intervju

intervju sa Majom Vasilev, arhitektom i osnivačem brenda “Wishes in a nutshell” Ljubav – glavni sastojak svega što čovek radi   Maja Vasilev je arhitekta po struci, ali je u duši umetnik. Njena umetnost kojom oduševljava jesu malene skulpture u orasima koje je nazvala “Wishes in a nutshell”. U njima spaja sve svoje ljubavi – i Tango i muziku i pisanje i ljubav prema dragim ljudima. Na njenom profilu na instagramu i fejsbuku možete pogledati i sjajne videe koje je napravila sa ovim svojim mali džepnim čudesima. U intervjuu otkrivamo kako je sve počelo… Šta je za tebe umetnost? Ako govorimo u nekom širem smislu rekla bih da je umetnost sve ono što radimo kako bismo svet učinili lepšim i boljim za život, a u nekom užem smislu umetnost bih definisala kao sve ono što radimo s ljubavlju i od srca, kako bismo svoj život i život bliskih i dragih ljudi učinili lepšim. Umetnost je umetnički proces i sjajno je kada on podrazumeva interakciju onoga koji to nešto pravi i onoga ko to doživljava; kada u nekome probudimo emocije i utičemo na nečija čula. U tom smislu umetnost ne mora biti nešto veliko što radimo, može biti deo naše svakodnevice. Završila si arhitekturu. Da li bi se složila da je arhitektura spoj nauke i umetnosti i zašto si baš nju odabrala za životni poziv? Na neki način jeste spoj nauke i umetnosti, mada bih pre rekla tehnike i umetnosti i baš zato sam se za nju opredelila. Dugo sam se dvoumila jer me je svašta interesovalo. Počela sam da razmišljam šta bih odabrala kao životni poziv, mada čime god da se bavili to nas ne sprečava da se bavimo i mnogim drugim stvarima koje nas ispunjavaju. Ne volim kada me neko kao arhitektu gleda kao umetnika, jer ne želim da budem samo arhitekta umetnik, već mi je draž arhitekture u tome da stvaraš nešto što ima i neku upotrebnu vrednost. Odlučila sam se za to jer je spoj nauke, tehnike i umetnosti – svega što zapravo volim, a nisam se mogla opredeliti samo za jedno. Mislim da arhitektura bez te upotrebne vrednosti ne bi bila arhitektura već skulptura. Oduvek si imala mnogo hobija. Koji je to hobi koji te nikada nije napuštao? Svi su tu, samo se ugase na neko vreme 🙂 Još pre polaska u školu sam počela sa pisanjem pesama, razvijala sam taj talenat kroz osnovnu školu, a u trećem osnovne sam počela i da sviram klavir. Negde između toga sam krenula i da crtam. Moji roditelji su mi uvek davali motivaciju i priliku da se oprobam u svemu što sam htela. Hobiji su se smenjivali. Prvo sam se vratila pisanju, a potom crtanju i onda je došla arhitektura. Počela sam da studiram pa su pisanje i sviranje bili malo zapostavljeni. Naravno uvek bih sela za klavir kad mi to treba i kad mi prija ili kad naiđe težak period, ali i kad je neko veselje. Od kad sam završila fakultet svi hobiji su opet tu. Mislila sam da sam smotana za plesove, ali nisam bila smotana za sport i onda sam u plesu videla spoj sporta i muzike i od kada sam otkrila tango veoma uživam u tome. Kako su nastali orasi koje si nazvala “Wishes in a nutshell”? Prvi orah koji sam zamislila trebalo je da bude amajlija koju sam želela da poklonim osobi koja mi je u tom trenutku bila draga. Igrom slučaja to se nije realizovalo, pa sam tu ideju potisnula, ali kasnije sam shvatila da mi je krivo da ne realizujem ideju. Onda sam shvatila da ima mnogo više dragih osoba od te jedne i tako sam za neku novu godinu počela da smišljam kako bi i šta sve moglo da se napravi. Tako je najveća kolekcija oraha koja je nastala posvećena tangu i otišla je tango