Dražinovići su selo u okolini Požege i pripadaju Zlatiborskom okrugu. Posle drugog svetskog rata u njemu je živelo oko 600 stanovnika. Danas je taj broj mnogo manji. Ima više kuća nego ljudi. Ali ono što se nije promenilo jeste lepota prirode.
Lepote iz sela Dražinovići Read More »
J kao Januar J kao Ja, kao Jelka, kao Januar I to je super kombinacija jer prvog Januara na slici pored Jelke Ja vam želim na potpuno drugačiji način nezaboravnu novu 2021. godinu!Tamo negde u nekom gatanju u šolju neko reče J je najlepše slovo ljubavi,ne sećam se baš zašto, ali sad mi se super uklapa da kažem da nam svima pre svega želim puno ljubavi, najviše na svetu! Za zdravlje smo prošle godine shvatili da nam je najpotrebnije!Zato živeli i uživajte sa voljenima ove godine! #30dana30slova K kao Knjiga K kao Krsmanac, K kao Kotor, k kao Kako da napišem o Kotoru i Krsmancu jedan kratak postO tome se može napisati čitava knjiga Odlučila sam se ipak za knjgu uopšte Danas sam počela novu, onu koja je zapravo nastavak knjige Azbuka mog života, a po kojima se snima serija.Prvi deo je pisan iz ženskog, a ovaj iz muškog ugla, otuda muška azbuka. Jedva čekam da pročitam do kraja i da vidim kako su to upakovali u seriju. Kojom knjigom ste vi započeli 2021. godinu? L kao Lulu Neki ljudi u naš život dođu samo da bi napravili neku promenu. Dođu, ostave trag, odu, a mi posle toga više nismo isti.Tako je nastala Lulu.Zbog jednog slučajnog nadimka koji mi se dopao.Kako volim da od ničega napravim nešto rešila sam da Lulu “iskoristim” za jedan zanimljiv lik u mojoj poeziji.Lulu je sve što jesam i nisam, što želim i ne želim da budem.Lulu je sama sebi suprotna.Lulu je ono što neko želi da ona bude, ali i što ni sama ne zna da želi da bude.Lulu je slučajna, Lulu je sudbina, Lulu je devojka i žena, poslušna i odmetnica.Lulu je Lulu sa svim svojim vrlinama i manama.Koliko smo slične toliko smo i različite.I zato nas nemojte ni poistovećivati.Ali Lulu je super, to budite sigurni, jer u pesmi uvek može da bude šta želi!Lj kao Ljubav Jer ne postoji ništa vaznije (dobro, zdravlje…to smo već odavno zaključili)!Ljubav i to je dovoljno!Neću je dalje opisivati, svi je ionako drugačije shvataju! A ona je jedna, kao i Bog… Svi se nešto trude da ga objasne, da ga definišu, i opet ga svako na svoj način shvata. Tako i ljubav ili veruješ u nju ili ne, ili te ne zanima.Dođe na isto.Neki kažu Bog je ljubav.Ja sam agnostik, pa nemam pojma…Ali u ljubav verujem svim srcem! M kao Mama Samo je jedna majka!Bio je i neki vic na ovu temu. Sa Pericom. Ali nešto mi ne ide pričanje viceva. Uvek se nešto spetljam.Bolje mi ide pisanje pričica, ali kako o mami napisati samo jednu pričicu. Zato se ova pričica nalazi zapravo na slici, pa je sami tumačite ako želite Ne ide mi uvek ni ova prinudna inspiracija na slovo na slovo jer toliko toga može na neko slovo da se napiše. I ona se u moru reči pogubiš… Ali svi (ili bar većina) naučimo prvu istu reč MAMA!N kao Neko Neko može biti svako. Neko je negde i treba mu vreme da stigne. Neko je čovek koji postoji. I svako ga traži. Neko kraće neko duže. Neko ga ne traži pa se Neko samo pojavi negde.I Niko ne zna gde je dok se ne pojavi. Neko se možda već i pojavio, ali se ne vidi dobro. Neko je negde.Neko je nekad Neko, a nekad Niko. Nekad je potreban, a nekad se čini da nije. Neko je veseo i zabavan i zna šta hoće u životu.I taj Neko čeka da se pojavi njegov Neko. Ni njemu nije baš lako, jer i on traži nekog da mu bude onaj Neko! Nj kao njiva Malo je reči na nj, ali meni njiva uvek prva padne na pamet. Možda zato što sam davno napisala i jednu pesmu na