Mariola Pantelić

novinarstvo

OJAČATI BUDNOST NAD ĆIRILIČNIM PISMOM

intervju, književne novine, književnost, novinarstvo, pisanje, poezija /

Intervju sa Gordanom Vlajić, glavnom i odgovornom urednicom Književnih novina OJAČATI BUDNOST NAD ĆIRILIČKIM PISMOM Gordanu Vlajić upoznala sam pre više od deset godina, kada sam postala član Arte umetničke grupe i izdavačke kuće kojoj i ona i danas pripada. Doživljavala sam je kao umetnicu koja je ne samo pisac već i žena od važnosti, jer samo nekoliko godina kasnije to se ispostavlja istinito. Prvo kroz projekat Beogradski čitač, a od pre par meseci i kroz činjenicu da je postala prva žena urednica Književnih novina koje izdaje Udruženje književnika Srbije. O novinama, novinarstvu, izdavaštu i još po kojoj temi čitajte u nastavku teksta. Lična arhiva – Gordana Vlajić Šta je za Vas umetnost? Umetnost je svevremenski odraz lepote i bola, svega iskrenog i intenzivnog, odraz koji čini da se konzument umetnosti odrazi ka lepšem i boljem, ka utočištu ili borilištu, bez obzira na vreme u kojem je ta umetnost stvarana. Objavili ste do sada 21 knjigu (proza, poezija, knjige za decu) i dobitnica ste mnogih nagrada. Kako su izgledali Vaši književni počeci? Na koju ste knjigu najponosniji? Književni počeci su – čitanja. Od Mikijevog almanaha i Politikinog zabavnika, pa preko Devojčice sa sedam imena i Hajdi, knjige su oduvek oko mene. Nema usamljenosti, a samoća, uz knjigu, postaje privilegija izbora društva. Knjige čiji finalni izgled i proces nastajanja izdvajam kao dragocen i vredan hartije i izdavačkog pregnuća su “Zaistinska srpska bajka – Priče od kojih se postaje zauvek neizgubljiv” (Klett), “Poziv na bis” (biografija Žanke Stokić za decu i mlade, “Pčelica”) i “Ručni prtljag” (“Službeni glasnik”). Lična arhiva Završili ste novinarstvo na fakultetu političkih nauka u Beogradu, a potom specijalizirali odnose sa javnošću. Šta biste rekli o današnjoj situaciji u novinarstvu? Koji je Vaš savet mladim novinarima danas? Danas nema novinarstva. Piše se shodno uređivačko nametnutoj koncepciji. Nema ni neprikosnovene pismenosti, ni dikcije, ni lektora… Čast izuzecima koji često nisu novinari već erudite koje se bave kritikom, osvrtom, komentarom… Mlade novinare bih zamolila da koriste društvene mreže i da se u ovim vremenima klone obojenih redakcija. Kako je izgledao vaš put od studentkinje novinarstva do današnje pozicije glavne urednice „Književnih novina“? Kao diplomirani novinar odmah sam, kao Pančevka, počela da radim u redakciji “Pančevca”. Blagoslov! “Pančevac” je bila ozbiljna novina, sa više od 150 godina tradicije. Osnivač i prvi urednik je bio Jovan Pavlović, ugledni profesor i publicista. Ovaj nedeljnik je važio za jedan od najčitanijih lokalnih listova na Balkanu, odnosno – čitanost je premašivala okvire lokalne informative  jer je “Pančevac” afirmisao nacionalnu kulturu i ideje liberalizma. U ovom je listu, recimo, 1871. godine objavljen prvi prevod “Komunističkog manifesta” na srpski jezik. Moj prvi urednik je bio Milan Mirković: obrazovan, elokventan, duhovit, častan… za eventualnu negativnu kritiku upućenu na bilo koju objavu u “Pančevcu”, stao bi da primi “packe” umesto svojih novinara; za svaki kompliment upućen “Pančevcu” isturao bi svoju redakciju. Njegov kredo je bio jasan i bezuslovan: sadržaj mora biti istinit; novinar mora tri puta da proveri i jednom da zapiše. Posle takvog urednika, lako