Mariola Pantelić

zemun

SVAKO DELO IMA NEKOGA KO ĆE GA PRIMETITI, PONETI GA SA SOBOM I VOLETI

intervju, slikarstvo, umetnost, zemun /

Portret umetnika Tatjana Trajković SVAKO DELO IMA NEKOGA KO ĆE GA PRIMETITI, PONETI GA SA SOBOM I VOLETI Kada sam se krajem leta prijavila na oglas za kustosa u galeriji „Stara kapetanija“ u Zemunu, prva osoba na koju sam naišla bila je Tatjana Trajković. Objasnila mi je kako stvari funkcionišu i dogovorile smo se da počnem sa izložbom koja se otvara u oktobru. Nisam odmah znala da je Tatjana i sama umetnica i da je predsednica Društva likovnih i primenjenih umetnika Zemuna, a ni da je Društvo osnovalo samu galeriju. Ubrzo sam dobila priliku da kustosiram više izložbi i da upoznam različite umetnike. Dobila sam i novi entuzijazam da se vratim razgovorima sa umetnicima i da na svom sajtu predstavim sve što oni rade, a što bi čitaocima bilo interesantno. Ovom prilikom razgovarala sam sa Tatjanom o njenoj umetnosti, ali i o Društvu likovnih i primenjenih umetnika Zemuna, galeriji Stara kapetanija, prodajnoj galeriji Stena i o umetnosti uopšteno. Šta je za tebe umetnost? Umetnost je za mene moj unutrašnji svet. U trenutku kada moja osećanja dobiju oblik na papiru, to postaje nešto što drugi mogu da vide i dožive. Ipak, ne očekujem da će posmatrač osetiti baš ono što sam želela da prenesem. Važno mi je da svako ima slobodu da u mom radu prepozna sopstvena osećanja i značenja. Dešavalo se da se ta viđenja poklope sa mojom namerom, ali i da ljudi u mojim radovima vide nešto potpuno drugačije, što smatram jednako vrednim. Kod umetnosti mi je izuzetno važan sam proces stvaranja. To je deo koji opušta, ispunjava i daje smisao radu, i verujem da se kvalitet tog procesa uvek odrazi na konačno delo. Kada je proces iskren i potpun, delo postaje prostor u kojem svako može pronaći nešto svoje. Kada posmatram umetnička dela, važno mi je da me ona na neki način dotaknu, isprovociraju ili pozovu da zastanem pred njima i razmišljam. Ako se ta veza ne dogodi, onda to delo jednostavno nije namenjeno meni, već nekom drugom. Verujem da svako umetničko delo ima svog posmatrača, nekoga ko će ga primetiti, povezati se s njim, poneti ga sa sobom i voleti. Završila si Fakultet primenjenih umetnosti, smer grafički dizajn. Kako je izgledao tvoj put od fakulteta do osnivanja Artelje centra? Završila sam Fakultet primenjenih umetnosti, smer grafički dizajn – fotografija, a diplomski rad je obuhvatao tri zadatka: plakat, fotografiju i knjigu. Ipak, moj profesionalni put u velikoj meri se formirao tokom poslednjih osam do deset godina. Nakon studija zaposlila sam se u izdavačkoj kući gde sam radila kao art direktor i grafički dizajner. Sarađivala sam i sa izdavačkim kućama na knjigama za decu, a jednu posebnu (Mamine priče, Ane Jovanović) sam i ilustrovala. U izdavaštvu sam provela šesnaest godina. Tokom tog perioda dobila sam decu i paralelno pokušavala da se bavim kreativnim radom. Međutim, sa malom decom, bez ateljea i sa vrlo malo slobodnog vremena, to je bilo izuzetno teško. Pokušavala sam da slikam na platnu, ali