, povezati se s njim, poneti ga sa sobom i voleti. Završila si Fakultet primenjenih umetnosti, smer grafički dizajn. Kako je izgledao tvoj put od fakulteta do osnivanja Artelje centra? Završila sam Fakultet primenjenih umetnosti, smer grafički dizajn – fotografija, a diplomski rad je obuhvatao tri zadatka: plakat, fotografiju i knjigu. Ipak, moj profesionalni put u velikoj meri se formirao tokom poslednjih osam do deset godina. Nakon studija zaposlila sam se u izdavačkoj kući gde sam radila kao art direktor i grafički dizajner. Sarađivala sam i sa izdavačkim kućama na knjigama za decu, a jednu posebnu (Mamine priče, Ane Jovanović) sam i ilustrovala. U izdavaštvu sam provela šesnaest godina. Tokom tog perioda dobila sam decu i paralelno pokušavala da se bavim kreativnim radom. Međutim, sa malom decom, bez ateljea i sa vrlo malo slobodnog vremena, to je bilo izuzetno teško. Pokušavala sam da slikam na platnu, ali se dešavalo da moja platna osvanu dorađena flomasterima i bojicama, što je bio jasan znak da još nije pravi trenutak za ozbiljan rad. Kada sam odlučila da napustim stalni posao, osnovala sam Artelje centar i počela da vodim kreativne radionice za decu. Ono što je počelo kao eksperiment, vremenom je preraslo u ozbiljnu umetničku školu u kojoj se edukuju deca uzrasta od 5 do 18 godina. Pored toga, vodim pripreme za umetničke srednje škole i fakultete, kao i tematske radionice za odrasle, koje su uvek jasno strukturisane kroz određenu temu i tehniku. Sa decom redovno učestvujem na likovnim konkursima, na kojima ostvarujemo zapažene rezultate i dobijamo nagrade. Tokom pandemije, kada škola privremeno nije radila i kada sam imala najviše vremena za sebe, konačno sam počela da se ozbiljnije bavim ličnim umetničkim stvaralaštvom. Šta sve obuhvata tvoj umetnički rad? U tom periodu počela sam da se bavim monotipijom. Grafiku oduvek volim, ali nisam imala svoju presu, pa sam tražila način da radim grafičku tehniku koja ne zahteva takvu vrstu opreme. Monotipija mi je to omogućila – reč je o grafičkoj tehnici u kojoj se pojedini delovi rada zaštite papirom, zatim se nanosi boja, potom se ponovo prave zaštite i dodaju novi slojevi boje. Slika se gradi postepeno, sloj po sloj, kroz proces koji ostavlja prostor za spontanost i nepredvidivost. Tim radovima sam se predstavila 2021. godine na samostalnoj izložbi u Kulturnom centru u Pančevu. Nakon toga počela sam da razvijam i digitalne grafike, koje sam štampala u različitim formatima. Publika ih je dobro prihvatila, a cena je bila pristupačna, jer mi je ideja od početka bila da umetnost bude dostupna i da svako može da je unese u svoj dom. U jednom trenutku štampar mi je vratio ceo tiraž digitalnih grafika zbog greške u štampi – radovi su bili umrljani zbog kvara na mašini i kao takvi nisu mogli da se prodaju, a ni poklone. Za stolom za kojim sam radila, ostali su tanki papiri prebojeni temperama, koji se suše. Pomislila sam da bih mogla da se poigram i da ih iskoristim na tim “neuspelim” grafikama. Počela sam da lepim papir preko grafika i vrlo brzo shvatila da se na taj način dobija sasvim nova, snažna slika. Iz tog procesa nastao je ciklus Obala, za koji sam 2023. godine dobila ULUPUDS-ovu Godišnju nagradu za stvaralaštvo. Obale su bile izuzetno dobro prihvaćene – publika ih je odmah prepoznala i zavolela. To su obale koje sam obišla, ali i one koje sam zamišljala i sanjala: obale mora, reka i jezera, u Srbiji i širom sveta. I danas se ti radovi traže i nastavljaju da žive. Posle Obala, došla je digitalna kolekcija Cvetanje, koja se sastoji od radova većeg formata. Ideja mi je bila da kroz svaki mesec u godini predstavim različite oblike cvetanja, kroz promene boja i raspoloženja tokom godine. Takođe sam, sa koleginicom Majom Vučić, radila na zajedničkom projektu primene grafike na porcelanu pa smo osmislile unikatne porcelanske posude koje su dostupne u galeriji Stena u Čumićevom sokačetu. Za sledeću godinu još uvek nemam jasan plan – moj rad polazi iz unutrašnjeg osećaja i važno mi

