književne novine

Intervju sa Gordanom Vlajić, glavnom i odgovornom urednicom Književnih novina OJAČATI BUDNOST NAD ĆIRILIČKIM PISMOM Gordanu Vlajić upoznala sam pre više od deset godina, kada sam postala član Arte umetničke grupe i izdavačke kuće kojoj i ona i danas pripada. Doživljavala sam je kao umetnicu koja je ne samo pisac već i žena od važnosti, jer samo nekoliko godina kasnije to se ispostavlja istinito. Prvo kroz projekat Beogradski čitač, a od pre par meseci i kroz činjenicu da je postala prva žena urednica Književnih novina koje izdaje Udruženje književnika Srbije. O novinama, novinarstvu, izdavaštu i još po kojoj temi čitajte u nastavku teksta. Lična arhiva – Gordana Vlajić Šta je za Vas umetnost? Umetnost je svevremenski odraz lepote i bola, svega iskrenog i intenzivnog, odraz koji čini da se konzument umetnosti odrazi ka lepšem i boljem, ka utočištu ili borilištu, bez obzira na vreme u kojem je ta umetnost stvarana. Objavili ste do sada 21 knjigu (proza, poezija, knjige za decu) i dobitnica ste mnogih nagrada. Kako su izgledali Vaši književni počeci? Na koju ste knjigu najponosniji? Književni počeci su – čitanja. Od Mikijevog almanaha i Politikinog zabavnika, pa preko Devojčice sa sedam imena i Hajdi, knjige su oduvek oko mene. Nema usamljenosti, a samoća, uz knjigu, postaje privilegija izbora društva. Knjige čiji finalni izgled i proces nastajanja izdvajam kao dragocen i vredan hartije i izdavačkog pregnuća su “Zaistinska srpska bajka – Priče od kojih se postaje zauvek neizgubljiv” (Klett), “Poziv na bis” (biografija Žanke Stokić za decu i mlade, “Pčelica”) i “Ručni prtljag” (“Službeni glasnik”). Lična arhiva Završili ste novinarstvo na fakultetu političkih nauka u Beogradu, a potom specijalizirali odnose sa javnošću. Šta biste rekli o današnjoj situaciji u novinarstvu? Koji je Vaš savet mladim novinarima danas? Danas nema novinarstva. Piše se shodno uređivačko nametnutoj koncepciji. Nema ni neprikosnovene pismenosti, ni dikcije, ni lektora… Čast izuzecima koji često nisu novinari već erudite koje se bave kritikom, osvrtom, komentarom… Mlade novinare bih zamolila da koriste društvene mreže i da se u ovim vremenima klone obojenih redakcija. Kako je izgledao vaš put od studentkinje novinarstva do današnje pozicije glavne urednice „Književnih novina“? Kao diplomirani novinar odmah sam, kao Pančevka, počela da radim u redakciji “Pančevca”. Blagoslov! “Pančevac” je bila ozbiljna novina, sa više od 150 godina tradicije. Osnivač i prvi urednik je bio Jovan Pavlović, ugledni profesor i publicista. Ovaj nedeljnik je važio za jedan od najčitanijih lokalnih listova na Balkanu, odnosno – čitanost je premašivala okvire lokalne informative  jer je “Pančevac” afirmisao nacionalnu kulturu i ideje liberalizma. U ovom je listu, recimo, 1871. godine objavljen prvi prevod “Komunističkog manifesta” na srpski jezik. Moj prvi urednik je bio Milan Mirković: obrazovan, elokventan, duhovit, častan… za eventualnu negativnu kritiku upućenu na bilo koju objavu u “Pančevcu”, stao bi da primi “packe” umesto svojih novinara; za svaki kompliment upućen “Pančevcu” isturao bi svoju redakciju. Njegov kredo je bio jasan i bezuslovan: sadržaj mora biti istinit; novinar mora tri puta da proveri i jednom da zapiše. Posle takvog urednika, lako sam prepoznavala urednike-ulizice, urednike-neznalice, urednike-srljače, veoma