Sigurno su se mnogi od vas koji pišu makar jednom ovo isto zapitali. Upravo sada znam da bi trebalo nešto da napišem jer sam rešila da pišem svaki dan. Danas čak imam i super temu dana – Osmi mart. Ali, sve je već rečeno na tu temu, i šta god da kažem čini mi se da ne bih ništa novo rekla, jer neko je to već rekao pre mene.
Zato otvaram ovaj tekst dokument, nije čak ni vord dokument, jer ga nemam instalirano na malom netbuku, i tako zurim u beli prozor čekajući da se reči same otkucaju. Ali – neće same. Možda rešenje leži u tom uverenju da će srazmerno proporcionalno sa dužinom zurenja u ekran i neka inspiracija naići. Ono što bih mogla da preporučim u datoj situaciji jeste da se ne odustane od ideje pisanja. I eto već sam napisala nekoliko redova, ali da li sam nešto i rekla?
Mnogi pišu, a ništa ne govore
Gledajući gomilu tekstova, blogova, članaka, svega i svačega na internetu, jedan opšti zaključak je da mnogi pišu, a ništa ne govore, ali opet to nekako prolazi kod čitalačke publike. Za svakoga ima po nešto. Počevši od uverenja da postoji bar jedna osoba koja će naše baljezganje pročitati ne odustaje se od neodustajanja. Možda bi to i bila poruka ovog tekstića. Ako ste nešto namerili ne odustajte. Eto ja sam namerila da napišem nešto danas i napisala sam. I proćiće mi, makar kod nekoga.
I jedan zaključak za kraj: Kada nemate inspiraciju za pisanje, pišite upravo o tome, a neka tema će već spontano naići. Probajte! Neko će vam se i smejati, ali biće i onih koji će vas razumeti!