Mariola Pantelić

pisanje

Pisanje je najpre poziv, a ne samo profesija

intervju, knjige, književnost, pisanje, poezija, priroda /

Intervju sa Danijelom Glišić, autorkom romana “Čair” I još nekoliko zbirki poezije i kratkih priča Pisanje je najpre poziv, a ne samo profesija Sada već davne 2014. godine upoznala sam Danijelu Glišić, osobu čiste duše, pesničkog izraza, sa prirodom u svakoj pori svoga bića. Imala sam priliku da pročitam skoro sva njena dela, a bila sam i urednik njene knjige Dažd. Čitalačla publika je već imala prilike da čita njenu poeziju i kratke priče, a sada je tu i njen prvi roman “Čair” koji je izašao krajem prošle godine. Čair označava livadu i u startu vam je jasno da je to još jedna knjiga kojoj je priroda u fokusu. Sa prirodom u centru pažnje sam osmišljavala i pitanja, a Danijela je u svom stilu dala i odgovore. Šta je za tebe umetnost? Umetnost je način da neizrečeno učinimo vidljivim. To je prostor gde emocije, misli i iskustva dobijaju oblik. Tako je sa pantomimom, slikom, rečju, pokretom, zvukom. Bilo da ste slikar, muzičar, glumac ili pisac, umetnost je dijalog između umetnika i sveta, ali i između dela i onoga ko ga doživljava. Umetnost je susret autora i čitaoca; scenskog pokreta i publike; akustike i slušaoca; platna i posmatrača; intime i sveta, pejzaža, horizonta, žanra. Ponekad mi se čini da rastavljam svet na najsitnije delove da bih ga ponovo sastavila kroz jezik, pisanjem slova. Novi roman “Čair” je ujedno i tvoj prvi roman. Kako bi ga ti sama opisala, a kakvi su utisci čitalaca? „Čair“ nije samo mesto, već stanje duše. To je slojevita priča o rastu, sazrevanju i  pronalasku arhetipskog. Čitaoci mi pišu da su se prepoznali u likovima, a još češće u situacijama. To mi je posebno drago, jer znači da je priča došla do njih na ličnom nivou. Često ističu da ih je roman naveo na razmišljanje. Raduje me reakcija takve vrste buđenja u najpozitivnijem smislu. I najzad, posebno me raduje što čitaoci prepoznaju autentičnost i iskrenost u naraciji.  Čair je livada, i sam naslov u startu asocira na prirodu. Ona ti je veoma važna i to se u tvojim rečima oseća već od prve knjige. Šta te toliko oduševljava u prirodi? Kako te inspiriše? I kakva je to livada zapravo? Priroda me oduševljava svojom iskrenošću i tišinom. Skladom. Oduševljava me njen ritam, miris jutra, šum vetra, lepet krila… Kapi. Oblici. Plavet. Inspiriše me život u svojoj savršenosti. Ponoviću, u skladu. Ponekad je dovoljan jedan trenutak ili prizor iz prirode da se rodi gotova priča. Livada simbolizuje unutrašnju jasnoću i prostor gde se suočavamo sa sobom. Ponekad mirna, ponekad prekrivena senama i oblacima. U svim mojim prethodnim knjigama postoji priziv, baš takvog bića – pomalo mitskog, pomalo stvarnog. Kroz galop, kroz kamen, kroz vekove, kroz njega, kroz vetar, u “Čairu” se otelotvoruje. Postaje čovek od krvi i mesa. U romanu je glavni lik žena koja sakuplja priče da ih pošalje na konkurs, i odlazi u prirodu da se inspiriše, ali sve vreme prokastrinira dok usput upoznaje zanimljive