Mariola Pantelić

poezija

OJAČATI BUDNOST NAD ĆIRILIČNIM PISMOM

intervju, književne novine, književnost, novinarstvo, pisanje, poezija /

Intervju sa Gordanom Vlajić, glavnom i odgovornom urednicom Književnih novina OJAČATI BUDNOST NAD ĆIRILIČKIM PISMOM Gordanu Vlajić upoznala sam pre više od deset godina, kada sam postala član Arte umetničke grupe i izdavačke kuće kojoj i ona i danas pripada. Doživljavala sam je kao umetnicu koja je ne samo pisac već i žena od važnosti, jer samo nekoliko godina kasnije to se ispostavlja istinito. Prvo kroz projekat Beogradski čitač, a od pre par meseci i kroz činjenicu da je postala prva žena urednica Književnih novina koje izdaje Udruženje književnika Srbije. O novinama, novinarstvu, izdavaštu i još po kojoj temi čitajte u nastavku teksta. Lična arhiva – Gordana Vlajić Šta je za Vas umetnost? Umetnost je svevremenski odraz lepote i bola, svega iskrenog i intenzivnog, odraz koji čini da se konzument umetnosti odrazi ka lepšem i boljem, ka utočištu ili borilištu, bez obzira na vreme u kojem je ta umetnost stvarana. Objavili ste do sada 21 knjigu (proza, poezija, knjige za decu) i dobitnica ste mnogih nagrada. Kako su izgledali Vaši književni počeci? Na koju ste knjigu najponosniji? Književni počeci su – čitanja. Od Mikijevog almanaha i Politikinog zabavnika, pa preko Devojčice sa sedam imena i Hajdi, knjige su oduvek oko mene. Nema usamljenosti, a samoća, uz knjigu, postaje privilegija izbora društva. Knjige čiji finalni izgled i proces nastajanja izdvajam kao dragocen i vredan hartije i izdavačkog pregnuća su “Zaistinska srpska bajka – Priče od kojih se postaje zauvek neizgubljiv” (Klett), “Poziv na bis” (biografija Žanke Stokić za decu i mlade, “Pčelica”) i “Ručni prtljag” (“Službeni glasnik”). Lična arhiva Završili ste novinarstvo na fakultetu političkih nauka u Beogradu, a potom specijalizirali odnose sa javnošću. Šta biste rekli o današnjoj situaciji u novinarstvu? Koji je Vaš savet mladim novinarima danas? Danas nema novinarstva. Piše se shodno uređivačko nametnutoj koncepciji. Nema ni neprikosnovene pismenosti, ni dikcije, ni lektora… Čast izuzecima koji često nisu novinari već erudite koje se bave kritikom, osvrtom, komentarom… Mlade novinare bih zamolila da koriste društvene mreže i da se u ovim vremenima klone obojenih redakcija. Kako je izgledao vaš put od studentkinje novinarstva do današnje pozicije glavne urednice „Književnih novina“? Kao diplomirani novinar odmah sam, kao Pančevka, počela da radim u redakciji “Pančevca”. Blagoslov! “Pančevac” je bila ozbiljna novina, sa više od 150 godina tradicije. Osnivač i prvi urednik je bio Jovan Pavlović, ugledni profesor i publicista. Ovaj nedeljnik je važio za jedan od najčitanijih lokalnih listova na Balkanu, odnosno – čitanost je premašivala okvire lokalne informative  jer je “Pančevac” afirmisao nacionalnu kulturu i ideje liberalizma. U ovom je listu, recimo, 1871. godine objavljen prvi prevod “Komunističkog manifesta” na srpski jezik. Moj prvi urednik je bio Milan Mirković: obrazovan, elokventan, duhovit, častan… za eventualnu negativnu kritiku upućenu na bilo koju objavu u “Pančevcu”, stao bi da primi “packe” umesto svojih novinara; za svaki kompliment upućen “Pančevcu” isturao bi svoju redakciju. Njegov kredo je bio jasan i bezuslovan: sadržaj mora biti istinit; novinar mora tri puta da proveri i jednom da zapiše. Posle takvog urednika, lako