Umetnost – sloboda izražavanja na nekonvencionalan način

Intervju sa Ivanom Živković, studentkinjom književnosti, glumicom i tango plesačicom
U okviru emisije “Lepši svet sa Mariolom” razgovarala sam sa Ivanom Živković

Ivana studira srpsku književnost i jezik. Bavi se glumom i oduvek je zaljubljena u pozorište. Glumačko iskustvo je učinilo da zavoli književnost, a nešto kasnije će svoja interesovanja proširiti na ples. Kaže da je Tango jedno od najuzbudljivijih otkrića za nju i preporučuje svima da počnu da plešu. Veruje da se umetnost i lepota nalaze svuda, a da stvaranje nije rezervisano samo za profesionalce, već za sve one koji žele da istražuju i izraze sebe na kreativan i zabavan način.

 

Šta je za tebe umetnost? (Kojom se ti baviš, koju voliš da konzumiraš i zašto? Odakle volja, želja, snaga?)

Prva asocijacija kad neko kaže umetnost za mene je sloboda – sloboda da se izrazimo, da izrazimo svoju kreativnost i predstavimo sebe na jedan nekonvencionalan način. Mi smo u svakodnevnom životu uvek u nekim ulogama. Moramo da se ponašamo pristojno, zna se koje su emocije prihvatljive i ne možemo mnogo da iskačemo iz nekih okvira. Zato su tu scena, umetnost, tango, pevanje, gluma, bilo šta što je umetnost, da nam dozvole da budemo mnogo slobodniji nego u svakodnevnom životu, da pokažemo svoje emocije, da se upoznajemo sa ljudima i da shvatimo koliko smo zapravo u isto vreme i slični i različiti – slični po tome što svi imamo neke emocije, a različiti jer je svako od nas neponovljiva ličnost. Mislim da baš kroz umetnost možemo da izrazimo tu svoju individualnost.

Ceo život se baviš glumom. Jedno vreme si razmišljala da ti to bude i profesija, ali ipak si se odlučila za književnost. Zbog čega? Kakva je gluma kao hobi?

Glumom sam počela da se bavim potpuno nepretenciozno, išla sam u drugi razred osnovne škole i bila stidljiva, pa me je mama upisala na dramsku sekciju u školi kako bih se oslobodila. Mislim da kad se neko rano pronađe u određenoj umetnosti to ostaje za ceo život. Nisam uspela da upišem glumu, ali imala sam opciju da i dalje pokušavam ili da se opredelim za svoju drugu ljubav – književnost. Počela sam da spremam prijemni za književnost i shvatila da je to za mene, a da će gluma uvek biti ti kao hobi. Otkrila sam kako je književnost jedan bezgraničan prostor koji se može istraživati i prvi put sam shvatila da na studijama neću imati udžbenike već šire spiskove literature kojom mogu da se bavim i da sate i sate provodim u čitanju i istraživanju.

Ne želim sebe da ograničavam nekom određenom profesijom i mislim da smo nekad previše skloni da sebe stavljamo u nekakve kutije, a zapravo smo svi mnogo više od svoje primarne profesije. Mislim da to koliko ulažemo u nešto i koliko se time ozbiljno bavimo ne zavisi od toga da li nam je hobi ili profesija. Nekada ono što nam je hobi može da nam bude veći prioritet od onoga što nam je zvanična profesija.

Rekla si da je tango jedno od tvojih uzbudljivijih otkrića. Šta je tango za tebe?

Na Tango sam krenula 2018. godine bez prevelikih očekivanja. Želela sam neku fizičku aktivnost, a oduvek me je zanimala umetnost, pa samim tim i ples. Tango je ples koji uključuje mnogo toga, nije samo ono što se vidi spolja. Podrazumeva komunikaciju sa plesnim partnerom čime se svaki put stvara autentično iskustvo. Fascinanto mi je bilo da sretnem nekoga na milongi (tako se zovu plesne večeri Tanga), nikada ga nisam videla u životu, a ipak se razumemo i divno plešemo. Tango je ples improvizacije i svaki put je drugačiiji. U njemu postoji umetnost praćenja koja mi se mnogo dopada. Nema toliko povučenih granica ko prati, a ko vodi, pa se međusobno nadopunjujemo. To je nešto što se najbolje može razumeti kad se iskusi. Probala sam i druge plesove ali ta vrsta bliskosti je ono što Tango razlikuje od ostalih. Tango je posebna vrsta strasti, ne obavezno seksualna, već pre svega strast prema životu.