tu temu, a nikad je nisam objavila. Bila je 2012. Godina. Ne sećam se gde sam putovala ni da li sam išla kolima ili autobusom. Ali pamtim predele Srbije i svoju zapitanost nad sudbinom zemlje koja je nekada mogla sasvim lepo sebe da prehrani, kojoj je privreda radila punom parom. Evo šta sam tada napisala. Možda pesma kao pesma nije najbolje moje ostvarenje, ali i dalje stoji to isto pitanje… NAŠE NJIVE Naše njive, naše su more,Al’ njima retko brodovi plove,I sitne ribe za život se boreDa od njih opet nastanu nove. To žuto klasje što vetar ga nosi,Nažalost, retko, vredan ratar kosi,A zemlja crna polako tone.Zar je takva sudbina zemlje ove?O kao Ogledalo Šta vam govori sopstveni odraz? Koliko se često ogledate? Koliko zapravo vidite svoje dubine?Da, ogledalo super obavlja posao pre izlaska iz kuće, takođe super je fotograf. Ako se malo potrudite možete napraviti i selfi da se ne vidi da je selfi, jer ogledalo je odličan saveznik.Ogledalo je i kritičar. Ugojila si se, ostarila si, to ti loše stoji. Podmuklo progovara ponekad.Ogledalo je i uteha, ma super si, lepa si, smršala si…Nikad se sa njim ne zna. Pre nego što staneš pred njega, ne znaš baš uvek šta da očekuješ, nepredvdivo je. Ili je samo odraz tvojih dubina?I tako nečujno pita i odgovara, tako da ga samo ti čuješ. A kad mu se zagledaš u oči, eh kad se zagledaš, pa u njima vidiš pregršt onih koji su živeli pre tebe i onih koji bi tek mogli da žive i odeš, odlutaš, zamaštaš se, pa se vratiš i to sve samo za trenutak, čitav svet, prošlost, sadašnjost, budućnost vrti se oko tebe, a ti se na kraju samo okreneš i zaboraviš, sve dok se opet ne vratiš pred sopstveni odraz.Onda sve kreće u krug. Zato gledaj dublje i dublje svaki put. Mlađi sigurno nećeš biti, ali sigurno ćeš bolje videti.Šta vama govori sopstveni odraz? P kao Par Pala mi je na pamet ideja da ujedinim ova dva usamljenika i načinim od njih par, pa oni dalje nek vide šta će da rade! Neko i Lulu, pa nek im je sa srećom! Ne postoji idelan par, ne u realnosti, možda samo naizgled. Zato u pesmi, u priči, romanu, na filmu može da bude idealno! Samo tamo! Doduše i tamo retko, jer kad je idealno onda nije ni zanimljivo za čitanje i gledanje, zar ne? R kao Ruže Ruže su
Januar, Knjiga, Lulu, Ogledalo… (Od J do R) Read More »
Osim što te nauče novim načinima preživljavanja, teška vremena daju nadu u bolje sutra, jer gore od ovoga ne može, a takođe vraćaju u mislima u neka druga već proživljena teška vremena. Preživeli smo bombardovanje 1999 god, preživecemo i ovu svetsku i državnu krizu izazvanu nečim toliko sitnim što ustvari ukazuje na one najveće probleme na svetu. Budući da sam odavno shvatila da na ovom svetu nema pravde, a nikada se nisam bavila politikom, niti mislim da bi mi to dobro išlo, uvek se vraćam na bavljenje onim što mi ide, a to su priče i sećanja. Iz loših događaja na taj način uvek sam izvlačila nešto dobro – lepu pisanu reč: pričicu, crticu, pesmu… Kad mislim na sećanja uvek mi naviru Dučićeve reči – “Želim kad sve ovo prođe da se sećam s tugom na sreću s radošću na tugu”. I to je jedna velika istina. Često nam se neki događaji kad prođu čine srećnijim nego što su bili, a trenuci sreće često izblede ili ih tek tako po sećanju pamtimo da smo bili srećni, jer je sad ta stara sreća slabo opipljiva. Naravno to ne znači da je nekada nismo osetili. Samo smo je malo zaboravili. Dok ovo pišem gubim početnu nit. Htela sam jedno ali neke druge ideje mi naviru. Baš kao i u životu krenete jednim putem, a završite na drugom. Isplanirate nešto, a onda se desi život. Evo na primer, te 1999 godine htela sam da završim