sam prepoznavala urednike-ulizice, urednike-neznalice, urednike-srljače, veoma brzo sam svoju ambiciju političkog novinara zamenila novinarstvom u Informacijskom centru modne industrije Jugoslavije. Potom sam osmislila i uređivala “Ekopediju”, dečji časopis namenjen očuvanju životne sredine. Tu se moglo pisati istinito i biti odgovoran. Lična arhiva – na Festivalu poezije u Rešicama (Rumunija)  Od septembra prošle godine ste na mestu glavne urednice „Književnih novina“ koje izdaje Udruženje književnika Srbije. Osim povećanog broja strana, tu su i neke nove rubrike. Koje ste sve promene uveli od kad ste došli na mesto urednice? Ko sve osim Vas stoji iza odabira proze i poezije koja ulazi u Književne novine? Odluku Upravnog odbora UKS da me izabere za glavnu i odgovornu urednicu “Književnih novina” smatram, takođe, pobedom novinarstva. Nakon 78 godina postojanja, po prvi put je žena na čelu uređivačkog tima; sa slobodom koju sam dobila, najpre sam za članove redakcije pozvala profesore, stručnjake, pisce, koji su svi bolji od mene; potom smo vratili lektora, pa koncipirali inovirani profil: sačuvali smo i uveli rubrike koje opravdavaju rečenicu iz zaglavlja “Književnih novina” – list za književnost, kulturu i društvena pitanja – Nóvine za oblikovanje vremena. Svaki dvobroj planiramo zajedno. Po izlasku – analiziramo zajedno. Shodno svom profesionalnom iskustvu i kompetenciji, članovi redakcije uređuju strane i rubrike kao što su: Etika suprotstavljanja (Đorđe Sibinović), Reci deci (Branko Stevanović), Prikazi (Milutin Đuričković), Satira i aforizmi (Aleksandar Čotrić), Umivanje uma (Branka Selaković), Mladi dolaze (Grozdana Lučić Lalić)… Umesto da govorim o rubrikama, najsvrsishodnije bi bilo da o tome govore čitaoci. Pozivam ih da iznesu svoje mišljenje na fejsbuk i instagram stranama “Književnih novina”. Ko nije upoznat sa sadržajem “Književnih novina” – pozivam na pretplatu. Za 1.500 dinara godišnje dobijaće novinu čiji sadržaj informiše, oblikuje, usmerava, otkriva, podseća, ukazuje, ako hoćete i zabavlja. Evo uputstva za pretplatu: uplata u iznosu od 1.500,- rsd na br: 205-200273-87. Svrha uplate: pretplata na “Književne novine” uz čitku adresu uplatioca. Udruženje književnika Srbije, Francuska 7, Beograd. Eto, je li to bilo teško : ) U današnje vreme svako može da izda knjigu. Nekada je bio mnogo manji broj izdavačkih kuća i postojali su kriterijumi takvi da nije baš svako mogao da izda knjigu. Kakav je Vaš stav po tom pitanju danas? Opšta slika u srpskom izdavaštvu je deprimirajuća. Izgleda da se objavljivanje knjiga komercijalizovalo do bestijalnosti, tj. može je objaviti svako. Srećom, ako se kritički reflektor usmeri na određene izdavače – ima još uvek onih koji ne prodaju logo, u kojima sede odgovorni urednici… Imam sreću da sarađujem sa takvim izdavačkim kućama: “Službeni glasnik”, “Klet”, “4SE”, “Pčelica”… Lična arhiva – neposredno nakon postavljanja skulpture “Beogradski čitač” u beogradskom Čuburskom parku: Tanja Šikić, Gordana Vlajić i Gordana Pešaković. Čini se da je danas više pisaca nego onih koji čitaju. Zato ste bili jedan od inicijatora izgradnje spomenika Beogradskom čitaču koji se nalazi u Čuburskom parku, sa idejom da se ispred spomenika povremeno organizuju i književna čitanja. Na žalost ta čitanja se održavaju retko. Imate li ni neku viziju kako bi to moglo da se promeni? Kako podstaći ljude da više čitaju?