SVAKO DELO IMA NEKOGA KO ĆE GA PRIMETITI, PONETI GA SA SOBOM I VOLETI Read More »

Vapaj da se ne zaboravi značaj stvaralaštva

intervju, umetničko udruženje, umetnost /

Emilija Šljivić je oduvek imala milion interesovanja, i interesovala se za različite umetnosti, iako joj je primarno bilo pisanje. Studirala je književnost, etnologiju i antropologiju. Sva svoja interesovanja spojila je u projekat “Stvaralački eho”, sa ciljem da okuplja umetnike i naučnike iz različitih oblasti.Organizovala je i susrete dizajnera i to su bili modni dogadjaji sa akcentom na vintage modu iodrživost, takođe u okviru Stvaralačkog eha. Ovaj projekat traje već tri pune godine a u utorak 29. oktobra na programu je tema “Misli, oset, osećanje”. Budući da ću i sama učestvovati tada iskoristila sam priliku da uradim intervju sa Emilijom. O tome kako zapravo izgledaju ovi programi, ko je sve dobrodošao da učestvuje, gde se održavju, ali i o budućim planovima, čitajte u nastavku.

Vapaj da se ne zaboravi značaj stvaralaštva Read More »

Umetnost je osvajanje slobode

knjige, književnost, slikarstvo, umetnost /

Dušan Krstić je pisac, slikar i vaspitač koji se školovao na visokoj škola za obrazovanje vaspitača. Rođen je u Aleksincu, a već dugo živi u Beogradu gde se pored posla vaspitača posvećuje i umetnosti. Podjednako ga inspirišu i književnost i slikarstvo. Nakon prvog romana “Doziranje” izašla je biografska knjiga “Gospodin Roš” o Đorđu Rošu, srpskom oficiru jugoslovenske vojske, koja je bacila svetlo na njegov umetnički rad. Nedavno je izašla i njegova treća knjiga “Ni koraka nazad”, takođe istorijske tematike, u izdanju Ključ izdavaštva. O novoj knjizi, ali i o slikarstvu razgovarali smo ubrzo nakon beogradske promocije nove knjige.

Umetnost je osvajanje slobode Read More »

Poezija sa relacije Srbija – Njujork

intervju, knjige, književnost, umetnost /

Jelena D. Đurđević ima samo 26 godina, a već ima dve objavljene knjige: “Bela lasta”, koja je objavljena kada je imala samo 10 godina i “Oprosti đavolu u meni” koja je objavljena ove godine. Pored toga sama je radila ilustracije za svoje knjige, a njen umetnički duh ogleda se i u odevnim kreacijama koje pravi za sebe. Upoznala sam je ove godine na Inđija PRO POET festivalu i tada smo i dogovorile ovaj intervju.

Poezija sa relacije Srbija – Njujork Read More »

Otvaranje izložbe utopija/distopija 5. juna

intervju, slikarstvo, umetnost /

Ana Marković je završila osnovne i master studije slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Usavršavala se na studijskom boravku na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beču. Dobitnik je nagrade za crtež na studentskom bijenalu crteža Srbije 2011 godine. Do sada je imala trinaest samostalnih izložbi, a ušestvovala je u velikom broju grupnih, kao i na likovnim kolonijama, radionicama i rezidencijalnim programima u Austriji, Švajcarskoj, Belgiji, Mađarskoj i regionu. Član je ULUS-a. Njena 14. samostalna izložba biće otvorena 5. juna u 19 h u Biblioteci grada Beograda u galeriji “Atrijum”. O umetnosti, predstojećoj izložbi, ali i o tome da li je moguće živeti od slikarstva razgovarala sam sa ovom umetnicom.

Otvaranje izložbe utopija/distopija 5. juna Read More »

U oktobru tri nove knjige

intervju, knjige, književnost, novinarstvo, umetnost /

Miodrag Jakšić, pesnik, pisac, novinar, slikar, izdavač, muzičar, ukratko rečeno – svestran umetnik. Objavio je preko 20 svojih knjiga, a pored toga je i vlasnik izdavačke kuće ARTE, koja je osnovana pre 18 godina. Arte grupa okuplja umetnike iz Srbije i regiona, a do sada je objavila oko 270 knjiga. Pored toga on je osnivač nekoliko književnih manifestacija i likovnih kolonija i stalno stvara nešto novo. Ovom prilikom sa njim sam razgovarala kako o standardnim manifestacijama, tako i o nekim novim projektima.

U oktobru tri nove knjige Read More »