Pisanje kao spas od zaborava

 Intervju sa Vojkanom Batinićem, automehaničarem i suosnivačem umetničkog udruženja VISIA iz Azanje

U okviru emisije “Lepši svet” razgovarala sam sa Vojkanom Batinićem

Vojkan Batinić je automehaničar, poreklom iz Azanje, koji danas živi u Nemačkoj. Životne okolnosti su ga navele da počne da se bavi pisanjem i da umetnost vidi u svemu, pa čak i svom poslu koji se nikako ne bi mogao tako okarakterisati. Danas je suosnivač umetničkog udruženja VISIA iz Azanje, koje za cilj ima širenje kulture i umetnosti u ovom pomalo zaboravljenom selu nadomak Smederevske Palanke. Kako je počeo da se bavi pisanjem, ali i koji su planovi za rad ovog udruženja, saznaćete u nastavku teksta.


Šta je za tebe umetnost?

Umetnost delim na dva perioda svog života, pre i posle pisanja. Dugo je za mene umetnost bila ono što stari majstori kažu – oldtajmere kad našteluješ na uvce to je prava umetnost. Ranije nije postojala kompjuterska tehnologija za štelovanje motora, i sve je moralo da se radi na osećaj, sluh i vid. S druge strane za mene je umetnost sve ono što čovek uradi sam, a da na to nije naučen, bilo da je to u svetu muzike, slikarstva, pisanja…



Kako si postao automehaničar i koja je razlika u obavljanju istog posla u Srbiji i u Nemačkoj?

Moj otac je bio automehaničar i od kad pamtim za sebe, pamtim i radionicu. Mehanika je jedan svet koji je živeo paralelno sa svim drugim u mom životu. Nisam ni imao saznanje da li to volim ili ne volim. Obično sva muška deca vole motore, automobile, pa sam svakako to vremenom i zavoleo.

Velika je razlika, jer ovde majstori obavljaju veliki deo automehanike, a u inostranstvu je drugačije, svako je specijalizovan za svoju oblast, a ovde se jedan majstor pita za sve. Tamo su naši majstori traženiji baš zbog toga što se razumeju u sve. Nemački majstor je specijalista samo jednog dela automehanike. U nemačkoj je lakši rad samim tim što možeš da odbiješ posao ako nisi specijalista za neki deo.


Malo ljudi je čulo za selo Azanja. Kakvo je to selo bilo nekada, a kakvo je danas?

Poreklom sam Azanjac, iako sam završio školu u Beogradu, gde sam i radio, jer ipak je grad donosio više mogućnosti za posao nego bilo koje selo. Pored toga koristio sam svaki minut života, svaki vikend, da ga provedem tamo. Uvek mi je imponovalo da kažem da sam sa sela, jer su tamo mnogo dobri ljudi, dobri domaćini koji čuvaju svoju tradiciju, za šta se sada i mi kao udruženje zalažemo. Selo ima puno zanatlija i živi i dalje od poljoprivrede. Potomak sam Batinića koji su osnovali prvu zemljoradničku zadrugu u Srbiji koja postoji i dan danas. Ponosan sam i samo na deo toga što su Azanjci uradili. Još se Azanja i održala sa omladinom u poređenju sa tim koliko je ljudi otišlo iz okolnih mesta i inače iz cele Srbije. Ima ljudi iz Azanje koji su otišli put Beograda i inostranstva, ali ima i onih koji su se čak i vratili. Ja sam jedan od onih koji bi voleo da se vrati, ali nisam još spreman za tako nešto. Verujem da ću se vratiti i pre penzije.



Kako si počeo da se baviš pisanjem?

Život me je trbuhom za kruhom naneo u beli svet, pa sam se tako našao u Frnkfurtu na Majni. Zbog neke nezavidne situacije nisam mogao da priuštim ćerki za 18. rođendan nešto što sam želeo, pa sam poželeo bar da zapišem neka svoja osećanja. To se pretvorilo u jedno lepo pismo, koje sam kasnije objavio i na svom Fejsbuku što je bilo baš lepo primljeno i izazvalo lepe reakcije. Onda sam tamo u Srpskoj pravoslavnoj crkvi upoznao čoveka koji se isto pronašao u tom mom pismu i pozvao me da se pridružim Srpskoj književnoj radionici u nemačkoj. Onda sam počeo da zapisujem priče koje sam slušao u detinjstvu, bez nekih velikih ambicija, najviše iz razloga da te priče sačuvam od zaborava.

Nisam mogao da verujem koliko je to zaista jedno lepo okruženje, a ujedno i rasterećenje od problema, obaveza i kako se uz pisanje neke stvari lakše podnose i svima bih preporučio da se late papira i olovke.


Jedan si od osnivača umetničkog udruženja VISIA. Kada i kako je nastalo i koji su planovi i ciljevi ovog udruženja?

Deda moje žene je osnivač Azanjske pogačijade koja održava selo i okuplja narod oko jedne tradicije kao što je slavljenje hleba. On je kod starog duda došao na tu ideju, jer se seoski vašar koji je do tada postojao već polako gasio. Kad je to pokrenuo, celo selo je živnulo, ali i okolna mesta. Mnoge manifestacije su posle toga otvorene u okolnim mestima. Ispod istog tog duda čitao sam knjigu pod nazivom “Pred vratima zaborava” Branimira Mitrovića koji je zaslužan što sam član Srpske književne radionce iz Frankfurta. Kad sam zatvarao tu knjigu pala mi je na pamet ideja za umetničko udruženje. Onda sam pozvao svoje drugove i poznanike, za koje sam smatrao da su kompetentni za tako nešto i koji se bave pisanjem, većinom amaterski i tako smo se dogovorili da pokrenemo udruženje. Dosta ljudi iz same Azanje se odazvalo. Sama ideja udruženja je najviše da se mladi uključe u očuvanje tradicije, a ovde ima mnogo talentovane dece. Naša ideja je da se sakupe na jednom mestu i da se kroz tu umetnost predstavlja i sama Azanja. Na prvommestu je podsticanje mladih da se bave bilo kojom vrstom umetnosti. Vodim se mišlju da ako meni može da prija u ovim godinama, sigurno će i mladima i pomoći će im da lakše nađu neki svoj put. Mi smo još na početku, jer smo počeli tek ove godine. Otvaranje je trebalo da bude i ranije i da bude svečanije, ali se desila ova situacija sa virusom pa smo počeli u junu, sa željom da se obratimo skromno javnosti, ali je na kraju i to otvaranje bilo prilično svečano. Dobili smo podršku mesne zajednice, crkve, škole, biblioteke…

Šta te inspiriše i o čemu sanjaš?

Emocije i događaji koji su se dešavali su presudni. Mnoge stvari koje sam čuvao u sebi i nisam umeo da ispoljim na pravi način, celo to emotivno stanje preneo sam na papir. To se sasvim slučajno desilo. To mi je bilo i terapija, i sad se osećam da bih pre ostavio mehaniku nego pisanje.

Šta bi bila tvoja poruka svetu?

Spasite od zaborava sve što može da se spase! Svet je sam za sebe mnogo lep, jedini problem je što ga mnogo kvare. Poručio bih svima da se u svakom trenutku trude da podele svoj neki mir sa bližnjima, kao i ljubav i svet će sigurno biti lepše i bolje mesto.

Leave a Comment