prvi srednje, da popravim loše ocene (spasilo me bombardovanje) i da živim svoje iluzije srednjoškolke, da nemam nikakve teške misli, ali onda se 24. marta mnogo toga promenilo. Misli su postale crne, ceo moj svet mogao je da stane u jedan podrum, jedan dnevnik, jednu čežnju i nadu ubačenu između dve sirene. U tim časovima između šizele i smirele, kako smo ih tada zvali, mogla sam da odem na moj voljeni kej da prošetam sa drugaricom u nadi da ću videti svoju simpatiju. U nadi da ovaj svet i dalje ima smisla, da moja tek započeta potraga za ljubavlju nastavi svoj put. U jednom trenu život je promenio svoj tok, svaki dan smo slušali vesti, i po više puta dnevno, da čujemo brojeve. Zvuči poznato? Imali smo periode kada smo mogli da izađemo i kada nismo mogli. Oni strašni zvukovi su nas opominjali. Imali smo još strašnije zvukove. Jedan od najstrašnijih desio se u aprilu kada je na sto metara od moje zgrade pala bomba. Taj trenutak mogao bi da stane u jednu posebnu priču pa ga sada neću opisivati, ali bio je trenutak i zvuk koji nikada neću moći da zaboravim. Ispreplitan sa sećanjima predaka i sličnim situacijama koje su se njima dogodile sama pomisao na taj trenutak bivala je još strašnija. Danas nemamo bombe, ali imamo istu neizvesnost. Koliko će još da traje? Danas nemam dnevnik, ali imam svoje online postove. Danas nisam u podrumu, ne spavam u njemu svaku noć, ali sam zatvorena. Danas nemam trenutak nade i čežnje kada ću da vidim svoju simpatiju, jer nisam ni sigurna da li je imam. Danas ja nisam ona koja sam bila pre bombardovanja, što je i normalno jer sam tada imala tek 15 godina. Kao što ni posle 2020. više neću biti ista kao što nisam bila ista ni nakon 2014, 2016. i 2018, godina u kojima su me se desile neke stvari koje te promene zauvek. Danas imam ljude koji mi nedostaju, ljude koji će zauvek nedostajati i one koji su tu onlajn, na dohvat vajbera, poruke, skajpa… Imam dvoje ljudi koji su bili sa mnom i u onom podrumu. Nekada nas je bilo 7. Ali i to je tema za druge priče, ma za čitav roman. Danas imam sebe. I to je možda najveća lekcija koju mi ova situacija donosi. Uvek imam sebe. I imam ove ruke koje mogu da pišu. Šta bih da nemam ruke? Da je bomba pala gde ne treba možda ne bih imala ove ruke. Ili ne bih imala sebe. A kad nemamo sebe to je najstrašnije. Zato je ovo period za povratak sebi. Na onaj način koji nama lično odgovara. I svaki dan je za sebe. I ne zna se šta će biti sutra, kakve će biti brojke kakve će biti odluke. Ali najvažnije odluke su u nama. Kako ćemo provesti svaki dan? Jedan dan ću ceo dan da gledam serije, drugi dan ću sredjivati kuću, treći ću slagati slagalicu ceo dan, četvrti ću se sećati i pisati, peti dan ću od svega po malo i tako u nedogled. I onda će i moj život promeniti nešto tako malo, isto ono koje menja ceo svet. Možda i jeste vreme da se promeni, a možda se ništa neće značajno ni promeniti. Kao što se ni moje ocene posle bombardovanja nisu promenile, pa u drugom srednje nisam imala spas od svoje lenjosti, ali sam bar imala mir i slobodu koju sam samoj sebi lošim ocenama ograničila, a ne neko drugi. Kada nam neko drugi ograniči slobodu ničeg goreg nema. Neka meni mojih ograničenja, sa njima se ionako ceo život borim. P.S. Slike su iz 1999 godine, kada nismo mogli da zabelezimo svaki trenutak. Sada iz svakog dana izolacije imam po jednu sliku, mogli ste ih i videti na mom instagramu ili fejsbuku. Za dvadesetak godina kada budem posala o ovoj godini imaću bar bolji izbor uz post 🙂 Nadam se samo da ću tada biti u nekom vremenu u kome nema izazova sličnih ovima koji su nas već zadesili!