prijateljima. Svaki orah je unikat i poseban na neki način. Njihova je poenta da pri svakom otvaranju to bude podsetnik na trenutak koji je zaleđen i sačuvan od zaborava, poput neke amajlije. WISHES IN A NUTSHELL  Tvoji orasi nisu samo male skulpture. Deo njihova svrhe nalazi se u porukama koju nose. Da li ih sama osmišljavaš i onda kada ti ih neko poruči ili poruke ostaju rezrevisane samo za one kojima ih poklanjaš od srca? Kada ljudi naruče orah ja uglavnom poput psihologa saslušam njihovu priču i ona me jako motiviše. Nečiji razlog i želja da nekome namaknu osmeh na lice i učini nešto lepo, nesvakidašnje su nešto posebno. Onda zajedno krenemo da razmatramo priču. Najčešće osoba i ne zna tačno šta bi htela, ali zajedno dođemo do rešenja da scena u orahu bude originalna i da se tiče odnosa te osobe sa osobom kojoj poklanja orah. Najčešće za osobe koje ne poznajem ostavljam prazan prostor na papiru, dok za osobe kojima ja poklanjam sama smišljam poruke. Razmišljam šta je to što želim da budu moje “Wishes in a nutshell”, ali mislim da je glavni sastojak svega što čovek u životu radi ljubav koju uloži u to. Šta te inspiriše i o čemu sanjaš? Gde vidiš svoje mesto u ovom svetu? Inspirišu me ljudi za koje mogu reći da sam imala sreće da ih sretenem, čak i ako nismo danas prisutni jedni drugima u životu i oni koji su ostavili uticaj na mene i zato sam danas ono što jesam. Inspirišu me lepi trenuci iz prošlosti, dani koje trenutno živim i stvari kojima se trenutno bavim i istražujem, u okviru posla i van njega. Inspirišu me sopstveni snovi i tuđe životne priče koje kada mi neko poveri postanu deo mene i na neki način ja postajem deo te priče i za to sam zahvalna. Sanjam da u kom god periodu života da napravim rekaputulaciju dotadašnjeg života i osvrnem se na dane koje sada živim, da ću imati puno dragocenih trenutaka koje bi mogla zapakovati u orahe odnosno sačuvati u svom srcu. Svoje mesto vidim pored ljudi dobrog srca, čiste duše i otvorenog uma, da jedni druge možemo inspirisati na nove zajedničke poduhvate i promovisanje nekih vrednosti, koje

Sve priče imaju svoju plejlistu Intervju sa Katarinom Mitić, muzikologom Katarina je muzikolog, supervizor muzike i kreativni marketar. Pored toga ona je osnivač bloga Music Storyline na kome piše priče o plejlistama koje sastavlja. Spajanje muzike sa različitim disicplinama jeste nešto što je odredilo njen životni put i otvorilo prostor za Music Storyline platformu. Kako ona kaže svaka priča ima svoju plejlistu, a svaka slika ima svoju pesmu. Pored toga ona je članica organizacionog tima u FEMIX kolektivu koji se zalaže za promociju i afirmaciju ženskog stvaralaštva u različitim oblastima umetnosti. Šta je za tebe umetnost? Umetnost je nešto što nas je prošle godine održalo na nogama. Umetnost često pronalazim u nekim potpuno netpičnim stvarima, a i neki ljudi sami po sebi jesu umetnost i njihov rad je ono što inspiriše i pokreće. Protekla godina nam je dala prostor za umetnost i pored svega bilo mi je fascinantno kako su se neki ljudi snašli i ni iz čega pravili čuda. Završila si muzičku akademiju – smer muzikologija. Odakle tolika ljubav prema muzici i kakvo je tvoje iskustvo pevanja u horu Collegium musicum? U srednjoj muzičkoj školi sam svirala flautu, ali već na sredini srednje škole shvatila sam da me sviranje instrumenta neće zadovoljiti i da imam suviše veliki dijapazon muzičkih interesovanja da bih se opredelila samo za jednu stvar. Muzikologija mi se učinila kao oblast gde ću se pronaći i