brzo sam svoju ambiciju političkog novinara zamenila novinarstvom u Informacijskom centru modne industrije Jugoslavije. Potom sam osmislila i uređivala “Ekopediju”, dečji časopis namenjen očuvanju životne sredine. Tu se moglo pisati istinito i biti odgovoran. Lična arhiva – na Festivalu poezije u Rešicama (Rumunija)  Od septembra prošle godine ste na mestu glavne urednice „Književnih novina“ koje izdaje Udruženje književnika Srbije. Osim povećanog broja strana, tu su i neke nove rubrike. Koje ste sve promene uveli od kad ste došli na mesto urednice? Ko sve osim Vas stoji iza odabira proze i poezije koja ulazi u Književne novine? Odluku Upravnog odbora UKS da me izabere za glavnu i odgovornu urednicu “Književnih novina” smatram, takođe, pobedom novinarstva. Nakon 78 godina postojanja, po prvi put je žena na čelu uređivačkog tima; sa slobodom koju sam dobila, najpre sam za članove redakcije pozvala profesore, stručnjake, pisce, koji su svi bolji od mene; potom smo vratili lektora, pa koncipirali inovirani profil: sačuvali smo i uveli rubrike koje opravdavaju rečenicu iz zaglavlja “Književnih novina” – list za književnost, kulturu i društvena pitanja – Nóvine za oblikovanje vremena. Svaki dvobroj planiramo zajedno. Po izlasku – analiziramo zajedno. Shodno svom profesionalnom iskustvu i kompetenciji, članovi redakcije uređuju strane i rubrike kao što su: Etika suprotstavljanja (Đorđe Sibinović), Reci deci (Branko Stevanović), Prikazi (Milutin Đuričković), Satira i aforizmi (Aleksandar Čotrić), Umivanje uma (Branka Selaković), Mladi dolaze (Grozdana Lučić Lalić)… Umesto da govorim o rubrikama, najsvrsishodnije bi bilo da o tome govore čitaoci. Pozivam ih da iznesu svoje mišljenje na fejsbuk i instagram stranama “Književnih novina”. Ko nije upoznat sa sadržajem “Književnih novina” – pozivam na pretplatu. Za 1.500 dinara godišnje dobijaće novinu čiji sadržaj informiše, oblikuje, usmerava, otkriva, podseća, ukazuje, ako hoćete i zabavlja. Evo uputstva za pretplatu: uplata u iznosu od 1.500,- rsd na br: 205-200273-87. Svrha uplate: pretplata na “Književne novine” uz čitku adresu uplatioca. Udruženje književnika Srbije, Francuska 7, Beograd. Eto, je li to bilo teško : ) U današnje vreme svako može da izda knjigu. Nekada je bio mnogo manji broj izdavačkih kuća i postojali su kriterijumi takvi da nije baš svako mogao da izda knjigu. Kakav je Vaš stav po tom pitanju danas? Opšta slika u srpskom izdavaštvu je deprimirajuća. Izgleda da se objavljivanje knjiga komercijalizovalo do bestijalnosti, tj. može je objaviti svako. Srećom, ako se kritički reflektor usmeri na određene izdavače – ima još uvek onih koji ne prodaju logo, u kojima sede odgovorni urednici… Imam sreću da sarađujem sa takvim izdavačkim kućama: “Službeni glasnik”, “Klet”, “4SE”, “Pčelica”… Lična arhiva – neposredno nakon postavljanja skulpture “Beogradski čitač” u beogradskom Čuburskom parku: Tanja Šikić, Gordana Vlajić i Gordana Pešaković. Čini se da je danas više pisaca nego onih koji čitaju. Zato ste bili jedan od inicijatora izgradnje spomenika Beogradskom čitaču koji se nalazi u Čuburskom parku, sa idejom da se ispred spomenika povremeno organizuju i književna čitanja. Na žalost ta čitanja se održavaju retko. Imate li ni neku viziju kako bi to moglo da se promeni? Kako podstaći ljude da više čitaju?