sam prepoznavala urednike-ulizice, urednike-neznalice, urednike-srljače, veoma brzo sam svoju ambiciju političkog novinara zamenila novinarstvom u Informacijskom centru modne industrije Jugoslavije. Potom sam osmislila i uređivala “Ekopediju”, dečji časopis namenjen očuvanju životne sredine. Tu se moglo pisati istinito i biti odgovoran. Lična arhiva – na Festivalu poezije u Rešicama (Rumunija)  Od septembra prošle godine ste na mestu glavne urednice „Književnih novina“ koje izdaje Udruženje književnika Srbije. Osim povećanog broja strana, tu su i neke nove rubrike. Koje ste sve promene uveli od kad ste došli na mesto urednice? Ko sve osim Vas stoji iza odabira proze i poezije koja ulazi u Književne novine? Odluku Upravnog odbora UKS da me izabere za glavnu i odgovornu urednicu “Književnih novina” smatram, takođe, pobedom novinarstva. Nakon 78 godina postojanja, po prvi put je žena na čelu uređivačkog tima; sa slobodom koju sam dobila, najpre sam za članove redakcije pozvala profesore, stručnjake, pisce, koji su svi bolji od mene; potom smo vratili lektora, pa koncipirali inovirani profil: sačuvali smo i uveli rubrike koje opravdavaju rečenicu iz zaglavlja “Književnih novina” – list za književnost, kulturu i društvena pitanja – Nóvine za oblikovanje vremena. Svaki dvobroj planiramo zajedno. Po izlasku – analiziramo zajedno. Shodno svom profesionalnom iskustvu i kompetenciji, članovi redakcije uređuju strane i rubrike kao što su: Etika suprotstavljanja (Đorđe Sibinović), Reci deci (Branko Stevanović), Prikazi (Milutin Đuričković), Satira i aforizmi (Aleksandar Čotrić), Umivanje uma (Branka Selaković), Mladi dolaze (Grozdana Lučić Lalić)… Umesto da govorim o rubrikama, najsvrsishodnije bi bilo da o tome govore čitaoci. Pozivam ih da iznesu svoje mišljenje na fejsbuk i instagram stranama “Književnih novina”. Ko nije upoznat sa sadržajem “Književnih novina” – pozivam na pretplatu. Za 1.500 dinara godišnje dobijaće novinu čiji sadržaj informiše, oblikuje, usmerava, otkriva, podseća, ukazuje, ako hoćete i zabavlja. Evo uputstva za pretplatu: uplata u iznosu od 1.500,- rsd na br: 205-200273-87. Svrha uplate: pretplata na “Književne novine” uz čitku adresu uplatioca. Udruženje književnika Srbije, Francuska 7, Beograd. Eto, je li to bilo teško : ) U današnje vreme svako može da izda knjigu. Nekada je bio mnogo manji broj izdavačkih kuća i postojali su kriterijumi takvi da nije baš svako mogao da izda knjigu. Kakav je Vaš stav po tom pitanju danas? Opšta slika u srpskom izdavaštvu je deprimirajuća. Izgleda da se objavljivanje knjiga komercijalizovalo do bestijalnosti, tj. može je objaviti svako. Srećom, ako se kritički reflektor usmeri na određene izdavače – ima još uvek onih koji ne prodaju logo, u kojima sede odgovorni urednici… Imam sreću da sarađujem sa takvim izdavačkim kućama: “Službeni glasnik”, “Klet”, “4SE”, “Pčelica”… Lična arhiva – neposredno nakon postavljanja skulpture “Beogradski čitač” u beogradskom Čuburskom parku: Tanja Šikić, Gordana Vlajić i Gordana Pešaković. Čini se da je danas više pisaca nego onih koji čitaju. Zato ste bili jedan od inicijatora izgradnje spomenika Beogradskom čitaču koji se nalazi u Čuburskom parku, sa idejom da se ispred spomenika povremeno organizuju i književna čitanja. Na žalost ta čitanja se održavaju retko. Imate li ni neku viziju kako bi to moglo da se promeni? Kako podstaći ljude da više čitaju?