sad mogu da kažem da kad bih se opet rodila opet bih isto upisala. Muzikologija daje široke mogućnosti, školuje muzičke urednike za različite sfere, supervizore muzike, muzikolozi su i ljudi koji pišu kritike, recenzije… Studije su bile teške pa nisam odmah počela da pevam u Kolegijumu, jer kad si član to iziskuje vreme, maltene je kao neki posao. To iskustvo je jedna od stvari koje su me odredile i promenile život u određenom smeru. Rad pod dirigenstkom palicom Darinke Matić Marović bio je pravi blagoslov i neverovatna sreća. Pokrenula si svoj blog Music Storyline. Kome su namenjene tvoje plejliste i šta te je navelo da pokreneš ovaj projekat? Zašto je na listi baš 21 pesma? Čitava priča se dugo krčkala u meni, dok nije realizovana. Dugo sam već u medijima na neki način, jedna od praksi koje sam imala su i PR, promocije, komunikacije sa medijima i radila sam u medijima. Na žalost situacija u medijima je sve gora i gora što automatski znači da se zatvaraju vrata i za neku super muziku koja bi trebalo da ima svoj prostor. Onda sam shvatila da u 21. veku svako može da radi u tom neograničenom online prostoru i da je naveće ulaganje moja ideja i vreme. Tako je nastao i Music Storyline – nema prostora? Ajde da ga napravimo! Vetar u leđa su mi dali i ljudi oko mene koji vole da čuju moje muzičke preporuke, a poželela sam to da proširim. To je svakako moj životni poziv i svaki svoj dan počinjem nekom novom muzikom. Rešila sam da to skupim sve na jedno mesto i trebalo je da osmislim samo formu. Razmišljala sam o ljudima koji će to slušati i došla na ideju – tri pesme za svaki dan, pošto jednom nedeljno šaljem plejliste na mejl i tako došla na ideju da bude baš 21 pesma. Svaka plejlista u proseku sadrži sat i po muzike. Jedna si od članica Femixa – organizacije koja se bavi promocijom i afirmacijom ženskog stvaralaštva u različitim oblastima umetnosti. Izašla je godišnja kompilacija muzike Femikseta 9, šta ona zapravo predstavlja i koja je tvoja uloga u svemu tome? Femikseta je godišnja kompilacija pesama autorki, kantautorki i bendova sa ženskim autorstvom sa teritorije Srbije. Jedinstvena je na više nivoa, prvi nivo je što je jedina u regionu. Nadamo se da ćemo inspirisati i kolektive u regionu da pokrenu nešto slično, jer je stavrno važno da se devojkama u muzici pruži veća podrška. Naše projekte zasnivamo na veoma ozbiljnom radu, kako u naučnim okvirima, tako i u radu na terenu. Druga jedinstvena stvar je u tome što kao ni moje plejliste, kompilacija nije žanrovski ograničena, pa se tako na jednoj kompilaciji nalazi ženski metal bend, neka repreka ili neka super pop pesma. Ove godine smo imali rekordan broj prijava što nas je oduševilo pa smo napravili dvostruko izdanje sa 25 pesama. Ja sam bila deo selektorskog tima, i stvarno je bilo teško, nijanse su odlučivale o finalnom rezultatu. Nova femikseta je dostupna na bandcamp platformi.  Radila si i na Naxi radiju i Radiju Beograd 3. Kakvo ti je bilo to iskustvo? Budući da si na doktorskim studijama i baviš se naučnim radom, u kom pravcu planiraš da razvijaš svoju dalju karijeru? Rad na radiju stvarno obožavam, jer je on moja velika ljubav. Tamo je specifičan kolektiv i imala sam stvarno ludu sreću da budem deo te priče. To iskustvo mi je bilo odskočna daska, jer mi je rad na Naxi radiju bio prvi poslovni angažman. Tamo sam imala prilike da sarađujem sa najvećim imenima regionalne muzičke scene i to je nešto što je upotpunilo moja znanja, ojačalo me i dalo podstrek za dalje. Angažman na Radiju