Novinarstvo – ljubav od malena Kada sam u petom osnovne otkrila novu muziku koju sam tada počela da slušam, malo za promenu od dečijih pesmica i klasične muzike koju su mi roditelji redovno puštali sa ploča, ušla sam u neki novi svet. Čitala sam Huper i slične novine u kojima su bile vesti sa domaće i strane muzičke scene. Zaljubila sam se u bojs bendove i neke njihove članove i obožavala njihove slike iz novina, ali i da čitam gde su šta rade… Počela sam da zamišljam kako bi bilo divno da ih jednog dana ja intervjuišem i pitam ono što drugi novinari nikako ne pitaju, a mene zanima. Volela sam i rubrike sa zamišljenim pitanjima i odgovorima, kao i huper magičnu kutiju sa najneobičnijim pitanjima u kojima su gostovale zvezde domaće muzičke, ali i glumačke i sportske scene. Otprilike tih istih godina, zajedno sa bratom, a potom i sa jednom drugaricom, napravila sam svoje novine. Seckali smo slike iz novina i pisali svoje “tekstove”. Priznajem više je bilo slika, ali želja za pravljenjem novina je bila velika. To je bilo naravno samo za kućnu upotrebu. Potom sam upisala gimnaziju, prvi put se ozbiljno zaljubila i nisam imala vremena da pravim novine, moralo je da se uči i da se piše prva ljubavna poezija. Došlo je i vreme upisivanja na fakultet i trebalo je odlučiti šta dalje. Oduvek sam volela strane jezike i dobro su mi išli. Kada sam razmišljala šta bih studirala, tu su u opticaju bili dramatirgija (ali mi se činilo preteškim za upisati), novinarstvo (za koje je trebalo imati dobre ocene – a koje me i nisu previše zanimale tada, pa ih tako nisam ni imala) i jezici (konkretno španski jezik). U razgovorima sa samom sobom shvatila sam da ću ja uvek nešto pisati obrni okreni, kao i da je mnogo novinara koji su završili nešto sasvim drugo, a bave se novinarstvom. Tako odlučujem da pokušam da upišem španski jezik. Odluka koja je donela mnogo dobrih stvari Moja odluka da studiram jezike donela mi je mnogo dobrih stvari i sjajnih prijatelja koji su sticajem okolnosti počeli da se pojavljuju još od priprema za fakultet. Jun i prijemni ispit suočavaju me sa onim što sam podsvesno dugo i znala, da će mi kad tad biti žao što nisam više učila i imala bolje ocene. Zato moja budućnost ostaje otvorena do septembra kada ponovo izlazim na prijemni, jer tada nje bilo opcija pod B pa da odmah upadneš na nešto drugo, nego tek u septembru. Ili ja to nisam znala, verujući da ću upisati španski u junu (prijemni sam prilično dobro uradila, ali to nije mnogo pomoglo). U septembru sam se dvoumila koji jezik da upišem od preostalih mesta na albanskom, bugarskom, rumunskom, češkom… U razgovoru sa tetkom, koja je to leto prvi put bila na moru u Bugarskoj, koja je susedna zemlje, morskog turizma u usponu, sa jezikom koji je sličan srpskom, odlučujem se da upišem baš njega. Malo je falilo da bude albanski, ali jako sam srećna što sam ipak ovako odlučila. O albanskom sam razmišljala samo zato što je imao najveći broj zajedničkih ispita sa onih sa katedre za španski (misleći da ću se upisati, a potom prebaciti na španski). To se nikad nije desilo, ali sam nakon završenog fakulteta naučila španski na Institutu Servantes, gde sam takođe upoznala neke od svojih najboljih prijateljica. Studiranje bugarskog približilo me je novinarstvu Na katedri za bugarski sam upoznala Mariju Božanić (koja danas ima svoj portal privredni.rs) koja je zaslužna za to što sam pred kraj fakulteta ostvarila svoju želju da postanem novinar. Ona je prva počela da radi u Privrednom pregledu, a nakon par meseci i mene je preporučila (u međuvremenu smo i zajedno išle u jednu školu novinarstva). Tako sam od devojčice koja je seckala slike i lepila ih u svoje “novine”, postala devojka koja zaista piše o događajima, izveštava sa konferencija za novinare, radi intervjue, kako sa npr. predsednicima opština tako i povremeno sa poznatim ličnostima, piše ponekad i putopise, ali i izveštava o štrajkovima nekih sindikata i raznih drugih tema koje je manje ili više interesuju. Samu sebe sam nazivala “padobranac” – idem tamo gde me pošalju. Posle pet godina, priznajem da mi je dosadilo da pratim razne teme, a sve je manje onih iz onih oblasti koje me najviše interesuju, poput kulture i umetnosti. Sticajem okolnosti novine su počele da propradaju i ja sam rešila da upišem master ponovo na svom Filološkom fakultetu, gde sam se vratila ponovo bugarskom jeziku i stekla priliku da ga malo i usavršim na jednom seminaru u Lozenu, pokraj Sofije, Narednih nekoliko godina sam držala časove bugarskog i eneglskog jezika, a potom sam počela i da prevodim recepte za koje me često pitate da li ih ja pravim, kad videte moje ime na guglu tražeći neki recept. Novinar u meni je sve to vreme bio uspavan i čekao neko svoje vreme – vreme pandemije i trenutak da pokrenem svoj sajt, blog i emisiju Lepši svet sa Mariolom, koja je skup svih mojih ljubavi na jednom mestu. Zaista uživam praveći je. Na taj način sam se vratila novinaru u meni koji nema glavnog urednika iznad sebe, ne postavlja sam sebi ograničenja po pitanju tema i izbora gostiju. I mada ovaj novinar trenutno radi za džabe, ne prestaje da veruje da će jednog dana neko to umeti da prepozna i da će se dobre vrednosti ovog sveta ponovo staviti u fokus i da ćemo na taj način jedni drugima postati nepresušni izvori inspiracije. To je jedan od ciljeva moje emisije, a ako je do sada još niste pogledali slobodno prosurfujte malo kroz ovaj moj sajt. Verujem da svako može naći nešto što će mu biti interesantno.
