Mariola Pantelić

hor

Treći deo azbuke (od S do Š)

hor, umetnost, život /

S kao Seviljska lepezaOvo je moja omiljena knjiga iz detinjstva. Kad sam bila u osnovnoj školi mislim da sam je bar pet puta uzimala iz školske biblioteke i vraćala. Knjiga je isto ovako izgledala, to je valjda bilo jedino njeno izdanje. Mama kaže da je tako izgledala i nekada kada je ona čitala kad je bila u osnovnoj.Pre nekoliko godina sam je našla na limundu i kupila. Oduševila sam se kako je lepo očuvana. Pre toga sam iz zemunske biblioteke sa dečijeg odeljenja iznajmila knjigu, ali njoj su nažalost falile neke stranice, fotokopirala sam je i tako oštećenu jer sam želela da je imam pa makar i bez nekoliko prvih stranica.Zašto toliko volim ovu knjigu?Osim što se dešava u Španiji zemlji koja me je uvek privlačila, knjiga opisuje jednu čistu dečiju ljubav jednog dvanaestogodišnjeg (ako dobro pamtim) dečaka, siromaška prema devojčici koja prodaje lepeze u Sevilji ispred katedrale u centru grada kojoj on kroz knjigu pomaže da nađe svoje prave roditelje.Dok idu ka belom gradu na moru – Malagi, usput prolaze kroz gotovo celu Andaluziju i proživljavaju razne avanture. Pablo i Huanita za mene, jedanaestogodišnju devojčicu, bili su oličenje ljubavi i onoga što ona može da predstavlja.Na ovu knjišku ljubav samo se nadogradila ona iz serije Put za Evonli u kojoj su se čisto, dečije, takođe voleli Felisiti King i Gas Pajk na ostrvu Princ Edvard u izmišljenom selu Evonli, u prirodi oivičenoj crvenom zemljom i okeanom n koje gleda i jedan svetionik pred kojim bosonogi Gas svira violinu.S može da bude i Svetionik jer ih od te serije obožavam! T kao Tango …jer šta je drugo toliko obeležilo moj život na T u poslednjih pet, šest godina.Ali neću govoriti ovaj put o tih prvih pet, već o ovoj šestoj, ovoj godini bez Tanga, ovoj posebnoj praznini koji je njegov nedostatak napravio.Tango nedostatak to je sada tema i veoma je to teško opisati i dočarati.Zato sam zamislila da sam na pauzi, i sad sam posmatrač i konzument video i audio tango sadržaja. Od kad je počela pandemija plesala sam svega nekoliko puta i to onda kada maske još nisu bile obavezne na Tango praktikama. To je bilo nekoliko dana pred promociju moje knjige Pod dlanom tvojim, na kojoj sam poslednji put i plesala.Iako škola i dalje organizuje časove i praktike, nekako ne mogu da se zamislim na njima sa maskom, ali znam da bih izdržala masku kada bi bila organizovana neka milonga (za one koji još nisu naučili to je plesno veče Tanga), pa makar i pod maskama, jer milonga je jedan posebam doživljaj, to je mesto gde shvatiš šta je Tango zapravo, iako to učiš na časovima, iako na časovima vežbaš korake, i povezivanje sa partnerom, i kako da bolje čuješ muziku, i svašta još nešto, ipak je milonga nešto posebno (bar meni)!Dok se Tango ne vrati u punoj snazi ostaju mi sećanja kako je bilo, ostale su pesme koje sam napisala inspirisana ovim plesom, ostaju fotografije koje često pogledam i sećanja koja prođu kroz glavu.Sinoć sam baš videla neke slike sa nekig Tango festivala u Rusiji održanog pre nekoliko dana, i bila sam tužna… Zašto kod nas ne mogu da se organizuju makar milonge sa maskama. Da li zato što pola ljudi ne hi htelo da ih nosi? Da li zato što bi maske opet Tangu na neki način ukrale ono nešto?Dok ne dođu milonge, sa ili bez maski, svakako sam posmatrač onoga što se dešava, slušam muziku, gledam videe, pišem o Tangu kad dođe slovo T i čekam bolja vremena Šta vi koji plešete Tango radite sada kada vam nedostaje? Ć kao Ćutanje “Ćutanje je oduvek davalo prave odgovore na nepostavljena pitanja.” Ovo je stih iz jedne moje pesme. Uvek sam se pitala zašto neki ljudi više ćute nego što pričaju. Šta je to u čoveku što ga slomi toliko da smatra da dragim osobama ćutanjem treba da okrene leđa? Nikada nisam umela da ćutim. Svako svoje razočarenje i svako svoje mišljenje izražavala sam na neki način. Nekad kroz viku, nekad kroz pesmu. Ponekad mirno, da samu sebe iznenadim. Ćutala sam nekada, onda kada nisam znala da može i drugačije. Onda kada mi je suviše bitno bilo šta će neko reći. Bilo je i onih muško ženskih ćutanja nakon kojih sam se posebno pitala zašto je tako. Neko je samo rešio da nestane. Nekome je bilo i dalje bitno šta će svet reći. O jednom takvom ćutanju napisala sam istoimenu pesmu koja se završava ovako: “Ćutanje jedino zna celu tajnu, a svi vide da je ono među nama!” A kako stvari stoje kod vas? Da li ste od onih koji ćute ili se čuju na daleko? U kao U bre U bre, šta da pišem na U. Hm, pa U je na ćirilici kao Y, ajde onda na Y. A Y je Yolo book. A Yolo book slavi rođendan! Onda nek im je sa srećom uz ovaj moj kreativni video! F kao FotografijaOd juče mozgam šta da pišem na slovo F. I sad mi sinu, pa ja sam manijak za fotografije, a budući da jedna osoba već danima očekuje da se pojavi pod ovim slovom, ja sam rešila evo sada da ga predstavim, mada ga tangerosi, a posebno tangere već veoma dobro znaju.Zato sam na post o fotografiji kao fotografiju stavila Filipa, u fejsbuk svetu poznatijegj kao Pepita Jimenez. Osim što fino pleše i lepo miriše Filip se i lepo oblači, voli boje i ume lepo da ih kombinuje. Jao meni, sad će da se i uobrazi Filip je toliko želeo da bude u ovoj objavi, a imao je i podršku okoline, ona će se prepozanati E da, još nešto što spaja Filipa i Fotografiju jeste činjenica da on voli da se slika i da vole da ga slikaju, pa kad izađu slike sa nekog tango vikenda, festivala ili maratona, ako je prisustvovao sigurno će ga biti na polovini slika.Eto dosta sam ga hvalila.O mom fotomanijačenju ipak neću sad, to je za dublju psihološku analizu Da li volite da se slikate pitanje je za sve?Za one