OJAČATI BUDNOST NAD ĆIRILIČNIM PISMOM Read More »

Pisanje je najpre poziv, a ne samo profesija

intervju, knjige, književnost, pisanje, poezija, priroda /

Intervju sa Danijelom Glišić, autorkom romana “Čair” I još nekoliko zbirki poezije i kratkih priča Pisanje je najpre poziv, a ne samo profesija Sada već davne 2014. godine upoznala sam Danijelu Glišić, osobu čiste duše, pesničkog izraza, sa prirodom u svakoj pori svoga bića. Imala sam priliku da pročitam skoro sva njena dela, a bila sam i urednik njene knjige Dažd. Čitalačla publika je već imala prilike da čita njenu poeziju i kratke priče, a sada je tu i njen prvi roman “Čair” koji je izašao krajem prošle godine. Čair označava livadu i u startu vam je jasno da je to još jedna knjiga kojoj je priroda u fokusu. Sa prirodom u centru pažnje sam osmišljavala i pitanja, a Danijela je u svom stilu dala i odgovore. Šta je za tebe umetnost? Umetnost je način da neizrečeno učinimo vidljivim. To je prostor gde emocije, misli i iskustva dobijaju oblik. Tako je sa pantomimom, slikom, rečju, pokretom, zvukom. Bilo da ste slikar, muzičar, glumac ili pisac, umetnost je dijalog između umetnika i sveta, ali i između dela i onoga ko ga doživljava. Umetnost je susret autora i čitaoca; scenskog pokreta i publike; akustike i slušaoca; platna i posmatrača; intime i sveta, pejzaža, horizonta, žanra. Ponekad mi se čini da rastavljam svet na najsitnije delove da bih ga ponovo sastavila kroz jezik, pisanjem slova. Novi roman “Čair” je ujedno i tvoj prvi roman. Kako bi ga ti sama opisala, a kakvi su utisci čitalaca? „Čair“ nije samo mesto, već stanje duše. To je slojevita priča o rastu, sazrevanju i  pronalasku arhetipskog. Čitaoci mi pišu da su se prepoznali u likovima, a još češće u situacijama. To mi je posebno drago, jer znači da je priča došla do njih na ličnom nivou. Često ističu da ih je roman naveo na razmišljanje. Raduje me reakcija takve vrste buđenja u najpozitivnijem smislu. I najzad, posebno me raduje što čitaoci prepoznaju autentičnost i iskrenost u naraciji.  Čair je livada, i sam naslov u startu asocira na prirodu. Ona ti je veoma važna i to se u tvojim rečima oseća već od prve knjige. Šta te toliko oduševljava u prirodi? Kako te inspiriše? I kakva je to livada zapravo? Priroda me oduševljava svojom iskrenošću i tišinom. Skladom. Oduševljava me njen ritam, miris jutra, šum vetra, lepet krila… Kapi. Oblici. Plavet. Inspiriše me život u svojoj savršenosti. Ponoviću, u skladu. Ponekad je dovoljan jedan trenutak ili prizor iz prirode da se rodi gotova priča. Livada simbolizuje unutrašnju jasnoću i prostor gde se suočavamo sa sobom. Ponekad mirna, ponekad prekrivena senama i oblacima. U svim mojim prethodnim knjigama postoji priziv, baš takvog bića – pomalo mitskog, pomalo stvarnog. Kroz galop, kroz kamen, kroz vekove, kroz njega, kroz vetar, u “Čairu” se otelotvoruje. Postaje čovek od krvi i mesa. U romanu je glavni lik žena koja sakuplja priče da ih pošalje na konkurs, i odlazi u prirodu da se inspiriše, ali sve vreme prokastrinira dok usput upoznaje