Učestvovala si u jednom veoma zanimljivom Katalizinom projektu, pa nam reci nešto više o tome. Odakle ti želja, a još više hrabrost?

Kataliza je prva body positive zajednica u Srbiji i organizovala je slikanje na koje je mogla da se prijavi bilo koja žena ili devojka, bez obzira na godine, kilograme, izgled i da se slika u donjem vešu. Dopalo mi se što se nije sve svodilo na izgled kao u nekim drugim body positive zajednicama u svetu, već da čovek treba da prihvati svoje telo i da radi na njemu. Ne znači da ne volimo svoje telo ako želimo da smršamo, da se zdravo hranimo, da se krećemo. Dopalo mi se i što se u Katalizi promovišu neke stvari poput odlaska kod psihologa, što je iz nekog razloga i dalje tabu u Srbiji. Poenta slikanja je bila da smo mi takve kakve smo nasmejane i zadovoljne. Telo je jedna prirodna stvar i niko ne bi trebalo da se stidi toga. Cela priča se ne zadržava samo na slikanju, već se širi i na naše priče – kakav odnos imamo prema svom telu, šta za nas znači ljubav prema njemu, kroz koje poteškoće prolazimo kad je ishrana u pitanju… Izbombardovani smo idealima lepote sa svih strana, a jedna od poruka Katalize koja može da se poveže i sa umetnošću jeste da ste vi lepi u svoj svojoj nesavršenosti. Umetnost, pa eto i Tango podstiče prihvatanje sebe spolja i iznutra. Kada vidite osobu koja pleše u skladu sa svojim telom, muzikom i partnerom njeno telo je tako lepo!

https://www.instagram.com/razigrani.znak.pitanja/

Pokrenula si zanimljivu instagram stranicu Razigrani znak pitanja na kojoj na jednom mestu povezuješ sve svoje ljubavi: glumu, tango i pisanje. Sa kojom idejom si pokrenula stranicu? Šta se sve zanimljivo može tamo naći?

Odavno sam razmišljala o tome kako dok pričam sa prijateljima često se dotaknemo zanimljivih tema i imamo toliko toga da kažemo. Mislim da je šteta kada ljudi koji se bave stvarima koje vole ne dele svoja saznanja sa drugima. Poželela da stvari koje me inspirišu, kao što su Tango, književnost, gluma, prenesem na instagram i na taj način pokušam da utičem na druge ljude i podstaknem ih da rade na sebi, jer umetnost je i jedno veliko bavljenje sobom. Ona čini da se razvijamo, da postanemo iskreni prema sebi, dovodi nas do trenutaka kada smo vrlo nesigurni, pa pobeđujemo tu nesigurnost. Mislim da je u tome lepota i način da napredujemo. Ova stranica je moj doprinos tome. Nisam suzila teme, već se tu može naći bilo šta što me inspiriše. Pre nego što sam napravila stranicu sela sam i stavila na papir šta me zanima, na koja pitanja želim da odgovorim i tako je došlo do znaka pitanja u imenu stranice. Onda sam shvatila da su pitanja vrlo široka, za njih ne postoji jednostran odgovor i da su to zapravo razigrana pitanja, a pošto volim da plešem povezala sam i sa tim.

Šta te inspiriše i o čemu sanjaš? Gde vidiš svoje mesto u ovom svetu? Šta je to što smatraš da radiš, a da time činiš ovaj svet boljim?

Mene inspiriše rad sa ljudima, imam afiniteta da pomažem drugima na taj način što sam u direktnom kontaktu sa njima, što razmenjujemo žive reči, zajedno prolazimo kroz nešto što nas muči. Na primer, kada idete na psihoterapiju, istina je da vam psihoterapeut pomaže, ali istovremeno i on sa vama uči i razvija se. Mislim da je svaki vid pomaganja drugima koji je na prvi pogled zasnovan na odnosu pružanje-dobijanje zapravo jedan obostrani dobitak. Želim da edukujem druge i to je još jedan razlog zašto sam upisala Filološki fakultet. Volela bih i da budem nastavnica u školi, jer mislim da na taj način mogu da utičem na mlade ljude pune pitanja i nedoumica. Nije istina da su mladi nezainteresovani i mislim da je velika uloga starijih da ih uključe u lepe stvari i pomognu im da se pronađu.

Šta bi bila tvoja poruka svetu? 

Svako ima nešto što je zaista za njega, ali mora da istraži sebe. Kada to otkrije, onda je to veliko blago – osećate se ispunjeno i vaš život ima smisao.

Leave a Comment