Treći deo azbuke (od S do Š) Read More »

Sve dođe u pravo vreme kada se sluša srce i slede svoji snovi

1 Comment / hor, intervju, pevanje, programiranje, promena posla, tango, zagrljaj /

Intervju sa Katarinom Babić, tango plesačicom, pevačicom i programerom U okviru emisije “Lepši svet sa Mariolom”, razgovarala sam sa Katarinom Babić Katarina je po obrazovanju saobraćajni inženjer, po zanimanju programer, a u duši umetnik. Pleše Tango, koji joj je promenio i ulepšao svet i pomogao da spoji svoju umetničku i praktičnu stranu. Oduvek je volela da peva, a sa Tangom i pevanje dobija novi smisao koji objedinjuje u Tango a cappella. Svojim glasom i zagrljajima, ulepšava svet oko sebe, a svojom hrabrošću promenila je i sopstveni svet, tako što je rešila da napreduje umesto da ostane u mestu. Šta je za tebe umetnost? Umetnost je za mene sve ono što se na prvi pogled čini kao da nam nije neophodno za život, ali zapravo je veoma potrebno, kako onome koji stvara i kroz umetnost se izražava, tako i onome ko to opaža, u tome uživa i pronalazi deo sebe. Moje najdraža umetnosti su svakako muzika i ples. Nekada sam igrala folklor, a poslednjih pet i po godina aktivno plešem argentinski tango. Kad je muika u pitanju išla sam u muzičku skolu, kada se sve sabere 14 godina, a nakon toga bila član Prvog beogradskog pevačkog društva. Odakle tolika ljubav prema muzici i kakvo je tvoje iskustvo pevanja u horu? Muzika je deo mog života maltene od rođenja. Kod kuće imamo klavir, još od kada je moja starija sestra bila mala i svirala ga, tako da sam rano ispoljila sklonost ka sviranju i pevanju. Svirala sam klavir, u srednjoj muzičkoj bila sam na teoretskom smeru, a kada sam odlučivala šta da studiram ipak sam prelomila da to ne bude muzika. Nisam želela da je potpuno napustim i rešila sam da posvetim još nekoliko godina, ovaj put novom instrumentu – harfi. Počela sam da pevam u horu što je bilo dragoceno iskustvo. Prvo beogradsko pevačko društvo je amaterski hor, predvođen sjajnim dirigentom Svetlanom Vilić, ruskinjom koja se zbog ljubavi još davno preselila u Srbiju. Uglavnom se peva duhovna muzika budući da je crkveni hor u pitanju. Pevala sam 3,4 godine, i nedostaje mi, pa je moguće da ću se nekada vratiti. Pevanje u horu je zaista nešto posebno, pritom je hor sačinjen od divnih ljudi različitih godina, zanimanja i interesovanja. Putovali smo na razna mesta, i neka od mojih najdražih putovanja su turneja u Rusiji, Nemačkoj, Grčkoj, Sloveniji ali posebna uspomena mi je putovanje na Kosovo i Metohiju, gde smo obilazili različite manastire. Imali smo niz koncerata tamo, a svaki koncert je posebno nadahnuće. Poseban je osećaj kada pedeset ljudi diše i peva kao jedan. Zašto voliš tango i šta ti je sve u životu doneo? Tango je zaista moja velika ljubav i neću uopšte preterati kada kažem da mi je promenio zivot, koliko direktno, toliko i indirektno. Direktno je uticao tako da prevaziđem različite post adolescentske strahove i nesigurnosti, da počnem da razumem bolje sebe i druge, da