se dešavalo da moja platna osvanu dorađena flomasterima i bojicama, što je bio jasan znak da još nije pravi trenutak za ozbiljan rad. Kada sam odlučila da napustim stalni posao, osnovala sam Artelje centar i počela da vodim kreativne radionice za decu. Ono što je počelo kao eksperiment, vremenom je preraslo u ozbiljnu umetničku školu u kojoj se edukuju deca uzrasta od 5 do 18 godina. Pored toga, vodim pripreme za umetničke srednje škole i fakultete, kao i tematske radionice za odrasle, koje su uvek jasno strukturisane kroz određenu temu i tehniku. Sa decom redovno učestvujem na likovnim konkursima, na kojima ostvarujemo zapažene rezultate i dobijamo nagrade. Tokom pandemije, kada škola privremeno nije radila i kada sam imala najviše vremena za sebe, konačno sam počela da se ozbiljnije bavim ličnim umetničkim stvaralaštvom. Šta sve obuhvata tvoj umetnički rad? U tom periodu počela sam da se bavim monotipijom. Grafiku oduvek volim, ali nisam imala svoju presu, pa sam tražila način da radim grafičku tehniku koja ne zahteva takvu vrstu opreme. Monotipija mi je to omogućila – reč je o grafičkoj tehnici u kojoj se pojedini delovi rada zaštite papirom, zatim se nanosi boja, potom se ponovo prave zaštite i dodaju novi slojevi boje. Slika se gradi postepeno, sloj po sloj, kroz proces koji ostavlja prostor za spontanost i nepredvidivost. Tim radovima sam se predstavila 2021. godine na samostalnoj izložbi u Kulturnom centru u Pančevu. Nakon toga počela sam da razvijam i digitalne grafike, koje sam štampala u različitim formatima. Publika ih je dobro prihvatila, a cena je bila pristupačna, jer mi je ideja od početka bila da umetnost bude dostupna i da svako može da je unese u svoj dom. U jednom trenutku štampar mi je vratio ceo tiraž digitalnih grafika zbog greške u štampi – radovi su bili umrljani zbog kvara na mašini i kao takvi nisu mogli da se prodaju, a ni poklone. Za stolom za kojim sam radila, ostali su tanki papiri prebojeni temperama, koji se suše. Pomislila sam da bih mogla da se poigram i da ih iskoristim na tim “neuspelim” grafikama. Počela sam da lepim papir preko grafika i vrlo brzo shvatila da se na taj način dobija sasvim nova, snažna slika. Iz tog procesa nastao je ciklus Obala, za koji sam 2023. godine dobila ULUPUDS-ovu Godišnju nagradu za stvaralaštvo. Obale su bile izuzetno dobro prihvaćene – publika ih je odmah prepoznala i zavolela. To su obale koje sam obišla, ali i one koje sam zamišljala i sanjala: obale mora, reka i jezera, u Srbiji i širom sveta. I danas se ti radovi traže i nastavljaju da žive. Posle Obala, došla je digitalna kolekcija Cvetanje, koja se sastoji od radova većeg formata. Ideja mi je bila da kroz svaki mesec u godini predstavim različite oblike cvetanja, kroz promene boja i raspoloženja tokom godine. Takođe sam, sa koleginicom Majom Vučić, radila na zajedničkom projektu primene grafike na porcelanu pa smo osmislile unikatne porcelanske posude koje su dostupne u galeriji Stena u Čumićevom sokačetu. Za sledeću godinu još uvek nemam jasan plan – moj rad polazi iz unutrašnjeg osećaja i važno mi