OJAČATI BUDNOST NAD ĆIRILIČNIM PISMOM Read More »

U oktobru tri nove knjige

intervju, knjige, književnost, novinarstvo, umetnost /

Miodrag Jakšić, pesnik, pisac, novinar, slikar, izdavač, muzičar, ukratko rečeno – svestran umetnik. Objavio je preko 20 svojih knjiga, a pored toga je i vlasnik izdavačke kuće ARTE, koja je osnovana pre 18 godina. Arte grupa okuplja umetnike iz Srbije i regiona, a do sada je objavila oko 270 knjiga. Pored toga on je osnivač nekoliko književnih manifestacija i likovnih kolonija i stalno stvara nešto novo. Ovom prilikom sa njim sam razgovarala kako o standardnim manifestacijama, tako i o nekim novim projektima.

U oktobru tri nove knjige Read More »

Novinarstvo – ljubav od malena

novinarstvo /

Novinarstvo – ljubav od malena Kada sam u petom osnovne otkrila novu muziku koju sam tada počela da slušam, malo za promenu od dečijih pesmica i klasične muzike koju su mi roditelji redovno puštali sa ploča, ušla sam u neki novi svet. Čitala sam Huper i slične novine u kojima su bile vesti sa domaće i strane muzičke scene. Zaljubila sam se u bojs bendove i neke njihove članove i obožavala njihove slike iz novina, ali i da čitam gde su šta rade… Počela sam da zamišljam kako bi bilo divno da ih jednog dana ja intervjuišem i pitam ono što drugi novinari nikako ne pitaju, a mene zanima.    Volela sam i rubrike sa zamišljenim pitanjima i odgovorima, kao i huper magičnu kutiju sa najneobičnijim pitanjima u kojima su gostovale zvezde domaće muzičke, ali i glumačke i sportske scene. Otprilike tih istih godina, zajedno sa bratom, a potom i sa jednom drugaricom, napravila sam svoje novine. Seckali smo slike iz novina i pisali svoje “tekstove”. Priznajem više je bilo slika, ali želja za pravljenjem novina je bila velika. To je bilo naravno samo za kućnu upotrebu. Potom sam upisala gimnaziju, prvi put se ozbiljno zaljubila i nisam imala vremena da pravim novine, moralo je da se uči i da se piše prva ljubavna poezija. Došlo je i vreme upisivanja na fakultet i trebalo je odlučiti šta dalje. Oduvek sam volela strane jezike i dobro su mi išli. Kada sam razmišljala šta bih studirala, tu su u opticaju bili dramatirgija (ali mi se činilo preteškim za upisati), novinarstvo (za koje je trebalo imati dobre ocene – a koje me i nisu previše zanimale tada, pa ih tako nisam ni imala) i jezici (konkretno španski jezik). U razgovorima sa samom sobom shvatila sam da ću ja uvek nešto pisati obrni okreni, kao i da je mnogo novinara koji su završili nešto sasvim drugo, a bave se novinarstvom. Tako odlučujem da pokušam da upišem španski jezik. Odluka koja je donela mnogo dobrih stvari Moja odluka da studiram jezike donela mi je mnogo dobrih stvari i sjajnih prijatelja koji su sticajem okolnosti počeli da se pojavljuju još od priprema za fakultet. Jun i prijemni ispit suočavaju me sa onim što sam podsvesno dugo i znala, da će mi kad tad biti žao što nisam više učila i imala bolje ocene. Zato moja budućnost ostaje otvorena do septembra kada ponovo izlazim na prijemni, jer tada nje bilo opcija pod B pa da odmah upadneš na nešto drugo, nego tek u septembru. Ili ja to nisam znala, verujući da ću upisati španski u junu (prijemni sam prilično dobro uradila, ali to nije mnogo pomoglo). U septembru sam se dvoumila koji jezik da upišem od preostalih mesta na albanskom, bugarskom, rumunskom, češkom… U razgovoru sa tetkom, koja je to leto prvi put bila na moru u Bugarskoj, koja je susedna zemlje, morskog turizma u usponu, sa jezikom koji je sličan srpskom, odlučujem se da upišem baš njega. Malo je falilo da bude albanski, ali jako sam srećna što sam ipak ovako odlučila. O albanskom sam razmišljala samo zato što je imao najveći broj zajedničkih ispita sa onih sa katedre za španski (misleći da ću se upisati, a potom prebaciti na španski). To se nikad nije desilo, ali sam nakon završenog fakulteta naučila španski na Institutu Servantes, gde sam takođe upoznala neke od svojih najboljih prijateljica. Studiranje bugarskog približilo me je novinarstvu Na katedri za bugarski sam upoznala Mariju Božanić (koja danas ima svoj portal privredni.rs) koja je zaslužna za to što sam pred kraj fakulteta ostvarila svoju želju da postanem novinar. Ona je prva počela da radi u Privrednom pregledu, a nakon par meseci i mene je preporučila (u međuvremenu smo i zajedno išle u jednu školu novinarstva). Tako sam od devojčice koja je seckala slike i lepila ih u svoje “novine”, postala devojka koja zaista piše o događajima, izveštava sa konferencija za novinare, radi intervjue, kako sa npr. predsednicima opština tako i povremeno sa poznatim ličnostima, piše ponekad i putopise, ali i izveštava o štrajkovima nekih sindikata i raznih drugih tema koje je manje ili više interesuju. Samu sebe sam nazivala “padobranac” – idem tamo gde me pošalju. Posle pet godina, priznajem da mi je dosadilo da pratim razne teme, a sve je manje onih iz onih oblasti koje me najviše interesuju, poput kulture i umetnosti. Sticajem okolnosti novine su počele da propradaju i ja sam rešila da upišem master ponovo na svom Filološkom fakultetu, gde sam se vratila ponovo bugarskom jeziku i stekla priliku da ga malo i usavršim na jednom seminaru u Lozenu, pokraj Sofije, Narednih nekoliko godina sam držala časove bugarskog i eneglskog jezika, a potom sam počela i da prevodim recepte za koje me često pitate da li ih ja pravim, kad videte moje ime na guglu tražeći neki recept. Novinar u meni je sve to vreme bio uspavan i čekao neko svoje vreme – vreme pandemije i trenutak da pokrenem svoj sajt, blog i emisiju Lepši svet sa Mariolom, koja je skup svih mojih ljubavi na jednom mestu. Zaista uživam praveći je. Na taj način sam se vratila novinaru u meni koji nema glavnog urednika iznad sebe, ne postavlja sam sebi ograničenja po pitanju tema i izbora gostiju. I mada ovaj novinar trenutno radi za džabe, ne prestaje da veruje da će jednog dana neko to umeti da prepozna i da će se dobre vrednosti ovog sveta ponovo staviti u fokus i da ćemo na taj način jedni drugima postati nepresušni izvori inspiracije. To je jedan od ciljeva moje emisije, a ako je do sada još niste pogledali slobodno prosurfujte malo kroz ovaj moj sajt. Verujem da svako može naći nešto što će mu biti interesantno.

