Intervju sa Jasminom Jovanović, prevoditeljkom i profesorkom na filološkom fakultetu
Bugarska književnost postaje vidljivija zahvaljujući Georgi Gospodinovu
Krajem prošle godine dobila je nagradu za prevođenje proze Miloš Đurić, konkretno za knjigu “Vremensko skloniše”, bugarskog pisca Geoorgi Gospodinova. Pored toga profesorka je na Filološkom fakultetu u Beogradu na katedri za Bugarski jezik i književnost, gde predaje predmete: bugarska književnost, prevod za bugariste i na masteru književni prevod. O tome šta za nju znači ova nagrada, kako izgleda njen proces prevođenja, kao i o bugarskoj književnosti uopšte i studijama bugaristike, razgovarala sam sa svojom profesorkom Jasminom Jovanović.
Šta za Vas znači prevodilačka nagrada Miloš Đurić?
U suštini nikada nisam prevodila da bih dobila nagradu. Nisam je ni očekivala, ali verovatno sam je priželjkivala, sudeći po tome koliko sam se obradovala. Verovatno svaki prevodilac ima isto mišljenje kada dobije nagradu za prevodilaštvo, koja nosi ime jednog od najvećih prevodilaca sa antičke književnosti. Kada tu nagradu daju kolege iz udruženja prevodilaca, onda to podigne motivaciju i zaista se ne može reći da ne znači. Bila sam iznenađena, s druge strane u neverici. Na kraju sam povezala da je 2023. godina definitivno bila godina za Georgi Gospodinova, koji je dobio i Bukerovu nagradu i čiji su mnogi drugi prevodi dobili nagrade.
Koliko ste knjiga do sad preveli i na čemu sada radite?
Prevela sam sa bugarskog na srpski 14 knjiga, a trenutno prevodim Virginiju Zaharijevu, koja je i književnica i psihoterapeut, a ja kažem da je ona i guru. Ona je veoma zanimljiva autorka koju sam imala priliku i da upoznam. Roman je u pitanju i zove se “Devet zečeva”, a prevod radim za Blum izadvaštvo iz Beograda, koje vode ljudi sa prefinjenim ukusom za književnost koja nije površna.
Tokom leta ste bili na letnjoj rezidenciji za prevodioce u Sofiji. Kakvo Vam je bilo to iskustvo?
Rezidencija je u okviru evropskog projekta “Translation in motion” koji ima ideju da se u različitim zemljama obezbedi boravak prevodiocima na mesec dana, nekad kraće nekad duže, a koji će za to vreme da se posvete samo svome radu na nekom prevodilačkom projektu. U bugarskoj je to “Kuća za njiževnost i prevod”, i nalazi se u kući u Sofiji u centru grada, a koja je pripadala velikom bugarskom slikaru koji se zvao Nenko Benkovski i koji je u dogovoru sa svojim naslednicima kuću poklonio opštini. Kuća je propadala, ali je sada zahvaljujući Jani Genovoj, koja je sada pomoćnik ministra za kulturu grada Sofija, obnovljena i sada se tu održavaju i radionice i rezidencije. Ja sam bila nešto manje od mesec dana i bilo mi je značajno jer sam upoznala Virginiju Zaharijevu, čiju knjigu trenutno prevodim.
Kako izgleda Vaš proces prevođenja?
Obično su te tehnike individualne. Neko prvo pročita jednom ili dva puta delo, pa onda ulazi u proces prevođenja, ja ne volim tako. Ja počnem da čitam i prevodim istovremeno. Sopstvena radoznalost me vodi da vidim šta će biti dalje, a tako i prevod ide, pa je moje prvo čitanje ujedno i prva ruka prevoda. Koristim rečnike naravno. U većini slučajeva prevodioci najviše mogu na deset stranica dnevno da se koncentrišu, i kod mene je slično, pa onda u zavisnosti od broja stranica zavisi za koliko će prevod biti gotov. Uz to svi prevodioci imaju i dosta drugih obaveza. Naravno dosta zavisi i od toga koliko je zanimljivo samo štivo. Onda se posle naravno čita ponovo, makar dva puta.
Da li nekad kontaktirate i same pisce?
Nisam do sad imala mnogo konsulatacija sa samim piscima. Imala sam super saradnju sa Dejanom Enevim, on je odgovarao brzo, na mesindžeru smo se dogovarali, a često su njegovi odgovori bili komični. S druge strane kad sam prevodila “Uzvišenje” Milena Ruskova, koji je izuzetno težak za prevod, jer je pisan arhaičnim bugarskim jezikom, pa je to trebalo prevesti na arhaični srpski, iako smo se upoznali preko mreža, kad sam ga kontaktirala odgovori su kasnili, pa bih se ja u međuvremenu snašla.
Šta mislite da li će uspeh knjige Vremensko sklonište, zainteresovati domaću publiku za dalje čitanje bugarske književnosti?
Mislim da se to već primećuje. Bilo je stručnjaka i knjigofila koji su i ranije umeli da prepoznaju lepotu ove književnosti. Sada uz Georgi Gospodinova kao da je osim njegove knjige promovisana i savremena bugarska literatura. Zaista mogu da kažem samo sve najlepše za savremenu bugarsku književnost. Ranije sam je predavala i na fakultetu, a kako sam se odvojila od nje, ona je došla kod mene kao prevodioca. Mogu da kažem da Bugari imaju izuzetne majstore kratke priče, imaju izuzetne autorke, imaju savremene pisce proze i esejistike koja je neverovatno i moderna i tradicionalna isto vreme. Moderna prema načinu na koji se pripoveda, po žanru kome pripada, a tradiocionalna prema tematici. Mislim da će se interesovanje,za bugarsku književnost, koje je Georgi Gospodinov započeo, nastaviti.
Kakva je trenutno situacija sa studentima bugarskog jezika i književnosti. Zbog čega ih je sada toliko malo?
Nemam objašnjenje, osim da primetim da je interesovanje za humanističke nauke, studije društvenih fakulteta, među njima i filološkog, generalno opalo. Trenutno imamo aktulenih 5 studenata na sve četiri godine. Jedino dobro je što su mnogi naši predmeti sa bugaristike, prema bolonjskom programu, otvoreni i za druge studente kao izborni predmeti. Iako predajem staru književnost na prva dva semestra i preporoditeljsku na druga dva, na prvoj godini pored našeg jednog matičnog studenta imam još 72 studenta, sa drugih različitih grupa. Sad je došlo do toga da više studenata zna za staru bugarsku književnost nego ranije dok je predmet bio dostupan samo bugaristima.
Koliku odgovornost osećate kao profesor u prenošenju znanja studentima?
Najveća moguća odgovornost je baš to. Najveća sreća mi je kad moji studenti postanu i moje kolege nakon toga, a koji više ne zavise od mene i ocene, niti od nastavnog plana koji je morao da se poštuje, a u kontaktu smo i pomažemo jedni drugima. Najveća moguća sreća mi je bila prošlogodišnji mejl koji sam dobila od studenata sa holandskog koji su kod mene prve dve godine sva četiri semestra slušali, i kad su ti ispiti bili gotovi, napisali su mi pismo zahvalnosti na divnoj saradnji i na tome što su proširili svoje znanje o balkanskim književnostima i što su neki od njih dobili želju da studiraju i bugarski jezik. Odgovornost je velika, ali odgovornost je i na studentima. Studije se tako zovu jer treba da pokažemo sve moguće odgovore na nekav problem, a da studenti dalje istražuju, a mi da ih naučimo kako da razmišljaju i kako da istražuju.