zanimljive likove od kojih skuplja mudrosti. Koliko se glavna junakinja razlikuje od tebe, a koliko ste slične? Jedna sekunda pogleda koja traje duže od pristojnosti i već sam stvorila njen lik. Kojana veruje toj hemiji. Delimo emocije i osetljivost. Slične smo po načinu na koji doživljavamo svet, duboko, intenzivno i često tiše od drugih. Nenametljivo. U njenim mislima sigurno ima mene. Prosto, nemoguće je pisati potpuno odvojeno od sebe. Kojana je prošla puteve koje sam joj ispisala. Možda se ja više smejem od nje, ali ona zasigurno nosi svoju sreću postojanije. Takva je. Takva sam. Ima toplinu i to nešto zbog čega je vole.  Prethodna knjiga “Dažd” je zbirka kratkih priča, naizgled nepovezanih, ali opet objedinjenih u jednu celinu. “Dažd” je zapravo kiša i dobuje u svom ritmu. Poezija koju pišeš je kratka i gađa u srž, a proza ti je veoma lirska. Koliko ti je važna ritmika u pisanju? Ritmika je jednako važna kao i sadržaj. Hegelovski, proza je najlepša u delovima u kojima zvuči kao poezija. Ako u prozi nema poetičnosti, ona ostaje hladna. Ritam omogućava da priča bude ne samo shvaćena, nego i osećajnija. Poetičnost može biti i u jednoj pažljivo odabranoj reči. Često volim da naglasim koliko je lirika bitna u proznom delu.  Imaš imanje nadomak Smederevske Palanke u kojoj si i rođena, ali istovremeno živiš i u Beogradu. Koliko te zamara gradska buka, toliko te priroda odmara. Kako uspevaš da balansiraš ta dva? Beograd mi je dao mnogo prilika i iskustva. Ipak, poseban mir i pripadnost osećam u Smederevskoj Palanci i Dobrom Dolu. To su mesta gde sam istinski svoja i gde su mi koreni. Grobovi. Beograd poštujem kao veliki grad pun mogućnosti, ali Palanka je mesto gde osećam toplinu, bliskost i pravi osećaj doma. Isto važi i za Smederevo, grad u kome sam rođena i živela do svoje sedme godine.  Obožavaš konje i to se vidi u nekim tvojim pričama i pesmama. Šta te toliko privlači na njima? Da, konja ima u “Daždu”, “Pozajmljenim bojama”, u knjizi “Kad dođe devojka na konju” u svakoj do sada objavljenoj knjizi. Verujem i u budućim rukopisima. Oni su plemenite životinje sa snažnim karakterom. Simbol su slobode, poverenja, snage i povezanosti sa prirodom. Poseban odnos između čoveka i životinje se gradi. Tome me je učio deda koji je imao Vrance, uvek rasne konje sa poznatim i dokumentovanim poreklom. Deda je bio čovek prioriteta. U njegovoj kući hijerarhija je bila jasna. Najpre se proverava stanje kopita, pa tek onda stanje duha. Ako bi neko došao iz drugog grada ili sela, deda bi odmah pitao za kopita. Kao da se u tom odgovoru krije cela istina o čoveku i njegovom domaćinstvu. U takvoj, naizgled, neobičnoj brizi ogledala se njegova jednostavna, ali čvrsta životna filozofija. Prvo se gleda temelj, ono što nosi teret, pa tek onda sve ostalo. Tako je dočekivao i goste iz Sombora koji su, sećam se, bili slični dedi. Istih potkovica! Osećaj kada ti konj veruje i prati te bez straha je nešto zaista posebno. Kas mu, uvek, ali uvek, podseća na odvažnog, gracioznog, plemića. Sačuvali smo fijaker, karuce i