Beograd 3 je bio u okviru projekta i tada smo radili premijere sa velikih operskih scena, što je za mene takođe bilo uživanje jer obožavam operu. Rad na doktoratu je došao kao prirodan sled. Oduvek me je zanimala muzika u medijima. Ono čime se bavim u svom doktorskom radu jeste muzika u video igrama kao širi pojam. Mene zanima na koje sve načine prostor video igara može biti koristan za sve one koji se bave muzikom, u kom položaju su umetničke igre, i mislim da je budućnost i potencijal u tom prostoru. Mogu da kažem da sam srećna i da imam životnu privilegiju da radim ono što volim. Šta te inspiriše i o čemu sanjaš? Gde vidiš svoje mesto u ovom svetu? Često se pitam koji je to minimum koji pravi razliku. Za mene to jesu i moje plejliste, jer ako jednom nedeljno uspem da obradujem nekoga, da ulepšam nekome radno vreme ili odmaranje i da otkrije nešto novo, za

Ne stavljajte sebi okove i budite hrabri Andrea je apsolvent srpske književnosti i jezika, pesnikinja i nekadašnja prvakinja Srbije u karateu i nosilac crnog pojasa. Nedavno je dobila nagradu Nove poetike “Zlatni hrast” za najbolju neobjavljenu zbirku poezije, a nagrada je štampanje knjige. Pokrenula je i svoju stranicu “Iz zenice u zenicu” na instagramu, koja je usmerena na književnost i kulturu, a u planu je i istoimena emisija.   Šta je za tebe umetnost? Za mene je umetnost način života, način da se osoba bavi svojom duhovnošću. Ona je jedna od stvari koja nam omogućava da razgovaramo sami sa sobom. To je uzajamni odnos koji čovek ostvaruje kada je u kontaktu sa nekim umetničkim delom. To je nešto što oplemenjuje čoveka. Na konkursu Nove poetike osvojila si nagradu Zlatni hrast, a ona se sastoji iz štampanja knjige, koja je ujedno i tvoja prva zbirka poezije. Koliko dugo pišeš i šta za tebe znači ova nagrada? Interesantno je da sam počela da osmišljavam pesme dok sam bila veoma mala. Tada su se još korisitli kasetofoni i moja mama je tako snimala moje prve pesme koje su nastajale. Kada sam počela da pišem počela sam i pesme da zapisujem. Kao tinejdžer povukla sam se u sebe i mislila da moja umetnost ne valja, da ne zaslužuje da bude puštena u etar. Osim toga sebično sam je čuvala dok nisam dobila ideju o blogu na kome sam podelila neke svoje pesme. Tada sam imala veliki broj pratilaca, ali tada mi to ništa nije predstavljalo, pa sam u jednom momentu ludila obrisala blog. Tek sam prošle godine shvatila da je sebično čuvati umetnost za sebe, da je to zapravo dar i da je moja dužnost da je podelim sa ljudima. Dugo je trebalo da se osmelim i prijavim na konkurs budući da sam samokritična. Ova nagrada za mene predstavlja izlazak iz te moje čaure i moju hrabrost da se suočim sa sobom. Za mene je poezija nešto vrlo intimno, emotivno, umetnost je jedna od najduhovnijih stvari. Smatram da svaki pesnik mora da da svoju dušu kada piše, a mislim da to i činim. Ovo je samo početak, a planiram još dosta toga da podelim u budućnosti. Zbirka ima 27 pesama i zvaće se “Ljubav je varljivog roda”. U pesmi “Sofka je moja baba” imaš stih “Prejedam se sobom”. Kako izgleda kada se pesnikinja prejeda sama sobom? Taj stih može da se tumači na različite načine, ali da kažem sad ovako: to je jedan strašno mukotrpan posao. To su trenuci kad se ostane sam sa sobom, kad se čovek osami, često noću. To je trenutak kad upoznajem sebe i bavim se sobom, preispitujem ko sam, gde sam, koji je smisao života… Prejedanje i preispitivanje sebe same zapravo za proizvod ima nastanak poezije i svega što stvaram. Uvek