Nova teška vremena sećaju na stara



Osim što te nauče novim načinima preživljavanja, teška vremena daju nadu u bolje sutra, jer gore od ovoga ne može, a takođe vraćaju u mislima u neka druga već proživljena teška vremena. 


Preživeli smo bombardovanje 1999 god, preživecemo i ovu svetsku i državnu krizu izazvanu nečim toliko sitnim što ustvari ukazuje na one najveće probleme na svetu. Budući da sam odavno shvatila da na ovom svetu nema pravde, a nikada se nisam bavila politikom, niti mislim da bi mi to dobro išlo, uvek se vraćam na bavljenje onim što mi ide, a to su priče i sećanja. Iz loših događaja na taj način uvek sam izvlačila nešto dobro – lepu pisanu reč: pričicu, crticu, pesmu… Kad mislim na sećanja uvek mi naviru Dučićeve reči – “Želim kad sve ovo prođe da se sećam s tugom na sreću s radošću na tugu”. 
I to je jedna velika istina. Često nam se neki događaji kad prođu čine srećnijim nego što su bili, a trenuci sreće često izblede ili ih tek tako po sećanju pamtimo da smo bili srećni, jer je sad ta stara sreća slabo opipljiva. Naravno to ne znači da je nekada nismo osetili. Samo smo je malo zaboravili. 

Dok ovo pišem gubim početnu nit. Htela sam jedno ali neke druge ideje mi naviru. Baš kao i u životu krenete jednim putem, a završite na drugom. Isplanirate nešto, a onda se desi život. Evo na primer, te 1999 godine htela sam da završim prvi srednje, da popravim loše ocene (spasilo me bombardovanje) i da živim svoje iluzije srednjoškolke, da nemam nikakve teške misli, ali onda se 24. marta mnogo toga promenilo. Misli su postale crne, ceo moj svet mogao je da stane u jedan podrum, jedan dnevnik, jednu čežnju i nadu ubačenu između dve sirene. U tim časovima između šizele i smirele, kako smo ih tada zvali, mogla sam da odem na moj voljeni kej da prošetam sa drugaricom u nadi da ću videti svoju simpatiju. U nadi da ovaj svet i dalje ima smisla, da moja tek započeta potraga za ljubavlju nastavi svoj put. U jednom trenu život je promenio svoj tok, svaki dan smo slušali vesti, i po više puta dnevno, da čujemo brojeve. Zvuči poznato? Imali smo periode kada smo mogli da izađemo i kada nismo mogli. Oni strašni zvukovi su nas opominjali. Imali smo još strašnije zvukove. Jedan od najstrašnijih desio se u aprilu kada je na sto metara od moje zgrade pala bomba. Taj trenutak mogao bi da stane u jednu posebnu priču pa ga sada neću opisivati, ali bio je trenutak i zvuk koji nikada neću moći da zaboravim. Ispreplitan sa sećanjima predaka i sličnim situacijama koje su se njima dogodile sama pomisao na taj trenutak bivala je još strašnija. 


Danas nemamo bombe, ali imamo istu neizvesnost. Koliko će još da traje? Danas nemam dnevnik, ali imam svoje online postove. Danas nisam u podrumu, ne spavam u njemu svaku noć, ali sam zatvorena. Danas nemam trenutak nade i čežnje kada ću da vidim svoju simpatiju, jer nisam ni sigurna da li je imam. Danas ja nisam ona koja sam bila pre bombardovanja, što je i normalno jer sam tada imala tek 15 godina. Kao što ni posle 2020. više neću biti ista kao što nisam bila ista ni nakon 2014, 2016. i 2018,  godina u kojima su me se desile neke stvari koje te promene zauvek. Danas imam ljude koji mi nedostaju, ljude koji će zauvek nedostajati i one koji su tu onlajn, na dohvat vajbera, poruke, skajpa… Imam dvoje ljudi koji su bili sa mnom i u onom podrumu. Nekada nas je bilo 7. Ali i to je tema za druge priče, ma za čitav roman. 

Danas imam sebe. I to je možda najveća lekcija koju mi ova situacija donosi. Uvek imam sebe. I imam ove ruke koje mogu da pišu. Šta bih da nemam ruke? Da je bomba pala gde ne treba možda ne bih imala ove ruke. Ili ne bih imala sebe. A kad nemamo sebe to je najstrašnije.  Zato je ovo period za povratak sebi. Na onaj način koji nama lično odgovara. I svaki dan je za sebe. I ne zna se šta će biti sutra, kakve će biti brojke kakve će biti odluke. Ali najvažnije odluke su u nama. Kako ćemo provesti svaki dan? Jedan dan ću ceo dan da gledam serije, drugi dan ću sredjivati kuću, treći ću slagati slagalicu ceo dan, četvrti ću se sećati i pisati, peti dan ću od svega po malo i tako u nedogled. I onda će i moj život promeniti nešto tako malo, isto ono koje menja ceo svet. Možda i jeste vreme da se promeni, a možda se ništa neće značajno ni promeniti. Kao što se ni moje ocene posle bombardovanja nisu promenile, pa u drugom srednje nisam imala spas od svoje lenjosti, ali sam bar imala mir i slobodu koju sam samoj sebi lošim ocenama ograničila, a ne neko drugi. Kada nam neko drugi ograniči slobodu ničeg goreg nema. Neka meni mojih ograničenja, sa njima se ionako ceo život borim.

P.S. Slike su iz 1999 godine, kada nismo mogli da zabelezimo svaki trenutak. Sada iz svakog dana izolacije imam po jednu sliku, mogli ste ih i videti na mom instagramu ili fejsbuku. Za dvadesetak godina kada budem posala o ovoj godini imaću bar bolji izbor uz post 🙂 Nadam se samo da ću tada biti u nekom vremenu u kome nema izazova sličnih ovima koji su nas već zadesili!

Leave a Comment