likove od kojih skuplja mudrosti. Koliko se glavna junakinja razlikuje od tebe, a koliko ste slične? Jedna sekunda pogleda koja traje duže od pristojnosti i već sam stvorila njen lik. Kojana veruje toj hemiji. Delimo emocije i osetljivost. Slične smo po načinu na koji doživljavamo svet, duboko, intenzivno i često tiše od drugih. Nenametljivo. U njenim mislima sigurno ima mene. Prosto, nemoguće je pisati potpuno odvojeno od sebe. Kojana je prošla puteve koje sam joj ispisala. Možda se ja više smejem od nje, ali ona zasigurno nosi svoju sreću postojanije. Takva je. Takva sam. Ima toplinu i to nešto zbog čega je vole.  Prethodna knjiga “Dažd” je zbirka kratkih priča, naizgled nepovezanih, ali opet objedinjenih u jednu celinu. “Dažd” je zapravo kiša i dobuje u svom ritmu. Poezija koju pišeš je kratka i gađa u srž, a proza ti je veoma lirska. Koliko ti je važna ritmika u pisanju? Ritmika je jednako važna kao i sadržaj. Hegelovski, proza je najlepša u delovima u kojima zvuči kao poezija. Ako u prozi nema poetičnosti, ona ostaje hladna. Ritam omogućava da priča bude ne samo shvaćena, nego i osećajnija. Poetičnost može biti i u jednoj pažljivo odabranoj reči. Često volim da naglasim koliko je lirika bitna u proznom delu.  Imaš imanje nadomak Smederevske Palanke u kojoj si i rođena, ali istovremeno živiš i u Beogradu. Koliko te zamara gradska buka, toliko te priroda odmara. Kako uspevaš da balansiraš ta dva? Beograd mi je dao mnogo prilika i iskustva. Ipak, poseban mir i pripadnost osećam u Smederevskoj Palanci i Dobrom Dolu. To su mesta gde sam istinski svoja i gde su mi koreni. Grobovi. Beograd poštujem kao veliki grad pun mogućnosti, ali Palanka je mesto gde osećam toplinu, bliskost i pravi osećaj doma. Isto važi i za Smederevo, grad u kome sam rođena i živela do svoje sedme godine.  Obožavaš konje i to se vidi u nekim tvojim pričama i pesmama. Šta te toliko privlači na njima? Da, konja ima u “Daždu”, “Pozajmljenim bojama”, u knjizi “Kad dođe devojka na konju” u svakoj do sada objavljenoj knjizi. Verujem i u budućim rukopisima. Oni su plemenite životinje sa snažnim karakterom. Simbol su slobode, poverenja, snage i povezanosti sa prirodom. Poseban odnos između čoveka i životinje se gradi. Tome me je učio deda koji je imao Vrance, uvek rasne konje sa poznatim i dokumentovanim poreklom. Deda je bio čovek prioriteta. U njegovoj kući hijerarhija je bila jasna. Najpre se proverava stanje kopita, pa tek onda stanje duha. Ako bi neko došao iz drugog grada ili sela, deda bi odmah pitao za kopita. Kao da se u tom odgovoru krije cela istina o čoveku i njegovom domaćinstvu. U takvoj, naizgled, neobičnoj brizi ogledala se njegova jednostavna, ali čvrsta životna filozofija. Prvo se gleda temelj, ono što nosi teret, pa tek onda sve ostalo. Tako je dočekivao i goste iz Sombora koji su, sećam se, bili slični dedi. Istih potkovica! Osećaj kada ti konj veruje i prati te bez straha je nešto zaista posebno. Kas mu, uvek, ali uvek, podseća na odvažnog, gracioznog, plemića. Sačuvali smo fijaker, karuce i