pre biram to “prejedanje” nego neki bezbrižniji život. Prvakinja si Srbije u karateu. Kako se karate uklapa u tvoju umetničku prirodu? Da li se po tvom mišljenju sport i umetnost mogu nekako povezati? Moram da naglasim da sam nekadašnja prvakinja, jer se njime ne bavim od kad sam upisala fakultet, a počela sam da ga treniram sa 8,9 godina. To je bio moj prvi susret sa nečim ozbiljnijim, sa radom na sebi i uticao je na oblikovanje mene same, mog karaktera, načina života… Karate je veština koja te nauči samodisciplini, samokritici, smirenosti… Pomaže ti da uvek budeš staložen, da razmišljaš, imaš taktike, da ne budeš toliko impulsivan. Verujem da se moj karakter, koji je oblikovan tom veštinom, ispoljava i u mojoj poeziji. Uvek sam bila odličan učenik i uspevala sam da spojim i školu i karate, valjda zbog te samodiscipline. Bitno je da napomenem taj takmičarski duh – volela sam osećaj pobede i kad osvojim nešto što znam da sam zaslužila svojim trudom i radom. Ipak nisam težila da učim druge karate, tako da sam se odlučila da upišem književnost i proučavam je. Našla sam se u tome u tome i u toj oblasti vidim sebe da bih mogla nekoga i da podučavam. Na instagramu si pokrenula svoju stranicu “Iz zenice u zenicu”, a u planu ti je i istoimena emsija. Kako si zamislila emisiju? Ideja je zasnovana pre svega na tome da se umetnost prenosi iz pogleda u pogled, iz moje zenice u tvoju i da se na taj način deli. Vremenom sam poželela da nađem neki još neposredniji dodir sa književnošću. Emisija je zamišljena tako da sa gledaocima podelim svoje viđenje umetnosti. Ono što će biti zanimljivo je da će mi kolege i koleginice biti gosti, da bi bilo zanimljivo i interaktivno. Cilj je dočarati i mladima i starima taj svet umetnika. U prvoj epizodi će biti reč o Desanki Maksimović. Šta te inspiriše i o čemu sanjaš? Inspiriše me sam život i ono što ga čini na dnevnom nivou. Uglavnom su to sitnice, trenutci. Trenutno sanjam o životu u sadašnjosti, da se fokusiram svaki dan na taj život koji živim, da radim ono što volim, da ne stavljam sebi nikakve okove. Lepota života je dozvoliti sebi da osetimo, da dotaknemo sve što poželimo da dotaknemo, a što će nas činiti plemenitijim i srećnijim. Sanjam o toj slobodi koju samo sami sebi možemo dati. Šta bi bila tvoja poruka svetu? Ne stavljajte okove sebi, budite slobodni i hrabri i nikda ne razmišljajte da li će se nekome dopasti ono što radite, ukoliko je dobro. Treba da budemo ponosni na ono lepo što radimo i da podržavamo jedni druge. Mislim da svet možemo učiniti boljim i da će poezija i umtetnost živeti dok god ima ljudi koji je podržavaju. Andreinu stranicu Iz zenice u zenicu možete pratiti na instagramu Instagram A ovo je adresa bloga https://www.andreagojkovic.com/ https://www.youtube.com/watch?v=UVAKZlBfF20&feature=emb_logo

Intervju sa Sumi, koja je na instagramu poznatija kao Albino girl Svetlana koji svi zovu Sumi na instagramu je poznatija kao Albino girl. Od nedavno je model agencije Sigma, a uz to je i student turističke akademije. Ugostila sam je u divnom ambijentu ateljea Fashion Beauty Rush gde smo razgovarale o umetnosti, modi, crtanju, stilu života, albinizmu, instagramu… Šta je za tebe umetnost?   Za mene je umetnost sve za šta mogu da dišem, živim i stvaram, sve što me inspiriše, sve što vidim oko sebe, sve ono što je čovek stvorio svojim radom, za šta se potrudio i sve ono što mu daje pozitivnu energiju da nastavi dalje. Kakav je tvoj stil života budući da imaš albinizam?   