Nova teška vremena sećaju na stara Read More »
Šta je to što nam stavlja osmeh na lice? Da li su to uvek neke sitnice ili velike stvari? Ili je od svega po malo? Ili je nekad ovako nekad onako? Da li je to stvar trenutka ili generalne sreće? Da li se na slici primećuje kada je osmeh pravi, a kada lažan? Da li je pravi samo kada se i oči smeju? Nakon mnogo godina, kad pogledate neku fotografiju da li možete da se setite sebe baš u tom trenutku, ili makar određenog događaja? Da li vam se sada taj trenutak čini srećnijim nego što je tada zaista bio? Da li je to samo neka nostalgija za godinama, zato što ste sad već stariji i znate da mladi, kao na toj slici, nikada više nećete biti? Gledam ovu fotografiju i prisećam se…. Kad sam izradila slike nakon ove horske turneje u Češkoj 2010. godine dugo ih nisam pogledala, pa mi je ova nestala iz sećanja. Gledam sebe i svoj srećni osmeh. I u trenutku se prisećam… Potpuno spremni, odeveni u folklornu garderobu čekali smo da koncert počne. Ili je bilo nešto slično? Nakon otpevanog koncerta dok se još nismo ni presvukli organizatori festivala odlučili su da nas odvedu na večeru, ili ručak, možda je koncert bio i tokom dana… Iako je bio septembar napolju nije bilo baš toplo. Njemu je bilo. Ili nije. Samo se sećam da mi je pozajmio svoj gornji deo nošnje da se ogrnem jer mi je bilo hladno. Da li je potrebno reći da je on bio neko ko mi je tada bio jako bitan? Da li je potrebno reći koliko mi je bilo drago zbog toga što mi je dao nešto da me ugreje? Da li sam mu tražila ili mi je sam dao više se ni ne sećam. Da li me je on možda i uslikao, nisam sigurna, ali gledajući ovaj svoj osmeh znam da je veoma moguće. Mogu ga uporediti sa ostalim slikama gde sam sigurna u fotografa, a i sećam se kakav sam osmeh imala u njegovom prisustvu. Da li je to sada važno? Da li sam tada bila istinski srećna ili je ovaj osmeh u kategoriji onih trenutnih? Ko su ljudi koji nam stavljaju osmeh na lice? Da li su bitniji oni ili ono što rade? Da li im se dobro pamti i onda kada više nisu u našem životu? Slike pamte trenutak, a na nama je da ga se nakon mnogo godina sećamo. Možda ne baš onako kako se dogodio, nego onako kako mi to želimo. Trenutak se svakako ne može zarobiti, a slika nam pruža priliku samo da ga se prisetimo. Zato volim fotografije. Posebno kada vidim sreću na njima! A kako vi gledate na stare fotografije? Radujem se da čujem!
Osmeh davno zaboravljen? Read More »