Pisanje je najpre poziv, a ne samo profesija Read More »

Umetnost može da bude sigurnost, sloboda i tišina u kojoj nešto nastaje

intervju, knjige, književnost, pisanje, slikarstvo, umetnost /

Portret umetnika Aida Camović Korać Umetnost može da bude sigurnost, sloboda i tišina u kojoj nešto nastaje Kada sam prvi put čula za Aidu to je bilo putem njene poezije, ali i Instagram stranice “Liliputanke” koju je vodila zajedno sa drugaricom, zbog koje sam kasnije počela i nju da pratim. Zainteresovala sam se za njenu knjigu i putem instagrama je poručila. Njena poezija zainteresovala me je i za njeno slikarstvo. Poslednjih godinu dana Aida je veoma aktivna na ovoj društvenoj mreži, gde ne predstavlja samo fotografije svojih radova, već se trudi da pratiocima približi slikarsku umetnost na razne načine. Ne prate je samo slikari i umetnici već i ljubitelji umetnosti. Aida stvara magiju da pisanjem dočara slikarstvo, a s druge strane slikarstvo koristi da prikaže ono što ne može da pretvori u reči. Sama ova činjenica dovoljna je da je zapratite i da pročitate šta ova mlada žena, koja je i nastavnica Likovnog u osnovnoj školi u Novom Pazaru ima da kaže o umetnosti, poeziji, prodaji na internetu, radu sa decom… Šta je za tebe umetnost? Najlepši citat koji sam ikada pročitala o književnosti i umetnosti je sledeći: “Svako mora da ostavi nešto za sobom kada umre, rekao je moj deda. Dete, ili knjigu, ili sliku, ili kuću, ili sagrađen zid, ili napravljene cipele, ili zasađen vrt. Nešto što je vaša ruka na određen način dotakla, kako biste imali kuda da odete nakon smrti. A ljudi će, kada pogledaju to drvo ili taj cvet, videti nas. Nije važno šta radiš, rekao je, ukoliko promeniš nešto tako da, nakon što skloniš ruke, to podseća na tebe.” Citat je iz knjige “Fahrenheit 451”, a autor je Rej Bredberi. Završila si slikarstvo. Kada je počelo tvoje interesovanje za ovu umetnost i kako je izgledao tvoj razvojni put? Moje interesovanje za umetnost počelo je vrlo atipično. Zapravo, kao dete nikada nisam bila zadovoljna svojim radovima. Dok su moje kolege često imale priče o crtanju kao nečemu prirodnom i lakom još od detinjstva, ja sam već u predškolskom uzrastu osećala da u meni postoji nešto važno, ali neuhvatljivo, nešto što nisam umela da izrazim onako kako hoću. Stalno sam plakala i negodovala, jer nijedan moj crtež nije izgledao onako kako sam želela. Rekla bih da sam bila dete perfekcionista. Zbog toga me je mama poslala na časove kod svoje koleginice sa posla, akademske slikarke: da naučim da crtam. Njen atelje pamtim kao posebno mesto. Nalazio se u potkrovlju muzičke škole, sa jednim velikim krovnim prozorom. Bio je ušuškan, sa starim drvenim gredama, vrlo mali, ali dovoljan da svi stanemo, ma koliko nas bilo. Uvek je svirala divna muzika sa radija, uvek je bilo toplo i prijatno. Taj prostor je za mene postao prva prava predstava o tome šta umetnost može da bude: sigurnost, sloboda i tišina u kojoj nešto nastaje. Godinama sam išla na časove slikanja. To je bila moja oaza. Ipak, nikad nisam bila sigurna da ću se time baviti. Zato sam upisala gimnaziju, jezički smer. Nakon toga, upisala