Novinarstvo – ljubav od malena Read More »

Budite istrajni na putu ka ostvarenju svojih snova

intervju, knjige, novinarstvo, roman, umetnost /

 Intervju sa Brankom Selaković, diplomiranim filozofom, novinarem i piscem   U okviru emisije “Lepši svet” razgovarala sam sa Brankom Selaković Branka je diplomirani filozof, novinar i pisac. Njenu bogatu biografiju čine i četiri romana i jedna zbirka poezije. Za roman “Glineni kralj” dobila je nagradu “Miroslav Dereta” 2016. godine. Dugo je radila na Radiju Beograd, a danas radi kao novinar saradnik za Al Jazeera Balkans. Otkud diplomirani filozof u svetu umetnosti i novinarstva, kako se menjala kroz svoje romane, kao i šta trenutno piše otkrićete u narednim redovima. Šta je za tebe umetnost? Stvaranje umetnosti, kao i konzumacija iste moja su osnovna potreba i duhovna hrana. Uživam u radu pređašnjih umetnika, kao i savremenika i radujem se pomeranju granica ili novim pogledima, izrazima u nekim već postojećim formama.   Otkud diplomirani filozof u svetu umetnosti? Pre formalnog obrazovanja na katedri za filozofiju u moj život je ušla književnost, potom i novinarstvo. Hronološki gledano, prvu pesmu sam napisala u osnovnoj školi, a prva zvanično objavljena pesma bila je u srednjoj školi, 2001. godine. Objvaljena je u književnom časopisu ”Ruj”. Godinu dana kasnije pisala sam prve tekstiće i radila intervjue kao novinar srednjoškolskog lista ”Zdravac”. Tako da se novinarstvo i književnost prepliću iako sam u novinarstvu pravila veće pauze. Kao maturant sam znala da ću studirati filozofiju, iako je bilo još nekoliko fakulteta u opticaju, ali samo zbog insistiranja roditelja, međutim za mene nisu postojali kompromisi i svi su se na kraju složili. Iako u tim godinama nisam bila svesna šta sve filozofija obuhvata, moje biće je smatralo da je to oblast koja će mi pružiti širinu u obrazovanju koja će doprineti razvoju mog duha, ali i uticati na književnost.   Radila si kao profesor filozofije a onda si ušla u novinarske vode. Drugo si radila u Radio Beogradu. Koliko ti formalno obrazovanje pomaže u svakodnevnom obavljanju posla novinara? Da, posle završenog fakulteta radila sam kao profesor na zameni i predavala filozofiju i logiku. To iskustvo mi je dragoceno i raduje me kada sretnem neke od svojih učenika koji su sada već završili fakultet ili su pri samom kraju. Široko formalno obrazovanje pomaže na svakom poslu, pa i u novinarstvu. Naučena sam da čitam i istražujem, tako da mi nije teško da se bavim dokumentarnim temama i oblastima za koje je potrebna intezivna priprema. U tehničkom smislu morala sam da savladam mnoge prepreke, od audio montaže, pristupa obradi priloga, pisanja radio scenarija… Zapravo nikada nisam odabrala da budem novinar, jer sam smatrala da ako želim to da radim treba da studiram žurnalistiku, ali životni putevi su me tako vodili i ovo je vreme stalnog učenja, neizvesnih poslova, a biti književnik i živeti samo od toga nije uvek moguće. Filozofija i književnost mi pomažu da možda svoje uvodnike oneobičim. Bogatstvo rečnika je izuzetno važno za svakog novinara i pisca. Novinarsko istkustvo mi je dosta pomoglo i to na više polja. Naučila sam da budem konciznija i da čistim tekst od viškova, iznova i iznova. Imala sam priliku da se bavim određenim temama koje su me inspirisale da im se posvetim i u književnom obliku.   