U okviru emisije “Lepši svet sa Mariolom”, razgovarala sam sa Katarinom Babić
Katarina je po obrazovanju saobraćajni inženjer, po zanimanju programer, a u duši umetnik. Pleše Tango, koji joj je promenio i ulepšao svet i pomogao da spoji svoju umetničku i praktičnu stranu. Oduvek je volela da peva, a sa Tangom i pevanje dobija novi smisao koji objedinjuje u Tango a cappella. Svojim glasom i zagrljajima, ulepšava svet oko sebe, a svojom hrabrošću promenila je i sopstveni svet, tako što je rešila da napreduje umesto da ostane u mestu.
Šta je za tebe umetnost?
Umetnost je za mene sve ono što se na prvi pogled čini kao da nam nije neophodno za život, ali zapravo je veoma potrebno, kako onome koji stvara i kroz umetnost se izražava, tako i onome ko to opaža, u tome uživa i pronalazi deo sebe. Moje najdraža umetnosti su svakako muzika i ples. Nekada sam igrala folklor, a poslednjih pet i po godina aktivno plešem argentinski tango. Kad je muika u pitanju išla sam u muzičku skolu, kada se sve sabere 14 godina, a nakon toga bila član Prvog beogradskog pevačkog društva.
Odakle tolika ljubav prema muzici i kakvo je tvoje iskustvo pevanja u horu?
Muzika je deo mog života maltene od rođenja. Kod kuće imamo klavir, još od kada je moja starija sestra bila mala i svirala ga, tako da sam rano ispoljila sklonost ka sviranju i pevanju. Svirala sam klavir, u srednjoj muzičkoj bila sam na teoretskom smeru, a kada sam odlučivala šta da studiram ipak sam prelomila da to ne bude muzika. Nisam želela da je potpuno napustim i rešila sam da posvetim još nekoliko godina, ovaj put novom instrumentu – harfi. Počela sam da pevam u horu što je bilo dragoceno iskustvo. Prvo beogradsko pevačko društvo je amaterski hor, predvođen sjajnim dirigentom Svetlanom Vilić, ruskinjom koja se zbog ljubavi još davno preselila u Srbiju. Uglavnom se peva duhovna muzika budući da je crkveni hor u pitanju. Pevala sam 3,4 godine, i nedostaje mi, pa je moguće da ću se nekada vratiti. Pevanje u horu je zaista nešto posebno, pritom je hor sačinjen od divnih ljudi različitih godina, zanimanja i interesovanja. Putovali smo na razna mesta, i neka od mojih najdražih putovanja su turneja u Rusiji, Nemačkoj, Grčkoj, Sloveniji ali posebna uspomena mi je putovanje na Kosovo i Metohiju, gde smo obilazili različite manastire. Imali smo niz koncerata tamo, a svaki koncert je posebno nadahnuće. Poseban je osećaj kada pedeset ljudi diše i peva kao jedan.
Zašto voliš tango i šta ti je sve u životu doneo?
Tango je zaista moja velika ljubav i neću uopšte preterati kada kažem da mi je promenio zivot, koliko direktno, toliko i indirektno. Direktno je uticao tako da prevaziđem različite post adolescentske strahove i nesigurnosti, da počnem da razumem bolje sebe i druge, da razvijam svoju ženstvenost, poboljšam socijalnu interakciju… Doneo mi je mogućnost da u eri kada više skoro niko nigde ne đuska i u klubovima se samo klima glavama i ispijaju preskupa pića, mogu da odem na plesno veče, obučem se lepo, isplešem se i napunim pozitivnom energijom za naredni dan. Indirektno je uticao tako što sam zbog tanga putovala na razna mesta, upoznala mnogo zanimljivih ljudi i divnih prijatelja, koji su opet, svako na svoj način, uticali na mene. Osim toga oslobodila sam se i straha od javnog samostalnog pevanja.
Spojila si svoje dve velike ljubavi tango i pevanje u Tango a cappella. Kako je nastala ta ideja i kakvi su ti budući planovi po tom pitanju?
