Filološki fakultet – da ili ne?

Ako ste u nedoumici oko upisivanja Filološkog fakulteta pročitajte ovaj tekst. Možda vam bar malo pomogne…

Od kad znam za sebe volela sam da pišem, da čitam, da gledam i razumem strane filmove i muziku… Kada sam krenula u peti razred počela sam da čitam Huper, zabavne novine gde je moglo da se pročita svašta iz života naših i stranih glumaca, glumica, muzičkih grupa… Divila sam se novinarki Ivani Pataković koja je mala priliku da prisustvuje dodelama MTV nagrada i da intetvjuiše moje omljene muzičke zvezde. Tada sam mislila da i ja to želim da radim kad porastem, čak sam u osnovnoj školi od isečaka iz novina pravila svoje novine, to mi je tada bila omiljena igra …

Novinarstvo ili jezici? 

Kad sam završila osnovnu školu i upisala gimnaziju, nisam znala čime tačno želim da se bavim u životu (na neki način to možda ni sad ne znam), ali sam znala da ću da studiram nešto. U trećem razredu gimnazije počela sam ozbiljnije da razmišljam o tome. Interesovalo me je novinarstvo ali isto tako i strani jezici. Španski mi je bio omiljeni. Novinarstvo sam zamišljala kao divan posao, na koji ideš da intervjuišeš poznate ličnost koje su ti zamiljive i pitaš ih pitanja koja tebe interesuju. Tek kasnije kada sam i radila kao novinar shvatla sam da to uopšte nije tako, kao i da novinarstvo ipak nije za mene. Ali u gimnaziji to još nisam znala…
Kao i sve drugo u životu, čovek mora na svojoj koži da proba pa tek onda da razume. Nisam bila odličan đak u gimnaziji, ali to nije bilo zbog toga što nisam mogla nešto da naučim, već zato što sam bila lenja, mrzelo me je ili me nije interesovalo (sjano opravdanje!?). Osim toga, da sam učila ko bi onda stigao da gleda pet serija dnevno i da mašta – da bude zaljubljen i piše ljubavnu poeziju. Pa nema se vremena za sve, zar ne? Šta je bitna ta škola? Ocene, još manje!? A onda dodje prijemni i jedini trenutak kad shvatiš da su ti bitne te ocene, da je bitan taj prosek koji ja nisam imala. U razmišljanju i dvoumljenju između novinarstva na Fakultetu političkih nauka i španskog jezika na Filološkom fakultetu, i u razgovoru sa svojom porodicom, shvatila sam da mi nije potreban fakultet da bih se novinarstvom bavila. Pored toga tamo se uči i dosta političkih predmeta, a politika me nikad nije interesovala. Uz saznanje da se novinarstvo može naučiti i kroz sam posao i da se skoro svako njime može baviti, shvatila sam da bih to svakako trebalo jednog dana da pokušam da radim.

Život uvek pokaže zašto je nešto dobro

Smatrala sam, kao i moj deda, koji govori četiri strana jezka, da što više jezika znam to će mi biti bolje, i da će mi sigurno svi oni nekad koristiti (ako ništa drugo onda bar na putovanjima). Moj deda je inače želeo da studira medicinu, ali ga je zeznuo Drugi svetski rat, pa nije mogao da je upiše i umesto toga je upisao ekonomiju. Jezike je učio tokom školovanja i kako kaže svaki mu je bio koristan, pa čak i latinski koji je učio u gimnaziji. On je inače radio nekoliko godina kao novinar iako ni on nije studirao novinarstvo, pa što ne bih onda mogla i ja!? Znala sam da je velika “navala” bila baš na smeru za novinarstvo i da bih i ukoliko bih i savršeno uradila prijemni verovatno bila ispod crte. Pošto su mi jezici dobro išli i volela sam ih, rešila sam da se ipak spremam za Filološki i moj omljeni španski jezik. Ali pošto nisam na vreme slušala mamu i tatu i čuveno “Uči dete, uči”, onaj loš prosek iz gimnazije nije mogao naknadno da se promeni. Na prijemnom u junu sam dobro prošla na testu iz engleskog, ali sprski sam malo lošije uradila i uz loš prosek iz gimnazije, to je bilo dovoljno da ne uspem da upišem željeni jezik. Ostalo je da čekam septembar. Znala sam da ću morati da upšem neki drugi jezik pa da pokušam da se prebacim na španski nakon prve godine. Ali jedno su planovi drugo je život, a on uvek pokaže zašto je nešto dobro…