razvijam svoju ženstvenost, poboljšam socijalnu interakciju… Doneo mi je mogućnost da u eri kada više skoro niko nigde ne đuska i u klubovima se samo klima glavama i ispijaju preskupa pića, mogu da odem na plesno veče, obučem se lepo, isplešem se i napunim pozitivnom energijom za naredni dan. Indirektno je uticao tako što sam zbog tanga putovala na razna mesta, upoznala mnogo zanimljivih ljudi i divnih prijatelja, koji su opet, svako na svoj način, uticali na mene. Osim toga oslobodila sam se i straha od javnog samostalnog pevanja.  Spojila si svoje dve velike ljubavi tango i pevanje u Tango a cappella. Kako je nastala ta ideja i kakvi su ti budući planovi po tom pitanju? Ideja za Tango a cappella pevanje je nastala potpuno spontano. Posetila sam tango kamp u Kolašinu 2016. godine i prvi put javno samostalno zapevala tango muziku na karaoke večeri. Tada je to, naravno, bilo uz muzičku pratnju i imala sam veliku tremu, ali bilo mi je veoma lepo i želela sam nešto slično da ponovim, budući da su reakcije bile veoma pozitivne. U jesen 2017. godine na jednom tango maratonu u Berlinu, organizatoru se spontano javila ideja da nešto otpevam na after parti milongi. Nisam imala pratnju, ali bila je u pitanju prilično alternativna milonga gde je takoreći sve dobrodošlo i tada sam prvi put pevala a cappella. Bilo je to lepo i emocijama nabijeno iskustvo, zbog čega me je isti organizator pozvao da naredne godine ponovo pevam, ali na samom maratonu, udarne večeri. Tada je trebalo da pevam sa jednim sjajnim gitaristom i nekoliko meseci smo se dogovarali oko pesama, spremali se, međutim u poslednjem trenutku je bio sprečen da dođe na maraton i ostala sam opet sama. Mislila sam da će nastup biti otkazan, jer pevanje bez muzičke pratnje nije dovoljno atraktivno za maraton, ali organizator je izrazio želju da pevam sama ukoliko to želim. Pristala sam i otpevala dve pesme bez mikrofona pred oko trista ljudi što je za mene bilo božanstveno iskustvo. Prostorija je imala vrlo dobru akustiku i već posle nekoliko otpevanih stihova počela sam da se opuštam. Reakcije su bile bolje od bilo čega što sam mogla da zamislim i pretpostavim i dosta ljudi mi je reklo da im se baš to što nema muzičke pratnje dopalo i da je bilo emotivno i autentično. Od tada sam počela da verujem da to i nije tako loše i resila da osnujem stranicu na fesjbuku na kojoj ću kačiti snimke pesama u a cappella izvođenju. Volela bih volela da u nekom trenutku počnem da pevam i uz pratnju jednog instrumenta ili možda i više, ali do sad se prosto nije ukazala prilika za to. Naravno ja sam otvorena za sve mogućnosti. https://www.facebook.com/tangoacappella/ Kako je došlo do toga da ostaviš siguran posao i da se oprobaš u nečem potpuno novom?  Za to je opet na neki način odgovoran tango. Spomenula sam da sam upoznala puno interesantnih ljudi na tangu i jedan od njih je moj mentor, koji mi je pomogao da shvatim čime želim da se bavim i kako da to postignem. Završila sam osnovne i master studije na odseku za logistiku na