SVAKO DELO IMA NEKOGA KO ĆE GA PRIMETITI, PONETI GA SA SOBOM I VOLETI Read More »

AZBUKA MOG TRENUTNOG ŽIVOTA (A – I)

sreća, srećno detinjstvo, stare fotografije, zemun /

A KAO AZBUKA MOG ŽIVOTA Počelo je tako što mi je na listi za čitanje bila knjiga Azbuka mog života.Zašto baš ona?Videla sam da se snima serija Azbuka našeg žvota i poželela da pre nego što dodje na male ekrane sledeće godine pročitam ovu knjigu koju je napisala Mirjana Bobić Mojsilović, kao i Mušku azbuku, po kojima je snimljena ova serija.Za seriju sam čula prvo na instagramu, ni ne sećam se kako, a onda sam zapratila i veoma simpatičnog glumca koji igra glavnu ulogu u toj seriji (Jadran Malkovič).Eto tako sam rešila da sebe častim baš ovim knjigama koje sam kupila u Laguni kad su bili popusti. Kakva bi bila azbuka vaših života?To bi mogao biti zanimljiv izazov za naredih 30 dana. Svaki dan po jedno slovo, jedan pojam i zašto baš to!?Ili ko želi da se ograniči samo na knjige – svaki dan po jedan naslov. Ili na muziku ili na filmove ili na bilo šta što voli, a misli da je vredno da se podeli sa svetom!Hajde da malo bolje upoznamo jedni druge kroz lepe stvari koje volimo!Kako vam se čini ideja? Ko god želi može da se priključi izazovu 30 dana 30 slova. B kao Baka, kao Bajka, kao Beretka Bajka o kapi, crvenkapi. Bajka koju mi je baka pričala kad sam bila mala. Volela sam tu njenu verziju.Crvenkapa (mala Lola) krenula je kod bake na Voždovac i negde na autokomandi je presretne vuk i priča ide slično kao u pravoj bajci. Znam da u jednom trenutku mala Lola kaže “idem kod svoje baka Slave”, ali ne sećam se više svih detalja, znam samo da je uvek imala srećan kraj jer Lola uvek stigne kod bake, evo vec 37 godina.I skoro je došla i to sa crvenom beretkom, sasvim slučajno, ne znajući da će za koji dan pisati na tu temu o njenoj Ba(j)ki, kako baka samu sebe nazove kad kaže ljubi te Bajka na kraju telefonskog razgovora.Eto za slovo B sasvim dovoljno. A o baki bih mogla sigurno i celu azbuku, ma čitav roman, jer njen život je bio sve samo ne bajka…Ali što će da mi se obraduje kad joj kažem da sam je stavila na internet, verovatno će i ona kao i deda onomad da pita ima li lajkova, a sigurna sam da će imati i lajkove i pozdrave jer jedna je Baka Slava https://mariolapantelic.com/wp-content/uploads/2021/01/10000000_3548183875250585_8788116601893346106_n.mp4 V kao Video U okviru izazova #30dana30slova danas je red na slovo V! Kažu da će za koju godinu glavni akcenat biti na video snimcima, pa eto, malo da provezbam i čujem vaše mišljenje. Kakve video sadržaje volite da gledate? Slova G i D, kao Goga i Deda Moji baka i deda u čijem stanu sada živim. Moji Goga i deda kod kojih sam provodila svaki dan posle ili pre škole, moja Goga kod koje sam kao mala najviše volela posluženje, a kao starija njenu radost kad dobijem dobru ocenu ili kad mi se nešto drugo lepo desi. O dedi već dosta znate, ali ukratko deda koji me je vodio u park, koji mi je pomagao oko nemačkog, istorije i geografije i koji je smišljao načine da mi istoriju učini zanimljivom i lako pamtljivom. Ne znam da li je neki tamo vojskovođa imao sekretara/kancelara ili šta god već koji se zvao Vladoje ili je deda to izmislio kako bih po njemu lakše zapamtila, ali eto dokle je to išlo.Baka Goga koja se zvala isto kao moja mama Gordana, pričala mi je priče i pevala pesmice kad sam bila mala, a kao malo starija pričala je svoju istoriju koja mi je bila najomiljenija na svetu. Priče od pre i posle rata i najlepša priča ikad – kako su se njih dvoje upoznali!To je bilo u vozu dan pred njen 24 rodjendan. U Maloj Krsni visoki gospodin u uniformi ušao je u kupe u kome je bilo pet ljudi. Kada je deda pitao da li je slobodno, svi su ćutali samo je baka, tada mlado i lepo devojče, kako bi je deda opisivao, rekla da je slobodno. Seo je i počeli su razgovor, baka je uvek bila pričljiva. Baka je studirala prava, a deda ekonomiju. Zbog rata su kasno upisali fakultete, zato su sa 24 i 26 još bili studenti. Dotakli su se politike, baku je uvek to interesovalo i deda je odmah imao priliku da vidi koliko je pričljiva, a uz to i zanimljiv sagovornik. Sigurna sam i da je primetio njen mali nos, ružičaste usne i kratku smeđu kosu i video jednu sliku koja ga je zadivila.Kada su bili blizu Beograda pitao je baku koliko joj je godina. “Sutra će mi biti 24”, onda je deda šmeker iskoristio priliku i tražio joj broj telefona (fiksnog naravno, onog što morate u krug da okrećete brojeve) kako bi joj čestitao rođendan. Dala mu je broj, a on ju je otpratio na stanicu tramvaja i naravno džentlmenski joj poneo torbe.Sutradan je pozvao da joj čestita rođendan. Nije bila kod kuće. Pozovite kasnije, rekli su mu. Pozvao je, opet nije bila tu. Deda je pomislio kako zapravo ne želi da mu se javi i nije više zvao.Posle dva meseca sreli su se sasvim slučajno na žurci, tada se to zvalo igranka, ekonamskog i pravnog fakulteta. Baka je njega prvo videla i prišla mu. “Pardon druže kako se Vi zovete”, pitala ga je. “Vlada”, odgovrio je deda dok je po glavi tražio njen lik da spoji sa imenom. “Da li me se sećate?”, pita ga baka. Deda se lupa rukom po čelu i usklikne “jao Goga iz voza” i pozva je da otplešu. Posle nekoliko minuta kad se pesma završila deda joj kaže “gospođice, pazite da Vam se ne zavrti u glavi”, misleći da se možda previše okretala i zamorila, a baka zastade i pogleda ga pravo u oči i reče “pazite Vi da se Vama ne zavrti u glavi”!I tako je njihova priča počela… P.S. Na slikama su Goga i deda na dan venčanja i na dan proslave 50 godina braka. Đ kao Đačko dobaIma ona izreka: Od kolevke pa do groba najlepše je đačko doba.