Zbog albinizma sam alergična na sunce, pa me koža peče i boli kad je izložena. Takođe mi smeta crveno voće i povrće, pojavi mi se crvena mrežica na rukama kad ga ponekad jedem. Zbog albinizma imam i jako loš vid. Ne gledam na sve to kao na neke mane. Nekada su me mnogi zvali duhom i vampirom, ali sada mi je drago zbog toga, iako mi je tada bila velika uvreda. Sada sam shvatila da sa mojim izgledom mogu da radim šta god želim, da je to dosta specifično i da mogu da se izdvojim iz mase. Većina ljudi gleda da se izdvoji po nečemu, tako što će da ofarba kosu u neku neobičnu boju ili nešto slično, ali ja to ne moram, samo treba da izađem na scenu i da budem ono što jesam. Data mi je već ta predispozicija da ne moram da se mučim oko svog stajlinga.   Voliš modu i radiš i kao model. Potpisala si ugovor sa modnom agencijom Sigma. Kakvo je tvoje dosadašnje iskustvo u svetu modelinga i kako si počela da se interesuješ za modu?   Mnogo mi je drago što sam upala u dobru agenciju. Još uvek sebe smatram početnikom i svaki dan mi je kao da sam tek krenula. Mislim da je bitna saradnja između fotografa i modela i bitna je komunikacija ali i empatija. Mislim da je važno razumevanje. Imala sam nekoliko šutinga na kojima sam upoznala dosta novih ljudi. Najdraži šuting do sada mi je bio u Špicerovom dvorcu. Super mi je što kroz modeling mogu dosta da upoznam i Srbiju, što mi je posebno drago jer studiram turističku akademiju. Volim da vidim različita mesta, da upoznam kulturu i tradiciju različitih naroda, da upoznam nove, drugačije ljude, zato sam izabrala turističku akademiju. Uči se dosta geografija i dosta toga može da se nauči o kulturnom nasleđu. Modeling ne obuhvata samo odeću, šminku i poziranje, to je i upoznavanje sa ljudima, ali i viđanje nečeg novog, upoznavanje naše kulture. Oduvek sam volela da uklapam odeću i različite stilove. Umela sam da pravim čudne kombinacije. Gledala sam kako da uklopim neke stvari, a da budu specifične. Razmišljala sam kako bih stvarno volela ili da šetam po pisti i da isprobavam različitu odeću. Razmišljala sam kako bih volela to da radim, a onda mi se agencija sama javila preko instagrama da dođem na kasting. Znam da se agencije nikome ne javljaju, pa mi je to bilo čudno. Ipak sam otišla i primili su me, iako sam se osećala čudno među svim devojkama, koje su sve bile više od mene, sređenije i po mom mišljenju sve su bile prelepe. Voliš da crtaš. Šta crtaš i gde pronalaziš inspiraciju?  Najviše crtam prirodu, posebno me inspirišu leptiri. To su moje emocije i ono što proživljavam iz dana u dan. Neki put crtam i portrete. Uglavnom su to moja osećanja koja prenosim na papir. Koristim bojice, flomastere, tempere, ali i šminku. Moji crteži su dosta tamni, izgledaju pesimistični, ali s druge strane su i vedri. To su moja pomešana osećanja, sve što doživljavam kad srećem ljude. Nekad sam sama napolju i dođe mi inspiracija i onda čim dođem u sobu ja crtam. Neke crteže crtam po dva tri meseca, nekad imam inspiraciju, pa ne crtam po mesec dana, pa nastavim, pa nekad ni ne znam šta sam tačno htela da nacrtam. Razmišljala sam i o izložbi, ali mislim da će to biti kada moji crteži dobiju neki pozitivan ton, i kad budem stvorila još crteža koji imaju različite emocije. Kada se usudim da ih prikažem tada bih mogla da napravim izložbu.   