Da skratim priču: nisam se prebacila na španski, završila sam bugarski, kao drugi jezik sam polagala engleski koji sam inače i učila od malih nogu. Kada sam završila fakultet upisala sam kurs španskog i sebi ispunila i tu želju. Dok još nisam završila fakultet počela sam da radim u dnevnim ekonomskim novinama Privredni Pregled, i tamo sam radila malo više od 5 godina. Samo par godina bilo je dovoljno da vidim da to ipak nije za mene, ali mi je bilo bitno da sam pokušala. I ne mogu da kažem da nije bilo lepih i zanimljivih trenutaka, uradila sam nekoliko meni zaista zanimljivih intervjua, onoliko koliko mi je tematika novina dozvoljavala, išla sam po konferencijama za novinare i pisala i za nekoliko časopisa koje je moja firma pored dnevnih novina izdavala. Bila sam i na nekoliko poslovnih putovanja po Srbiji. Nisam imala fiksno radno vreme i to je bilo super. Nekad bi mi radni dan bio osam a nekad tri sata. Nekome sa strane to je moglo izgledati kao savršen posao, posebno kad se uporedi kako se tada radilo u drugim novinama. Bilo je i onih momenata kada sam morala da pišem o onim temama koje me uopšte ne interesuju ili u koje se uopšte ne razumem, i u skladu sa tim trudila sam se da izvučem najbolje iz sebe, ali neke stvari mi jednostavno nisu išle. Shvatila sam da me zaista ne interesuje svaka rupa na putu i razlog njenog postojanja ili zašto neki sindikat štrajkuje. Ali svo to iskustvo mi je koristilo, ako ništa drugo, bar da mi ukaže na stvari koje ipak ne volim ili me ne interesuju, a s druge strane otkrila sam neke oblasti za koje nisam ni znala da me interesuju.

                              Fotografisao kolega iz Privrednog Pregleda – Peđa Todorović
Kada sam prestala španski da učim, rešila sam da obnovim znanje nemačkog koje je zaista bilo loše iako sam ga kroz školovanje učila osam godina. I sada mogu da kažem da mi je do sada to najteži jezik koji sam učila. Još nisam zadovoljna znanjem, i mislim da bi trebalo još da ga usavršavam. Planiram! Sada učim ruski. Mnogi me pitaju zašto, a ja više ne znam ni kako da objasnim tu potrebu za jezicima. Što sam starija sve više shvatam da sam dobro odlučila što sam se za jezike opredelila. I verujem da će mi koristiti kao što su i mom dedi, iako se veći deo svog radnog veka bavio ekonomijom, i bio odličan u svom poslu i bavio se naučnim radom pa je na ekonomiji i doktorirao. A evo ga sad sa svojih nepunih 95 godina još ponekad sedne za računar i piše neke ekonomske tekstove, pored toga što piše priče i prevodi sa jednog jezika na drugi. O mom dedi mogla bih ceo roman da napišem čini mi se, pa doći će i to valjda jednog dana na red.

A šta ćeš za penziju?

Ono što znam jeste da volim da pišem, i kažu mi i da mi dobro ide, i onda kad sve pogledam unazad i unapred, sve se uklapa, sve je neka vrsta pisanja, čitanja, jezika… Ne kažu džabe da čovek jednog dana kad poraste treba da radi ono što je voleo da radi i kad je bio dete. A ja sam volela da pišem, pričam, pevam, plešem… I evo, sve to radim. Jedini problem je što me slabo plaćaju za to 🙂 E samo još posao da nađem – onaj pravi posao za odrasle, znate onaj koji izgleda ovako: jao ponedeljak moram na posao, pa radiš radiš radiš, mučiš se, jer kažu tako treba, pa onda vau petak, uživancija i onda sve u krug. Ja neću to! Gde piše da tako mora? Onda se nađu mnogi (između ostalog i moji roditelji) koji kažu lako ti je da pričaš tako kad ne moraš da radiš. Jeste ne moram sad. Možda će doći dan kad ću morati da radim bilo kakav posao, pa ću onda prati ulice. Ok, radovaću se bar što sam na čistom vazduhu, ili ću konobaristai u kafiću – super susretaću mnogo ljudi. Do tada ću da pišem svoje tekstiće – pa ko pročita; da prevodim honorarno; da držim časove jezika i sve to dok ne nađem posao “po svojoj meri”. Ali neću da patim od srpskog sindroma mučeništva, od činjenice usađene mnogima u glavu da se “ne ide na posao zato što se voli već zato što se mora” ili još gore od one buduće brige “a šta ćeš za penziju?”. Hej, pa ko kaže da ću dožveti penziju? Ko kaže da će je za 30, 40 godina uopšte i biti? Zar po ceo dan da sedim u nekoj kancelariji i čukam na numeričkoj tastaturi razultate anketa (što sam radila mesec i po dana kad sam bila student – najgori i najztupljujući posao koji sam radila u svom dosadašnjem životu) samo da bih imala u budućnosti zagrantovanu(!?) malu penziju? I da mi prođe tako život radeći nešto što ne volim, pa i kad dođe ta penzija da nemam volje za životom? Šta će mi onda novac?

