Intervju sa Anom Marković, slikarkom
Otvaranje izložbe utopija/distopija 5. juna
Ana Marković je završila osnovne i master studije slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Usavršavala se na studijskom boravku na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beču. Dobitnik je nagrade za crtež na studentskom bijenalu crteža Srbije 2011 godine. Do sada je imala trinaest samostalnih izložbi, a ušestvovala je u velikom broju grupnih, kao i na likovnim kolonijama, radionicama i rezidencijalnim programima u Austriji, Švajcarskoj, Belgiji, Mađarskoj i regionu. Član je ULUS-a. Njena 14. samostalna izložba biće otvorena 5. juna u 19 h u Biblioteci grada Beograda u galeriji “Atrijum”. O umetnosti, predstojećoj izložbi, ali i o tome da li je moguće živeti od slikarstva razgovarala sam sa ovom umetnicom.
Šta je za tebe umetnost?
Umetnost je za mene u jednoj reči – život, jer to je nešto što živim. Mislim da je ona neophodna ljudima, ali nije toliko očigledno da je neophodno. Umetnost je nešto bez čega bi svačiji život, a ne samo nas umetnika, bio tužan i prazan.
Zašto si se odlučila baš za slikarstvo, kako je izgledao tvoj početak?
Oduvek su me zanimale sve umetosti. Mislim da sam još kao dete imala predstavu da ću se baviti nekom umetnošću, samo nisam bila sigurna kojom. Išla sam na balet i svirala klavir. Mnogo sam volela da čitam i da pišem i prvo sam mislila da će to biti književnost jer sam pokazivala sklonosti ka tome. U jednom trenutku sam maštala i da budem pisac, ali od te ideje sam odustala još u osnovnoj školi. Od šestog razreda sam počela da slikam i mnogo sam volela likovno, mada do tada nisam pokazivala posebne sklonosti ka tome, mada sam kao baš mala volela da crtkam flomasterima po vratima, tapetama 🙂 Mnogo sam se potresla kad sam jednom dobila trojku, baš neobično za dete tog uzrasta i nakon toga sam, kako bih popravila ocenu, krenula u jednu školicu slikanja. Mnogo mi se dopala atmosfera u tom ateljeu i nastavila sam da idem tamo. U toj školici mi se rodila želja da se jednog dana bavim baš slikanjem, ali sam se plašila bilo kome da ispričam tada. Nakon završene gimnazije prvo sam upisala višu likovnu školu, a kad sam to završila, upisala sam slikarstvo na fakultetu likovnih umetnosti.
Da li može da se živi od slikarstva?
Mislim da generalno može, iako ja još uvek nisam stigla dotle, mada mi je iz godine u godinu prodaja sve bolja. Imam i pomoćne poslove, ali idem ka tome i to mi je cilj.
Izložba “Utopija/distopija” će biti tvoja 14. samostalna izložba i biće održana u galeriji “Atrijum” u Bibiloteci grada Beograda. U kojoj tehnici su rađene slike i po čemu se ova izložba razlikuje od prethodnih?
Na ovoj izložbi biće prikazani radovi koji su rađeni u akrilu i u ulju na platnu. Do sada sam uglavnom radila tušem i uljem, ali u poslednje vreme više radim akrilom. Slike su miks lepih i ružnih pejzaža pa otuda i naziv izložbe. Neki pejzaži su pejzaži požara, slično kao što je bilo i na prethodnoj izložbi. Sa pejzažima sam krenula još 2018. godine, kad sam dobila želju da ih slikam. Pejzaž se smatra pomalo izlizanom temom, pa sam mala sa tim mali problem, jer se to ne smatra baš ozbiljnim, a ja sam želela nešto ozbiljnije. Mislim da nije toliko bitno kojim se temom baviš nego načinom na koji joj pristupaš i kako to radiš. Oduvek su me zanimale klimatske promene, a onda 2018. godine su bili požari u Amazonu. To su bili prvi veliki požari i svuda se pričalo o tome. Svet su obilazile fotografije šuma koje gore, i to mi je baš bilo potresno. Shvatila sam da mi je to vizuelno fascinantno – slika narušenog pejzaža, simbolično kao što je napadnuta naša planeta.
Za razliku od prethodne izložbe sada sam krenula da odlazim i u lepe pejzaže i malo da eksperimentišem. Neke pejzaže sam radila i po mojim fotografijama, a neke po fotografijama sa interneta. Fotografija mi je samo polazište, ni ne pokušavam da je iskopiram. Često izbacujem neke stvari, pomeram… Mislim da ni sam fotograf ne bi prepoznao svoju fotografiju na mojoj slici.
Često kad slikaš koristiš roze-naradžastu boju. Ima li neke simbolike u tome?
To je boja koja me prati od početka i provlači se kroz sve serije koje sam do sad radila. Imala sam izlete da radim olovkom i plavim ili zelenim tušem, ali uglavnom je prisutan taj rozikasti. Sama sam mešala tuševe da dođem do boje koja mi se sviđa. Volim da ta boja izbija na sve strane. U principu nemam neko racionalno objašnjenje, osim da me nešto u njoj privlači, ima u njoj nečeg organskog. Vučem je još od početka, na radovima sa fakulteta se već pojavljuje, to je boja tkiva – kožno roze.
Koliko je vremena potrebno da nastane jedna slika?
Kada radim u ulju to je mnogo duži proces, zbog perioda sušenja, jer se uljane boje duže suše, a radim u slojevima i onda moram da čekam da se suše. Sa akrilom slikam mnogo brže, naravno. Za neke slike je potrebno desetak dana ili dve nedelje. Mnoge slike završim za to vreme, ali onda dok ujutru pijem kafu i gledam ih, vidim da fali još nešto, pa onda to dorađujem. Najteža stvar mi je da završim sliku. Nemam onaj uobičajeni strah od belog platna, nije mi teško da počnem, ali da je završim mi je teže. Redovno mi se dešava da započnem novu sliku i pre nego što su ostale završene.
Gde se prodaju tvoje slike osim na izložbama?
Trenutno je u izgradnji moj sajt www.anamarkovicart.com preko koga će moći da se kupe slike, ali trenutno se mogu pogledati i naručiti preko www.saatchiart.com/anamarkovic
Anu možete pronaći i na instagramu klikom na link