Imaš skoro deset hiljada pratilaca na instagramu i veoma si otvorena za komunikaciju. Šta te pratioci najčešće pitaju? Šta je po tvom mišljenju važno za opstanak na društvenim mrežama? ALBINO GIRL instagram profil Meni je drago kad me bilo ko zaprati, odakle god da je. Volim ako mogu svakome da se zahvalim na njegovom jeziku, ako neki jezik ne znam zahvalim se na engleskom. Pratioce ne gledam kao brojku. Naravno, bitna mi je i brojka, jer to doprinosi tome da se sadržaj više prikazuje i gledam da stignem do što veće brojke, ali pratioce gledam kao ljude koji me podržavaju, čija će mi pomoć možda nekad zatrebati i sve ljude na svetu smatram prijateljima, jer treba upoznavati ljude. Smatram da smo svi velika porodica koja treba da se podržava. Na svom instagram nalogu želim da podignem svest o ljudima sa bilo kojom vrstom hendikepa, o ljudima sa albinizmom, želim da pokažem da smo svi isti i jednaki. Ljudi se plaše nepoznatog, onog što im je novo i ne znaju kako da priđu, kako da prihvate te novine, jer nisu navikli. Dosta smo konzervativan narod i želim što više da podignem svest o albinizmu, kako bi, na primer, ako i neko drugi dobije albino dete u budćnosti znao šta je to i šta da radi jer je mnogo specifično. To nije nikakva mana i to može da bude i prednost. Mislim da je na instagramu veoma bitna komunikacija. Uz instagram reklame i plaćanje lako je za kratko vreme doći do sto hiljada pratilaca, ali meni to nije toliko bitno, koliko da to bude moj trud i rad, a ne plaćane promocije. Nemam ništa protiv toga, ali ja želim da sadržaj delim na svoj način i

Intervju sa Tijanom Vladić, pevačicom i osnivačem Online art nights Tijana Vladić je umetnica, pesnik i pevač, a uz to je majka jednoj divnoj devojčici neobičnog imena. Živi u Nemačkoj. Pored toga ona je učestvovala i u organizaciji nekih umetničkih festivala od kojih je jedan počeo proletos tokom karantina online. O pevanju, muzici, poeziji, filozofiji života i Online umetničkim večerima čitajte u nastavku teksta. Šta je za tebe umetnost?   Moj najkraći odgovor bi bio stil života, jer mi je trenutno i dalje hobi. Sve više shvatam da umetnost nije samo stvar koja oplemenjuje naše živote. Kad si umetnik dok god ne uskladiš svoje unutrašnje biće sa spoljašnjim svetom i načinom života koji “moraš” da vodiš, mislim da patiš. Ja tek sad shvatam da umetnost mora da bude stil života i da se nekako više živi, a ne da bude samo hobi. Dok si živela u Srbiji i studirala pevala si u Moloko tribute bendu. Pevala si i po horovima. I sada u Nemačkoj imaš povremene nastupe. Zašto baš Moloko i odakle tolika ljubav prema muzici?   Muzika je moj prvi hobi u nizu, pa onda tek pisanje. Ceo život je tu i deo je moje ličnosti. Pevala sam u horovima i u osnovnoj i u gimnaziji. Imala sam monogo bendova pre Moloko tribute benda, a on je nastao iz te neke moje velike ljubavi prema Moloku i njihovoj filozofiji života koju su kroz muziku preneli. Ta filozofija su, ukratko, sve najdublje naše emocije, svi uglovi naših ponora koji se opisuju u pesmama. To ne znači da je to mračna muzika, naprotiv, već ono što je najsuptilnije u nama oni su uspeli da pretoče u tekstove i muziku i to tako da ne bude komercijalno. Mnogo sam uživala u tom životnom projektu dok je trajao. Sa nastupima u Nemačkoj sam krenula jer više nisam mogla da izdržim bez njih. Pre svega sam pevačica ali sviram i gitaru. Stvorila sam neka poznanstva i tako je krenulo sa svirkama po kafićima. Sviram pop obrade na engleskom, i starije i novije. Takođe i komponujem. Nemam još plan kako će da se razvija moj put, ali bilo bi lepo da napravim i jedan album, već imam oko tridesetak pesama koje su koncipirane u mojoj glavi, ali za to je potrebno vreme. Zajedno sa mužem