Intervju sa Dušanom Krstićem, slikarom i piscem
Umetnost je osvajanje slobode
Dušan Krstić je pisac, slikar i vaspitač koji se školovao na visokoj škola za obrazovanje vaspitača. Rođen je u Aleksincu, a već dugo živi u Beogradu gde se pored posla vaspitača posvećuje i umetnosti. Podjednako ga inspirišu i književnost i slikarstvo. Nakon prvog romana “Doziranje” izašla je biografska knjiga “Gospodin Roš” o Đorđu Rošu, srpskom oficiru jugoslovenske vojske, koja je bacila svetlo na njegov umetnički rad. Nedavno je izašla i njegova treća knjiga “Ni koraka nazad”, takođe istorijske tematike, u izdanju Ključ izdavaštva. O novoj knjizi, ali i o slikarstvu razgovarali smo ubrzo nakon beogradske promocije nove knjige.
Šta je za tebe umetnost?
To je, zapravo, proces kada radim nešto što mi prija i na šta sam sto posto fokusiran, tako da se tokom procesa stvaranja duhovno izmestim iz vremena i prostora. To je momenat slobode. Umetnost je za mene osvajanje slobode.
Tvoja prva ljubav je slikanje. Kako je izgledao tvoj umetnički put i šta te inspiriše?
Crtanjem i slikanjem se bavim jako dugo. Nikada nisam upisao akademiju jer se u vreme kada je trebalo da upišem fakultet javila želja da studiram režiju. Nakon više od godinu dana provedenih u pripremama za prijemni, slikarstvo je nekako otišlo u drugi plan u tom periodu. Slikarstvom se bavim amaterski i najviše volim da radim ljudske figure, odnosno figurativu. Figure smeštam u prostor koji mi se u momentu učini zanimljivim.
Nedavno je izašla tvoja treća knjiga “Ni koraka nazad” istorijske tematike. Po čemu se razlikuje od prethodne koja je o Đorđu Rošu?
U poslednjoj knjizi sam sebi dao više umetničke slobode i složio priče tako da imaju dramaturšku logiku, a sa druge strane to nije smelo da utiče na faktografsko-istorijske činjenice. Radeći na Rošu to jednostavno nije bilo moguće, jer je Roš ostavio veliki broj dokumenata iza sebe, a njegova životna priča je takva da se cela može smestiti u rubriku “Verovali ili ne”. Inače, pre nego što je nastala knjiga “Gospodin Roš”, ja sam se već mnogo ranije oprostio sa pisanjem jer izdavačka plima kod nas uglavnom nije naklonjena manje poznatim autorima. Nakon što je izašla knjiga “Gospodin Roš” desilo mi se ono što verovatno svaki pisac u Srbiji priželjkuje – pre nego što sam završio knjigu “Ni koraka nazad”, kontaktirao me je Milan, vlasnik i urednik izdavačke kuće “Ključ” i predložio mi buduću saradnju i tako je nastala najnonovija knjiga.
O Đorđu Rošu si radio i dokumetarac. Šta je prvo nastalo knjiga ili dokumentarac i šta ti je sve donela ta knjiga?
Prvo je nastala ideja da se priča istraži do kraja i uradi dokumentarni film. Tako sam sa prijateljem Banetom Sušićem, rediteljem, još početkom 2021. započeo snimanje filma. Međutim ubrzo nakon toga Bane je dobio neki profesionalni angažman i boravio jedan period van Beograda, tako da sam ostao bez ekipe. Naravno jedino što sam tada mogao jeste da istraživanje pretvorim u knjigu. U tom periodu se još nekoliko istraživača intenzivno zanimalo za Roša i pokušavalo da napiše njegovu životnu priču. Tada se nešto što je bilo lep i zanimljiv poduhvat pretvorilo u trku pacova. Kao i sa svakim rukopisom, nakon nekoliko zatvorenih vrata desilo se nešto poput čuvenih Đorđevićevih trojki. U nedelju popodne sam dobio potvrdan signal od izdavača. Knjiga je brzo postala popularna i bacila svetlo na mene kao umetnika. Nekoliko prijatelja me je nagovaralo da završim film i ja sam pristao. To sada iz ove perspektive izgleda naivno, čak i meni, ali sam sebi pre mnogo godina obećao da ću snimiti film.
Osim slikarstva i književnosti baviš se i pedagoškim radom. Kako taj rad utiče na tvoje umetničko stvaralaštvo?
Pre bih rekao da je obrnuto i da je samo istraživanje sveta umetnosti uticalo na pedagoški rad, jer sam našao način da kroz svet umetnosti deci približim slikare kao što su Pol Kli, Mondrijani, pa i Sava Šumanović, a da im sa druge strane ponudim i najrazličitije materijale koji podstiču dečju kreativnost.
Kakvi su ti budući umetnički planovi?
U principu planiram da se intenzivno posvetim slikarstvu, jer sam zbog rada na knjizi i filmu o Rošu prilično zapostavio štafelaj. Uprkos nekim drugim ponudama u ovom periodu mi zaista prija samo da slikam.