AZBUKA MOG TRENUTNOG ŽIVOTA (A – I) Read More »

Bele lepote sa Dunava

1 Comment / bele ptice, dunav, labudovi, priča, zemun, zemunski kej /

Koliko puta ste zaista zastali da posmatrate prirodu? Reku, ptice i ribe u njima, drveće duž obale… Zašto nam je u današnje vreme toliko teško da to uradimo, a da pritom ne držimo telefon u ruci, da ne napravimo veliki broj slika, najviše iz razloga kako bismo se pohvalili da smo eto baš danas kad je otoplilo i mi izašli u prirodu!? Koliko smo u tim trenutcima zaista prisutni, a koliko mislimo na ono što dolazi posle? Moram priznati da mi se ponekad desi da se pronađem u ovom opisu. Zašto mi je nekada tako teško da se zaista opustim i samo uživam?Često pomislim na mnoge lepe trenutke u svom životu za koje nemam prateću fotografiju i shvatam – moždasu bili tako lepi baš zato što ih nisam zarobila. Gledajući ove labudove shvatam da su pomalo kao mi. Dolaze do obale, da ih gledamo i divimo im se, i slikamo ih i možda ponekad nahranimo, s tom razlikom što oni jednostavno postoje u tom trenutku svog poziranja. Ne razmišljaju šta će biti za pet minuta nego jednostavno žive. Obožavam što ih je sve više i više, i to što žive u zajednici sa drugim pticama potput guski i patki – svi tako slični, a opet tako različiti. Iako su većinom beli, ja ih vidim nekako šarenim. Svaki je drugačiji – baš kao i ljudi. Svi žive neki svoj život, al’ što je najlepše od svega, ne mešaju se jedni drugima u te živote. I vole se, mnogo se vole. Kakvo je vaše osećanje kada gledate ove bele lepote sa Dunava, kojih je u Beogradu najviše na Zemunskom keju? Da li ih i vi uslikate pa se posle pitate, da li ste hvatajući najlepšu fotografiju za društvene mreže možda nešto propustili? Sedeći ispred kompjutera  i gledajući slike ja dobijam dodatnu inspiraciju za pisanje. Da li i vas fotografije inspirišu ili su za vas samo još jedan deo prolaznosti života? Za mene su zamrznuti deo jednog trenutka koji zajedno sa rečima ostaje da podseća na neka stara vremena. Sledeći put labudovima idem bez mobilnog telefona, možda me tada inspirišu na neku sasvim drugu priču!

Bele lepote sa Dunava Read More »