Lepote iz sela Dražinovići
Dražinovići su selo u okolini Požege i pripadaju Zlatiborskom okrugu. Posle drugog svetskog rata u njemu je živelo oko 600 stanovnika. Danas je taj broj mnogo manji. Ima više kuća nego ljudi. Ali ono što se nije promenilo jeste lepota prirode. Iz tog razloga, a iz razloga što su mi tu rođeni baba i deda po majci, volim tamo da odlazim. Kao mala provodila sam tamo čitavo leto sa bakom i bratom. Kao malo starija bila sam tamo po dve tri nedelje. Onda je naišao i period od nekoliko godina kada nisam bila uopšte. Pretprošle godine krenula sam ponovo da odlazim tamo i ovaj današnji tekst posvećen je tom prvom boravku nakon nekoliko godina.
Oduvek sam volela da gledam fotografije koje su tamo nastale. Uglavnom ih je pravio tata. On je bio zadužen za sve fotografije prirode i uvek sam se divila, kako ume lepo da uslika prirodu, ali kad su u pitanju ljudi to mu nije baš išlo od ruke toliko. Za to je bila zadužena mama.
Ja najviše volim da fotografišem ljude u prirodi i mislim da mi to najbolje i ide, valjda je to taj neki miks, a volim i ljude i prirodu, pa ja to taj spoj. Krajem 2021. godine sam se ozbiljnije zainteresovala za fotografiju i to leto sam baš bila srećna što ću i ja biti u mogućnosti da budem neko ko će da fotografiše prirodu, životinje, insekte, jer sad imam svoj fotoaparat.
Te godine došli smo na selo, pre svega jer je moj brat tamo kupio kuću, desetak minuta peške od naše kućice koju je baka podigla krajem osamdesetih godina.
Na ovim fotografijama se vidi naša kuća sa prednje strane i sa zadnje, ali i malo iz daljine. Odmah do nje su i dve kuće naših rođaka. Ovaj deo sela zovu Bojanići jer se svi uglavnom tako prezivaju. Tako je selo i podeljeno na prezimena: Bojanići, Zirikovići, Mićići, Bogdanovići, Markovići i drugi, ali ovi su najčešće pominjani pa ih zato navodim.
Tog leta sam u selu bila svega nekoliko dana. Iz nekog razloga sam morala da se vratim ranije, a moji su sa bakom, koja takođe pre toga nije bila par godina, ostali malo duže. Još jednu stvar sam poželela kada sam planirala odlazak tamo, a to je da nam baka pokaže kuću u kojoj se rodila. Ona se nalazi malo više u brdu u delu sela koji zovu Mićići, a to je i njeno devojačko prezime. Te godine išla sam i na kurs režije dokumentarnog filma i iskoristila sam priliku da snimim i neke kadrove sa bakom i njenim pričama vezanim za ovaj period njenog života. To za sada još nigde nisam objavila, jer još prikupljam materijal. Nisam baš zadovoljna kako je bila raspoložena za priču, pa ni nemam mnogo materijala, ali nadam se da ćemo ovog leta ići ponovo, i da ću uspeti da je nagovorim da još ponešto ispriča o svom detinjstvu i mladosti, iako mnogo priča već znam napamet, to mnogo lepše i interesantnije zvuči kad ona prepričava.
Na ovoj fotografiji osim psa čuvara vidite deo jednog imanja. Baš od tih rođaka pored nas. Nekada je sve bilo mnogo življe. Krave su pasle na livadama, ovce su takođe mogle svaki dan da se vidi, koze takođe. Ono što je konstantno šetalo baš po ovom pejzažu bile su koke, pilići i petlovi i danas na ovom imanju samo oni i žive i tek po koja krava. Vidite levo i deo ambara koji je nekada bio pun klipova kukuruza, ne znam da li sada išta ima unutra. Tu su i kokošinjac i štala za krave, nažalost, danas prilično pusti. Drago mi je da i dalje imaju psa, naravno sada je to već neki drugi pas, ali eto da ima neko da čuva. Koke, pilići i petlovi šetkaju se svuda, zato nisu na ovoj fotografiji, ali evo ih na narednim.
Osim životinja, uvek sam volela da posmatram i šta seljaci rade. Nekada je tu svašta moglo da se vidi. Te godine sam samo ponegde mogla da vidim kako se plasti seno, ili kako ljudi rade u njivi. Naravno, nisam bila tu dovoljno dugo, ali oseća se ta razlika, oseća se da selo zamire.
Ono što srećom, nikad ne zamire, jeste pogled na planine, šume se možda postepeno seku, ali srećom još ih ima. Vazduh je lep i svež. Naravno i u selima ljudi znaju da zaprljaju upravo te pomenute šume, ali trudim se da svojim foto okom hvatam samo ono što je lepo.
Zato je tu cveće, tu su insekti i po koji gmizavac. Dražinovići su inače poznati po malinama i šljivama, ne zaostaju ni jabuke. Jabuke upravo i mi imamo iza kuće.
Moji omiljeni insekti su oduvek bili leptirići, a u Dražinovićima ih zaista ima dosta. Te godine uspela sam da fotografišem nekoliko.
Slično kao u Dražinovićima, tako je i u celoj zapadnoj Srbiji. Zlatibor, Divčibare, Požega, Čačak, Užice, Ivanjica, Arilje, svi pričaju i žive slično… Ili barem meni to tako izgleda. Akcenti se doduše pomalo razlikuju, ali meni su beskrajno simpatični. Kažu mi roditelji da kada bih se kao mala posle dva meseca provedenih u selu vratila u Beograd, potpuno bih poprimila akcenat. I dan danas umem da otegnem neku reč kad sa bakom pričam, jer ona tako govori. Eto to bi bila priča za danas. U sledećoj seoskoj priči, sa fotografijama od prošle godine. sačekaće vas i psi i mačke, i maline, možda i po koja šljiva, a za kraj evo još nekoliko mojih fotografija. Nisam fotkala samo one na kojima sam ja.