Sve dođe u pravo vreme kada se sluša srce i slede svoji snovi Read More »

Osmeh davno zaboravljen?

fotografije, hor, osmeh, sećanja, stare fotografije, trenutak, turneja /

Šta je to što nam stavlja osmeh na lice? Da li su to uvek neke sitnice ili velike stvari? Ili je od svega po malo? Ili je nekad ovako nekad onako? Da li je to stvar trenutka ili generalne sreće? Da li se na slici primećuje kada je osmeh pravi, a kada lažan? Da li je pravi samo kada se i oči smeju? Nakon mnogo godina, kad pogledate neku fotografiju da li možete da se setite sebe baš u tom trenutku, ili makar određenog događaja? Da li vam se sada taj trenutak čini srećnijim nego što je tada zaista bio? Da li je to samo neka nostalgija za godinama, zato što ste sad već stariji i znate da mladi, kao na toj slici, nikada više nećete biti? Gledam ovu fotografiju i prisećam se…. Kad sam izradila slike nakon ove horske turneje u Češkoj 2010. godine dugo ih nisam pogledala, pa mi je ova nestala iz sećanja. Gledam sebe i svoj srećni osmeh. I u trenutku se prisećam… Potpuno spremni, odeveni u folklornu garderobu čekali smo da koncert počne. Ili je bilo nešto slično? Nakon otpevanog koncerta dok se još nismo ni presvukli organizatori festivala odlučili su da nas odvedu na večeru, ili ručak, možda je koncert bio i tokom dana… Iako je bio septembar napolju nije bilo baš toplo. Njemu je bilo. Ili nije. Samo se sećam da mi je pozajmio svoj gornji deo nošnje da se ogrnem jer mi je bilo hladno. Da li je potrebno reći da je on bio neko ko mi je tada bio jako bitan? Da li je potrebno reći koliko mi je bilo drago zbog toga što mi je dao nešto da me ugreje? Da li sam mu tražila ili mi je sam dao više se ni ne sećam. Da li me je on možda i uslikao, nisam sigurna, ali gledajući ovaj svoj osmeh znam da je veoma moguće. Mogu ga uporediti sa ostalim slikama gde sam sigurna u fotografa, a i sećam se kakav sam osmeh imala u njegovom prisustvu. Da li je to sada važno?  Da li sam tada bila istinski srećna ili je ovaj osmeh u kategoriji onih trenutnih? Ko su ljudi koji nam stavljaju osmeh na lice? Da li su bitniji oni ili ono što rade? Da li im se dobro pamti i onda kada više nisu u našem životu? Slike pamte trenutak, a na nama je da ga se nakon mnogo godina sećamo. Možda ne baš onako kako se dogodio, nego onako kako mi to želimo. Trenutak se svakako ne može zarobiti, a slika nam pruža priliku samo da ga se prisetimo. Zato volim fotografije. Posebno kada vidim sreću na njima! A kako vi gledate na stare fotografije? Radujem se da čujem!

Osmeh davno zaboravljen? Read More »