Janetom si u Subotici organizovala URLIK festival. Kakav je koncept festivala bio? Kako si krenula sa Online art nights koje sada organizuješ online? URLIK je nastao sa osnovnom idejom da se u Subotici napravi jedna scena gde će dolaziti umetnici afirmisani, ali i neafirmisani. Stvarno sam u tome uživala. Mogla sam konačno da sviram svoje pesme. Tada sam zaista krenula i u organizaciju svega toga i videla koliko je to s jedne strane zabavno, a s druge kompleksno. Preko 400 umetnika samo ugostili za tih 4,5 godina i to je bilo neverovatno iskustvo, ostvareni su dobri kontakti i mnogobrojne saradnje između umetnika koji su iz različitih gradova. Mnogo sam zahvalna na ovom iskustvu. Upravo sam tad shvatila koliko treba da se vratim svom umetničkom biću. Online art nights je nastao u vreme karantina kada sam shvatila da mnogo ljudi je zatvoreno, a takođe imaju potrebu da izraze svoje umetničko biće. Shvatila sam da je u tom trenutku bilo zaista pravo vreme za to. Online art night okuplja različite vrste umetnika i ovom prilikom pozivam sve umetnike da se prijave tako što se snimi video u trajanju do deset minuta u kome se predstave i kažu šta im je inspiracija i prikažu ono čemu se bave, šta god to bilo. Sve se to šalje na mejl online.art.night@gmail.com Koliko je teško biti umetnik u stranoj zemlji, šta je ono što te “tera” da ideš dalje i da se i na daljinu baviš umetnošću u Srbiji? Još uvek kao umetnik u Nemačkoj nemam neko veliko iskustvo. Za to je potrebno vreme da se profilišem i ostavim neki trag. Za sada publika lepo reaguje na ono što sviram i pevam. Zauvek ću ostati u vezi sa umetnicima u Srbiji, jer su to i moji prijatelji. U komunikaciji sa našim umetnicima negujem senzibilitet koji me je kao umetnika oblikovao jer svi smo mi, manje-više, prošli neku istu “sudbinu” na Balkanu, to je sve uticalo na naše stvaranje i izuzetno cenim i volim sve što naša umetnost danas daje. Jedna od mojih želja za budućnost jeste da povežem umetnike iz Nemačke i Srbije, da vidimo kakva bi se tu tek sinergija desila u okviru nekog zajedničkog projekta ili makar događaja. Biće mi potrebno vreme za to, ali tome stremim. Imaš ćerku veoma neobičnog imena – Indija. Odakle ideja baš za to ime? Koliko je majčinstvo promenilo tvoj pogled na svet i umetnost?   Kada smo Janoš i ja pričali o deci znali smo odmah da će biti Indija, jer oboma nam je to zajednička zemlja u koju bismo voleli da odemo. Oboma nam je sama zemlja inspirativna. Masimo Savić ima pesmu tog imena. Ime nosi mnogo toga u sebi, kao i cela ta zemlja. Majčinstvo me je potpuno promenilo, prošla sam kroz razne metamorfoze, prvo u trudnoći, a onda i kasnije. Dok sam bila još trudna počela sam sa pisanjem pisama Indiji. Postoji taj blog na adresi https://pismazaindiju.wordpress.com Pisanjem tih pisama želela sam da se sa njom nekako bolje povežem. Obraćala sam joj se i pričala da je sve već spremno za njen dolazak. Pisala sam to do njene prve godine. Druge stvari su se dešavale, ali planiram tome da se vratim, jer mnogo toga imam da joj kažem, a verovatno će joj biti zanimljivo da čita. Šta te inspiriše i o čemu sanjaš? Gde vidiš svoje mesto u ovom svetu? Šta je to što smatraš da radiš, a da time činiš ovaj svet boljim? Doprinosim energiji sveta svojim pozitivnim stavom prema životu, svojom istrajnošću, kakva god da je situacija preda mnom naći ću rešenje i mislim da će na kraju sve biti dobro. Naravno da imam i loše faze, ali što sam starija sve kraće se zadržavamo dole kad naiđe taj period, a sve