sam dva fakulteta: arhitekturu i likovnu umetnost. Na arhitekturu nikad nisam otišla, osim da uzmem indeks. Osnovne studije umetnosti pohađala sam na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru, na smeru Likovna umetnost. Master i doktorske studije završila sam u Beogradu, na Fakultetu likovnih umetnosti. Doktorat sam odbranila u maju prošle godine. Koje tehnike koristiš najviše u svom radu? Tokom studija, isprobala sam razne tehnike, slikarske, crtačke i grafičke. Od mozaika do akvatinte. Ipak, tehnike koje su najbliskije onome što želim da postignem i koje danas najviše koristim su ulje na platnu i uljani pastel na papiru. To su dve tehnike kroz koje najpreciznije mogu da izrazim ono što me u likovnom smislu zanima. Kada si prvi put imala samostalnu izložbu i koje su ti izložbe bile najvažnije? Prvu samostalnu izložbu imala sam 2019. godine u galeriji SULUJ na Terazijama. Za mene je bilo vrlo značajno što mi je prva izložba bila u Beogradu i što je zahvaljujući odličnoj organizaciji, bila veoma dobro posećena. Na toj izložbi, izlagali smo moj kolega Davud Turković i ja, jer se pod samostalnom izložbom podrazumevaju izložbe koje imaju do tri izlagača. Na njoj smo i oboje prvi put prodali svoje autorske radove, pa mi je iz svih ovih razloga ostala u veoma dragom sećanju. Do sada sam imala 16 samostalnih izložbi. Posebno bih izdvojila one u Herceg Novom, Golupcu i u Beogradu. Prošle godine sam izlagala svoj doktorski umetnički projekat u najvećem prostoru do tada – galeriji Fakulteta likovnih umetnosti, u centru Beograda, u Knez Mihajlovoj. Ove godine sam imala takođe dve divne izložbe, u veoma neobičnim prostorima. U Herceg Novom izlagala sam u hotelu One&Only, koji važi za jedan od najluksuznijih hotela u Crnoj Gori. Tamo sam kao izložbeni prostor imala nestvarni lobi hotela, prelepo osvetljen, sa celim zastakljenim zidom koji gleda na more. Iz Palate Golubačke tvrđave, pogled se pružao na Dunav iz tog neverovatnog istorijskog zdanja. Pored toga izlagala sam samostalno u Podgorici, Kraljevu, Novom Pazaru, Raški, Bijelom Polju, Rožajama, Lazarevcu… Radiš kao nastavnica likovnog u osnovnoj školi u Novom Pazaru. Da li su današnja deca zainteresovana da nauče nešto o umetnosti, da li su i sami kreativni i vole da stvaraju ili su više okrenuti mobilnim telefonima? Deca sa kojom radim vrlo su različita. Primećujem da su mlađi učenici, posebno u petom i šestom razredu, mnogo slobodniji, otvoreniji i zainteresovaniji. Ne brinu toliko o krajnjem rezultatu, već više uživaju u samom procesu rada. Starija deca, naprotiv, postaju samokritičnija. Često se dešava da pohvalim rad, a da oni i dalje sumnjaju u to da su dobro uradili. U mnogima od njih već je usađena ideja da umetnost nije važna, da je to gubljenje vremena, da se od toga ne može živeti i da novac predstavlja jedinu meru vrednosti. U tome ne pomaže to što likovnu kulturu imaju jedan čas nedeljno. Početkom godine, dosta vremena ulažem u to da im pokažem i neki drugi ugao posmatranja. Kada se uklone neke predrasude i vide da je meni veoma stalo do svog predmeta, tek onda možemo ozbiljnije da radimo. Mobilni