Uživati u svakom trenutku koji nam se pruža

Zato ću, dok ne naiđe posao u kome ću bar donekle uživati, i koji će biti plaćen dovoljno da se isplati ustajati rano ujutru i odlaziti tamo svaki dan, gledati da iskoristim maksimalno svaki svoj dan. Plesaću, pisaću ovaj blog (za koji još ne znam u šta će se pretvoriti i koliko će zaživeti), pevati u horu, pisati poeziju i priče, iskoristiti svaku priliku za neku vrstu svetovne lepote. uživati u putovanjima, druženju… Radiću honorarne poslove koji mi se ukažu ili koje sama pronađem, učiti nove jezike, ići na još neke kurseve i usavršavati sebe, čitati više… Možda na tom putu otkrijem još nešto što volim da radim.

Moj otac je fizičar i neko bi rekao “jao što je to smor, ta fizika, kome je zanimljiva ta nauka”. Kada čuju čime mi se otac bavi mnogi pitaju u kojoj školi radi i iznenade se kad čuju da ne radi u školi. On je pravi naučnik, on voli svoj posao i kad dođe sa posla njegov se mozak ne isključuje. To ja želim, posao koji radim i van posla, posao koji mi nije napor, koji je kreativan i koji me inspiriše. Posao koji zahteva da stalno učim nešto novo i koji će me ispunjavati na svakom mogućem nivou.

I sad kad se osvrenem unazad, kad znam da sam završila fakultet, pa i master studije, i da moje diplome lepo stoje na polici i skupljaju prašinu, pitam se koliko su one bitne zaista. Da li bi isto bilo i da sam završila novinarstvo ili španski ili da sam upisala neki skroz treći fakultet? Ali ono što znam i što mi je bitno jeste da sam sve sama birala, niko mi nije nametnuo, sve što sam uspela ili nisam sama sam kriva ili zaslužna. Naravno da su mi pomagali, svi koji su mogli i hteli, moja porodica pre svega. I dalje mi pomažu. I zahvalna sam iako to ne govorim često.

Ako vas interesuje samo da naučite jezik – idite na kurs

Ono što bih mladima, budućim brucošima savetovala jeste da prate svoje želje, interesovanja, ali i da malo razmisle, da li im je za to što žele zaista potreban baš taj fakultet. Na kraju krajeva, ja sam zadovoljna svojim izborom, iako Filološki fakultet nije savršen, pre svega zbog organzacije samog fakulteta. Ako vam je cilj samo da naučite neki jezik, onda je bolje da idete na kurs tog jezika, ali ako želite i neko malo šire znanje, kao i poznavanje književnosti određene zemlje, onda je ovaj fakultet dobar izbor. Nije isto na svakoj katedri i na svakoj grupi, neke važe za lakše neke za teže. Na mom smeru su profesori u datom trenutku davali svoj maksimum znanja i tražili zasita neki minimum, nije bilo nemoguće položti ispite, možda nisam uvek bila zadovoljna ocenom koju sam dobila, ali ne mogu da kažem da sam nekad bila mnogo oštećena. Kad sam učila položila sam, pa čak i kad nisam dovoljno učila možda sam imala i malo sreće. Bugarski jezik sam najbolje naučila kada mi se na master studijama ukazala prilika da idem na jezički seminar u samu Bugarsku, gde sam provela tri nedelje. Ali problem kao i kod svih jezika jeste taj što se zaboravlja kad se ne koristi. Moram prznati da sam ga par godina dosta zapustila, ali sam se vratila u formu kada sam honorarno počela da radim neke prevode. Ono što se masovno nudi svršenim studentima Filološkog fakulteta, ali i studentima završnih godina jeste rad u kol centru. Ali da li zaista morate da završite fakultet da biste radili osam sati dnevno sa slušalicama na glavama? Ako su vam potrebne pare, a dobro govorite neki jezik koji ste učili na nekom kursu ili kada ste nekoliko godina živeli u stranoj zemlji, slobodno se odmah prijavite, jer ko će tamo da vas pita nešto više osim da li možete da vodite svakodnevnu komunikaciju sa klijentima. Godinama već izbegavam ovakve poslove jer jednostavno nisu za mene, smatram da se za njih nisam školovala i nemam ništa protiv ljudi koji to rade, naravno. Možda će neko to smatrati razmaženim, ali to već nije moj problem…

 Zato kada upisujete fakultet ili kada prihvatate neki posao zapitajte se sledeće “sutra da mi padne meteor na glavu šta je ono što će biti bitno?” Ostavljam vama da razmislite…

Leave a Comment