Kakvo je bilo iskustvo rada na radiju u odnosu na trenutni posao novinara saradnika Al Jazeera Balkans? U zgradu našeg najznačajnijeg nacionalnog medija ulazila sam sa pijetetom i ponosom. U Radio Beogradu sam ugovornom obavezom morala da provodim više vremena. Svakodnevno osam sati u redakciji sa kolegama ima svoje prednosti i mane. Zapravo sa kolektivom provodimo više vremena nego sa porodicom i prijateljima. Bila sam predana tom poslu i uživala sam. ”Dogodilo se na današnji dan”, ”Mozaik vremena”, ”Neki to vole noću”, ”Kod dva bela goluba” neke su od emisija koje sam uređivala ili u čijem sam nastajanju sudelovala. Ovo su sve veoma značajne emisije koje su postojale ili postoje godinama i bila mi je čast biti deo sjajne ekipe. Sada sam saradnik nekih portala, kao i regionalnog portala Al Jazeera Balkans. Pratim kulturu. Kao saradnik imam više vremena, a s obzirom da volim da pišem noću, biram i vreme kada ću raditi na određenoj temi. Naravno rokovi postoje, kao i pravila funkcionisanja. Napisala si do sada jednu zbirku poezije i četiri romana. Za roman ”Glineni kralj” dobila si 2016. godine nagradu ”Miroslav Dereta”. Šta ti je sve donela ta nagrada i kako doživljavaš sopstveni razvoj kao pisca od prve do poslednje knjige? Nagrade donose puno toga i istovremeno ne donose ništa. Postoje nagrađene knjige koje u kontekstu istorije književnosti nemaju vrednost. Nagrade su zbog silnih zloupotreba i neknjiževnih upliva degradirane. Ipak, postoji nekoliko njih koje su meni važne i smatram da su vredne. Kada mi je javljeno da je moj roman nagrađen bila sam srećna i veoma euforična. To stanje traje kratko, možda nekoliko dana. Postala sam kao autorka vidljivija i čitaocima i kritici.   Šta je za tebe poezija? Mnogi smatraju da pisanje poezije prethodi pisanju priča i romana. Ti odstupaš od tog šablona. Da li smatraš da si završila sa poezijom ili ipak nisi? Ne smatram sebe pesnikom, iako imam pesničku knjigu, ali ako neko kaže da sam pesnik neću se naljutiti. Moja poezija je iskazana slobodnim stihom, veoma je prozna, a proza na mahove lirska. U jednoj nevelikoj knjizi sam sakupila sve što sam napisala za petnaest godina. Poslednjih nekoliko godina sam napisala jedan ciklus pesama, a iz nekih od njih su se razvile priče. To je bio dah koji sam morala da izbacim jedino tako, kroz poeziju. I lepo mi je na književnoj barci, pa i u svim žanrovima. Igram se, a to je za mene krucijalno. Na poziv nekoliko izdavača pisala sam žanrovske priče o vampirima i vukodlacima. I pojedinim ljudima se to veoma dopalo. Sa poezijom nisam završila. Sa njom se nikada ne završava. Ona je svuda i u svemu. Veoma je lična. Pisati vrhunsku poeziju je božanska veština. Nema to svako, iako tehnički to što piše jeste pesma.  Šta te inspiriše i o čemu sanjaš? Gde vidiš svoje mesto u ovom svetu? Šta je to što smatraš da radiš, a da time činiš ovaj svet boljim? U književnosti od

Budite istrajni na putu ka ostvarenju svojih snova Read More »