Umetnost može da bude sigurnost, sloboda i tišina u kojoj nešto nastaje Read More »

Umetničko predstavljanje Mariole Pantelić – kulturni klub 4SE marina

pisanje, umetnost, zemunski kej /

Moje prvo umetničko predstavljanje održano je devetog decembra ove godine u kulturnom klubu 4SE marina, koji se nalazi na splavu na Zemunskom keju, preko puta Palate Srbija. Ono o čemu želim ovom prilikom da pišem, jeste kako je do toga došlo. Priča počinje u septembru kada sam dobila poziv od jednog od svojih izdavača Miodraga Miće Jakšića da učestvujem, čitanjem svoje poezije, u završnici poetskog karavana koji su on i Dimitri Burago, pesnik, organizovali tokom mesec dana u gradovima širom Evrope. Za poslednju stanicu, odlučili su se za Beograd. Taj susret se odigrao u Čuburskom parku ispred spomenika beogradskom čitaču. Budući da je park u pitanju, tu uvek ima dosta dece, i prilično zna da bude bučno. Ozvučenja nije bilo. Pripremila sam za čitanje svoju Pesmu o Beogradu, ali kada sam videla da nema ozvučenja, a pesma je prilično duga rešila sam da ipak tu pročitam jednu kraću. Nakon završenog zvaničnog dela, Mića nas je sve pozvao na druženje u jednom lokalu na Slaviji. Nisam imala pojma gde idemo, ali svi koji smo bili prisutni krenuli smo tamo. Ispostavilo se da je u pitanju knjižara izdavačke kuće 4SE books. Rekli su da idemo na koktel, a osim koktela na licu mesta je upriličeno i još jedno književo veče dva pomenuta pesnika, i baš kao i u parku i ovde je dat glas i gostima da pročitaju neku svoju pesmu. Kad je već bila takva situacija, ja sam, logično, rešila da tamo pročitam pesmu o Beogradu. Mnogo mi je bilo drago kako su svi prisutni reagovali, a još jedna potvrda o kvalitetu pesme, stigla je kada mi je Sofija Ječina (organozator kulturinih događaja u 4SE books), nakon završetka prišla i ponudila mi da mi organizuju promociju knjiga ili neku vrstu umetničkog predstavljanja. I eto, tako je i došlo do toga. O predstavljanju sam već pisala na svojim društvenim mrežama i da se ne bih ponavljala, utisak o tom danu (kažem danu jer je organizovano tokom dana) preneću u celosti kako ga je doživela moja drugarica i koleginica novinarka Marija Božanić. Tekst je u nastavku. Na fotografijama su osim mene – Ivana Živković (u crnom) i Sofija Ječina (u narandžastom) Umetnost kao svetionik duše Piše: Marija Božanić P kao pisanje, P kao pevanje i P kao plesanje… sve je ona. Večiti leptirić u duši koji je bio i ostao hrabar da u životu sledi svoje snove i drži se svojih darovitosti. Zato se jeste dogodilo divno umetničko popodne na Dunavu, u Zemunu, u prostoru kulturnog kluba 4SE. Publika u prepunom prostoru na vodi, imala je priliku da uživa u poeziji, pesmi i plesu. Čitane su pesme iz tri Loline zbirke “Srce u zabludi”, “Venac od snova” i “Pod dlanom tvojim”. Bio je to pravi umetnički performans praćen zvucima gitare, ilustrovan kroz videe na kojima je bilo pesme, plesa, recitovanja. Tango je njena ljubav od 2015. godine, hor od 2008., a pisanje praktično od kad zna za sebe, s tim što ona kao neki ozbiljniji početak uzima svoju 11 godinu. Oduvek je volela i fotografiju te smo uživi i u prikazima tog njenog talenta. Da je oduvek bila umetnička duša moglo se videti u kratkom filmu o njenim talentima gde je vidimo najpre kao lepršavu bebu, pa devojčicu, pa devojčurka, pa devojku i najzad zrelu mladi ženu. Sva ona tri P su tu ali pre svega, tu je kroz sve ove godine bila i ostala ona – nežna sanjalica.  Ona svojim primerom pokazuje da je u životu najbolje biti to što jesi i ne odustajati od svojih snova i želja. Da lepršavost i otvoreno srce i um mogu zaista da ti prirede divne slučajnosti, da ne kažemo da se isplate, govore i reči Sofije, predstavnice izdavačke kuće 4SE. Ona je Lolu upoznala prošle godine na jednom pesničkom skupu. Od prvobitne želje da pročita Pesmu o Beogradu je odustala jer je podugačka, te je prestavila neku kraću u Čuburskom parku, ali je stihovima posvećenim prestonici očito bilo suđeno da tog dana dobiju aplauz. To im je priredila Lola i njena neposrednost jer na drugom umetničkom skupu, na koji je spontano, neplanski nakon toga došla, prestavila svoje viđenje Beograda. Sve prisutne je zasenila stihovima i poželeli su, iako su je neki tad prvi put videli, da organizuju njeno umetničko prestavljanje održano 9. decembra ove godine.  Ona je njihovo poverenje opravdala i zaista je bilo divno biti prisutan kao Lolin prijatelj ili član porodice na ovom događaju i deliti s njom sreću. Prijatelji Maja, Ivana, Nenad, Milan i Dimitrije su od srca danas s njom plesali, njene pesme sami i u duetu s njom čitali, a neki su joj ulepšali promociju divnim zvucima violine i gitare. Posebno čarobno je bilo kad je jednu Lolinu pesmu odrecitovala njena jedanaestogodišnja sestričina Milica. Ovako nešto bi moglo da se dogodi opet, možda već i sledeće godine, budući da je Mariola najavila izlazak svoje četvrte zbirke divnog naziva “Svetionik duše”. Svi mi koji je volimo i cenimo njenu umetničku dušu i dela joj držimo pesnice da tako i bude. U nastavku je još fotografija koje ilustruju događaj

Umetničko predstavljanje Mariole Pantelić – kulturni klub 4SE marina Read More »