Pisanje je najpre poziv, a ne samo profesija Read More »

PREPOZNAĆEMO SE PO ZAGRLJAJU

poezija /

Prepoznaćemo se po zagrljaju Ako zatvorim oči kada narede,Pa ne znam ko će doći,U jedno sam sigurna –Prepoznaću te po zagrljaju.Moj dlan niko ne dodiruje tako nežno. Dok se približavaš po mirisu ću te poznati,A kada dođe vreme za promenuTeška srca ću te pustiti,Iako znam da opet ćeš mi doći. Kad istroše se taktovi i oči otvorim,Zapamtiću samo onaj U kome tebe čujem. Oči ću opet sklopitiDa se zagrljaja prisetim. Po njemu ćemo se uvek prepoznati. Iz zbirke “Pod dlanom tvojim”

PREPOZNAĆEMO SE PO ZAGRLJAJU Read More »

KAD U SRCU ODUSTANEM

poezija /

KAD U SRCU ODUSTANEM Kad u srcu odustanem – Tad srušiće se jedan mali svet Sakriven ispod jednog sna I nekih posebnih oblaka, Koji razvejaće se tada Nekim drugim snovima.   Kad u srcu odustanem – Više neće biti zvezda padalica Što čuvaju svaki san od potopa, Pa će one tada sijati Kao čuvar nekih snova, Na nebu drugih sanjalica.   Kad u srcu odustanem – Nestaće jedan život, Jer bez trunke nade Ne ume da postoji Ni taj mali svet Ni svi snovi sa zvezdama.   Kad u srcu odustanem – Tada će se preseliti, U neki drugi svet, Oblaci i zvezde I sve će nestati, Al’ samo za tren.    2012.   Iz zbirke “Venac od snova”    

KAD U SRCU ODUSTANEM Read More »

BOG ILI PRIRODA

poezija /

BOG ILI PRIRODA Božji vernik ili naučnik –Ne razlikuju se mnogo.Jedan se diči prirodomDrugi – svevišnjim Bogom. Sa istom strašću o svojoj veri pričaju,Isti osmeh na licu svome nose.U sebi neke slične vere krijuKoliko liče toliko se i kose. Naučnik kaže „nastali smo od atoma“Božji vernik veruje – sve je delo Boga.Među njima večita je borbaNijedan ne odstupa od mišljenja svoga. Mene niko ne pita…Ali… Ja stavim osmeh na liceU danu koji mi pružaju,Bog ili priroda,Svejedno… Krenem tako gradom, srećem lica,Ne znam u glavama šta im se krijeI bitno mi nije… Ako mi daruju osmehI oni će moje rupice videti.Ako mi udele pogledIstom merom im vraćam.Ako pitaju za putPokažem ako ga znam. Idem dalje i prirodu dodirujemRukama, ušima, nosom…Nekada ona upravljaMislima mojim, telom i kosom. Upravlja raspoloženjimaTelesnom temperaturom,Nebeskim postrojenjimaPonekad mojom vizurom. Onda prođem kraj crkve neke.Možda poželim da vrata otvorimAli ih ipak u mislima zatvorim,Sliku svog sveta pred oči stavim,Želje ostavim za dane daleke. Jer shvatim… Da srcem ne upravljaju ni priroda ni BogNeko od njih jeste ga stvorioNe znam al’ sad me baš briga za to! Jer uhvatim dan pod ruku kad god mogu.Misli pustim na neku svoju stranuSamo mome srcu znanom,Predajem ih divnome danu.Ne dam ni prirodi ni BoguDa vladaju mojom srčanom stranom. Bog ili priroda? Večno je pitanje.Od pamtiveka, ratovi zbog njega se vode.Ja kažem – sad odogovor nije mi važan.Mogu da kažem glasom slobode,U svakom čoveku je različito skitanjeOd glave do srca, osećaj je snažan… Kolebaju se i naučnici i ovi BogoljubciSvako svoju veru voli, ali i malo u srcu sumnjaIli sam to možda samo Ja neodlučna. Ali…Mene niko ni ne pita… Pa da li je to onda i važno?Bog ili priroda?Osećanje je snažno! 2011. Iz zbirke “Srce u zabludi”

BOG ILI PRIRODA Read More »

Srce u zabludi

poezija /

Rekli su da ličimo,(Ti si se smejao)Kao brat i sestra!Ima li istine? Pesma koju si pevao(Zbunio si me)Slučajno ili namerno,Šta tačno je? Pokrete koje si pravio!Sve što si radio!Reči koje si govorio!Šta su značile? NavikaNesigurnostZlobaŠta te pokreće? Moja pesma nejasna – rezulat ove zablude… Ima istine – kažu ljudi slični smo…Tačno je – ne znaš ni ti..Značile su – reci mi… Pokreće te… Nesigurno žensko srce u zabludi! (Iz istoimene zbirke 2012.)

Srce u zabludi Read More »

Venac od snova

poezija /

Satkana u moju ruku misli Iznebuha i bez kakve greške U snu sazda venac taj od reči Onog dana kad se pišu pesme.   Kad otkloni mrenu straha svojih Sa sanuća davno prošlih, novih Kad naveze u pesme svoje sve Što nije smela niti znala pre   Rodiće se u tom sanku ova Još jedna, lepša Kao venac od snova!   (Iz istoimene zbirke, 2015.)  

Venac od snova Read More »