Ideja za Tango a cappella pevanje je nastala potpuno spontano. Posetila sam tango kamp u Kolašinu 2016. godine i prvi put javno samostalno zapevala tango muziku na karaoke večeri. Tada je to, naravno, bilo uz muzičku pratnju i imala sam veliku tremu, ali bilo mi je veoma lepo i želela sam nešto slično da ponovim, budući da su reakcije bile veoma pozitivne. U jesen 2017. godine na jednom tango maratonu u Berlinu, organizatoru se spontano javila ideja da nešto otpevam na after parti milongi. Nisam imala pratnju, ali bila je u pitanju prilično alternativna milonga gde je takoreći sve dobrodošlo i tada sam prvi put pevala a cappella. Bilo je to lepo i emocijama nabijeno iskustvo, zbog čega me je isti organizator pozvao da naredne godine ponovo pevam, ali na samom maratonu, udarne večeri. Tada je trebalo da pevam sa jednim sjajnim gitaristom i nekoliko meseci smo se dogovarali oko pesama, spremali se, međutim u poslednjem trenutku je bio sprečen da dođe na maraton i ostala sam opet sama. Mislila sam da će nastup biti otkazan, jer pevanje bez muzičke pratnje nije dovoljno atraktivno za maraton, ali organizator je izrazio želju da pevam sama ukoliko to želim. Pristala sam i otpevala dve pesme bez mikrofona pred oko trista ljudi što je za mene bilo božanstveno iskustvo. Prostorija je imala vrlo dobru akustiku i već posle nekoliko otpevanih stihova počela sam da se opuštam. Reakcije su bile bolje od bilo čega što sam mogla da zamislim i pretpostavim i dosta ljudi mi je reklo da im se baš to što nema muzičke pratnje dopalo i da je bilo emotivno i autentično. Od tada sam počela da verujem da to i nije tako loše i resila da osnujem stranicu na fesjbuku na kojoj ću kačiti snimke pesama u a cappella izvođenju.
Volela bih volela da u nekom trenutku počnem da pevam i uz pratnju jednog instrumenta ili možda i više, ali do sad se prosto nije ukazala prilika za to. Naravno ja sam otvorena za sve mogućnosti.
Kako je došlo do toga da ostaviš siguran posao i da se oprobaš u nečem potpuno novom?
Za to je opet na neki način odgovoran tango. Spomenula sam da sam upoznala puno interesantnih ljudi na tangu i jedan od njih je moj mentor, koji mi je pomogao da shvatim čime želim da se bavim i kako da to postignem. Završila sam osnovne i master studije na odseku za logistiku na Saobracajnom fakultetu i radila sam četiri godine prvo u logistici, zatim u osiguranju. Shvatila sam da mi posao nije dovoljno kreativan i izazovan, a kroz određene zadatke koji su mi jedini bili interesantni otkrila sam da zapravo želim da se bavim programiranjem. Nisam tip osobe koja voli da bude mnogo u komunikaciji sa ljudima, više sam za to da radim sama i da postupno rešavam neki problem. Nisam znala tačno koja me oblast programiranja zanima, ali imala sam metntora, poreklom iz Južne Koreje, koji ima mnogo iskustva u IT sektoru. Mislila sam da ću moći paralelno sa poslom da idem na neke kurseve i onda kad ih završim da nađem posao, ali sam shvatila da bih vremenom zbog posla zapostavila kurs. On me je zapravo ubedio da treba potpuno da napustim posao i da se posvetim učenju, što je meni bila starašna pomisao, nemam primanja, ne ide mi staž, opet bih bila roditeljima na teretu… Na kraju je on postao moj mentor i vodio me kroz ceo proces i pomogao da shvatim čime tačno želim da se bavim, a to su mobilne aplikacije. Ono što je bitno jeste da sam imala podršku porodice i najbliskijih ljudi. Verovatno bih ja na kraju uspela i da završim kurseve, ali sve bi bilo mnogo teže. On je nakon rada sa mnom rešio da pokrene svoje online mentorstvo, pa ko se zainteresuje za ovu priču može slobodno da me kontaktira.
Šta te inspiriše i o čemu sanjaš? Gde vidiš svoje mesto u ovom svetu? Šta je to što smatraš da radiš, a da time činiš ovaj svet boljim?
Inspiriše me osećaj napretka i razvoja, vidljivi rezultati rada (što je jedan od razloga zašto volim programiranje i zašto sam se u njemu pronašla), ali i emocije. Volim kada sam u stanju da ih sa nekim podelim i da neko svoje emocije podeli sa mnom, bilo da je to kroz tango zagrljaj, kroz razgovor, kroz zajedničku tišinu… Zaista ne smatram da činim bog zna šta za ovaj svet, ali sopstveni i svet ljudi koji su mi bliski uspevam da ulepšam pesmom, zagrljajem, iskrenim razgovorom, podsticanjem i bodrenjem da daju sve od sebe na putu ka svom cilju, koji god on bio.
Šta bi bila tvoja poruka svetu?
Svaki trud i rad se isplati, vredi slušati svoje srce i slediti svoje snove, ali i znati da sve dolazi u pravo vreme, a tajming je za svakoga od nas drugačiji i to je u redu.
|
Браво!!!