Pisanje kao spas od zaborava

automehaničar, azanja, intervju, pisanje, umetničko udruženje, umetnost /

 Intervju sa Vojkanom Batinićem, automehaničarem i suosnivačem umetničkog udruženja VISIA iz Azanje U okviru emisije “Lepši svet” razgovarala sam sa Vojkanom Batinićem Vojkan Batinić je automehaničar, poreklom iz Azanje, koji danas živi u Nemačkoj. Životne okolnosti su ga navele da počne da se bavi pisanjem i da umetnost vidi u svemu, pa čak i svom poslu koji se nikako ne bi mogao tako okarakterisati. Danas je suosnivač umetničkog udruženja VISIA iz Azanje, koje za cilj ima širenje kulture i umetnosti u ovom pomalo zaboravljenom selu nadomak Smederevske Palanke. Kako je počeo da se bavi pisanjem, ali i koji su planovi za rad ovog udruženja, saznaćete u nastavku teksta. Šta je za tebe umetnost? Umetnost delim na dva perioda svog života, pre i posle pisanja. Dugo je za mene umetnost bila ono što stari majstori kažu – oldtajmere kad našteluješ na uvce to je prava umetnost. Ranije nije postojala kompjuterska tehnologija za štelovanje motora, i sve je moralo da se radi na osećaj, sluh i vid. S druge strane za mene je umetnost sve ono što čovek uradi sam, a da na to nije naučen, bilo da je to u svetu muzike, slikarstva, pisanja… Kako si postao automehaničar i koja je razlika u obavljanju istog posla u Srbiji i u Nemačkoj? Moj otac je bio automehaničar i od kad pamtim za sebe, pamtim i radionicu. Mehanika je jedan svet koji je živeo paralelno sa svim drugim u mom životu. Nisam ni imao saznanje da li to volim ili ne volim. Obično sva muška deca vole motore, automobile, pa sam svakako to vremenom i zavoleo. Velika je razlika, jer ovde majstori obavljaju veliki deo automehanike, a u inostranstvu je drugačije, svako je specijalizovan za svoju oblast, a ovde se jedan majstor pita za sve. Tamo su naši majstori traženiji baš zbog toga što se razumeju u sve. Nemački majstor je specijalista samo jednog dela automehanike. U nemačkoj je lakši rad samim tim što možeš da odbiješ posao ako nisi specijalista za neki deo. Malo ljudi je čulo za selo Azanja. Kakvo je to selo bilo nekada, a kakvo je danas? Poreklom sam Azanjac, iako sam završio školu u Beogradu, gde sam i radio, jer ipak je grad donosio više mogućnosti za posao nego bilo koje selo. Pored toga koristio sam svaki minut života, svaki vikend, da ga provedem tamo. Uvek mi je imponovalo da kažem da sam sa sela, jer su tamo mnogo dobri ljudi, dobri domaćini koji čuvaju svoju tradiciju, za šta se sada i mi kao udruženje zalažemo. Selo ima puno zanatlija i živi i dalje od poljoprivrede. Potomak sam Batinića koji su osnovali prvu zemljoradničku zadrugu u Srbiji koja postoji i dan danas. Ponosan sam i samo na deo toga što su Azanjci uradili. Još se Azanja i održala sa omladinom u poređenju sa tim koliko je ljudi otišlo iz okolnih mesta i inače iz cele Srbije. Ima ljudi iz Azanje koji su otišli put Beograda i inostranstva, ali ima i onih koji su se čak i vratili. Ja sam jedan od onih koji bi voleo da se vrati, ali nisam još spreman za tako nešto. Verujem da ću se vratiti i pre penzije. Kako si počeo da se baviš pisanjem? Život me je trbuhom za kruhom naneo u beli svet, pa sam se tako našao u Frnkfurtu na Majni. Zbog neke nezavidne situacije nisam mogao da priuštim ćerki za 18. rođendan nešto što sam želeo, pa sam poželeo bar da zapišem neka svoja osećanja. To se pretvorilo u jedno lepo pismo, koje sam kasnije objavio i na svom Fejsbuku što je bilo baš lepo primljeno i izazvalo lepe reakcije. Onda sam tamo u Srpskoj pravoslavnoj crkvi upoznao čoveka koji se isto pronašao u tom mom pismu i pozvao me da se pridružim Srpskoj književnoj radionici u nemačkoj. Onda sam počeo da zapisujem priče koje sam slušao u detinjstvu, bez nekih velikih ambicija, najviše iz razloga da te priče sačuvam od zaborava. Nisam mogao da verujem koliko je to zaista jedno lepo okruženje, a ujedno i rasterećenje od problema, obaveza i kako se uz pisanje neke stvari lakše podnose i svima bih preporučio da se late papira i olovke. Jedan si od osnivača umetničkog udruženja VISIA. Kada i kako je nastalo i koji su planovi i ciljevi ovog udruženja? Deda moje žene je osnivač Azanjske pogačijade koja održava selo i okuplja narod oko jedne tradicije kao što je slavljenje hleba. On je kod starog duda došao na tu ideju, jer se seoski vašar koji je do tada postojao već polako gasio. Kad je to pokrenuo, celo selo je živnulo, ali i okolna mesta. Mnoge manifestacije su posle toga otvorene u okolnim mestima. Ispod istog tog duda čitao sam knjigu pod nazivom “Pred vratima zaborava” Branimira Mitrovića koji je zaslužan što sam član Srpske književne radionce iz Frankfurta. Kad sam zatvarao tu knjigu pala mi je na pamet ideja za umetničko udruženje. Onda sam pozvao svoje drugove i poznanike, za koje sam smatrao da su kompetentni za tako nešto i koji se bave pisanjem, većinom amaterski i tako smo se dogovorili da pokrenemo udruženje. Dosta ljudi iz same Azanje se odazvalo. Sama ideja udruženja je najviše da se mladi uključe u očuvanje tradicije, a ovde ima mnogo talentovane dece. Naša ideja je da se sakupe na jednom mestu i da se kroz tu umetnost predstavlja i sama Azanja. Na prvommestu je podsticanje mladih da se bave bilo kojom vrstom umetnosti. Vodim se mišlju da ako meni može da prija u ovim godinama, sigurno će i mladima i pomoći će im da lakše nađu neki svoj put. Mi smo još na početku, jer smo počeli tek ove godine. Otvaranje je trebalo da bude i ranije i da bude svečanije, ali se desila ova situacija sa virusom pa smo počeli u junu, sa željom da se obratimo skromno javnosti, ali je na kraju i to otvaranje bilo prilično svečano. Dobili smo podršku mesne zajednice, crkve, škole, biblioteke… Šta te inspiriše i o čemu sanjaš? Emocije i događaji koji su se dešavali

Pisanje kao spas od zaborava Read More »

Kako pisati kad inspiracije nema

inspiracija, pisanje /

Sigurno su se mnogi od vas koji pišu makar jednom ovo isto zapitali. Upravo sada znam da bi trebalo nešto da napišem jer sam rešila da pišem svaki dan. Danas čak imam i super temu dana – Osmi mart. Ali, sve je već rečeno na tu temu, i šta god da kažem čini mi se da ne bih ništa novo rekla, jer neko je to već rekao pre mene.                                                                                                                          Zato otvaram ovaj tekst dokument, nije čak ni vord dokument, jer ga nemam instalirano na malom netbuku, i tako zurim u beli prozor čekajući da se reči same otkucaju. Ali – neće same. Možda rešenje leži u tom uverenju da će srazmerno proporcionalno sa dužinom zurenja u ekran i neka inspiracija naići. Ono što bih mogla da preporučim u datoj situaciji jeste da se ne odustane od ideje pisanja. I eto već sam napisala nekoliko redova, ali da li sam nešto i rekla? Mnogi pišu, a ništa ne govore Gledajući gomilu tekstova, blogova, članaka, svega i svačega na internetu, jedan opšti zaključak je da mnogi pišu, a ništa ne govore, ali opet to nekako prolazi kod čitalačke publike. Za svakoga ima po nešto. Počevši od uverenja da postoji bar jedna osoba koja će naše baljezganje pročitati ne odustaje se od neodustajanja. Možda bi to i bila poruka ovog tekstića. Ako ste nešto namerili ne odustajte. Eto ja sam namerila da napišem nešto danas i napisala sam. I proćiće mi, makar kod nekoga. I jedan zaključak za kraj: Kada nemate inspiraciju za pisanje, pišite upravo o tome, a neka tema će već spontano naići. Probajte! Neko će vam se i smejati, ali biće i onih koji će vas razumeti!

Kako pisati kad inspiracije nema Read More »

Dobro došli u moj svet!

pisanje /

U moru blogova svako želi da pronađe svoje mesto. Zato sam i ja rešila da zaplivam. Od kad znam za sebe važne su mi reči. Muzika i reči. Ona muzika koja se čuje između reči i pokret koji telo pravi slušajući reči otpevane. Zato poezija, zato pevanje, zato ples! Tri P,  moje tri velike ljubavi! Neki logičan zaključak nakon prvih 18 godina mog života bio je da bi trebalo upisati filološki fakultet. Budući da je ovo tek prvi post neću da dužim o tome. Samo ću napisati šta je ono što možete u budućnosti da očekujete od ovog bloga. Jedno veliko ŠARENILO naizgled ponekad i nepovezanih tema, ali one su i te kako povezane. Poezija, muzika, ljubav, Tango, putovanja, hrana, priroda, različiti ljudi, jezici i još mnogo toga.. Pošto je ovo tek početak uskoro se čitamo, nek mi je srećno, a vama zabavno!

Dobro došli u moj svet! Read More »