A KAO AZBUKA MOG ŽIVOTA
Počelo je tako što mi je na listi za čitanje bila knjiga Azbuka mog života.
Zašto baš ona?
Videla sam da se snima serija Azbuka našeg žvota i poželela da pre nego što dodje na male ekrane sledeće godine pročitam ovu knjigu koju je napisala Mirjana Bobić Mojsilović, kao i Mušku azbuku, po kojima je snimljena ova serija.
Za seriju sam čula prvo na instagramu, ni ne sećam se kako, a onda sam zapratila i veoma simpatičnog glumca koji igra glavnu ulogu u toj seriji (Jadran Malkovič).
Eto tako sam rešila da sebe častim baš ovim knjigama koje sam kupila u Laguni kad su bili popusti.
Kakva bi bila azbuka vaših života?
To bi mogao biti zanimljiv izazov za naredih 30 dana. Svaki dan po jedno slovo, jedan pojam i zašto baš to!?
Ili ko želi da se ograniči samo na knjige – svaki dan po jedan naslov. Ili na muziku ili na filmove ili na bilo šta što voli, a misli da je vredno da se podeli sa svetom!
Hajde da malo bolje upoznamo jedni druge kroz lepe stvari koje volimo!
Kako vam se čini ideja?
Ko god želi može da se priključi izazovu 30 dana 30 slova.
B kao Baka, kao Bajka, kao Beretka
Bajka o kapi, crvenkapi. Bajka koju mi je baka pričala kad sam bila mala. Volela sam tu njenu verziju.
Crvenkapa (mala Lola) krenula je kod bake na Voždovac i negde na autokomandi je presretne vuk i priča ide slično kao u pravoj bajci. Znam da u jednom trenutku mala Lola kaže “idem kod svoje baka Slave”, ali ne sećam se više svih detalja, znam samo da je uvek imala srećan kraj jer Lola uvek stigne kod bake, evo vec 37 godina.
I skoro je došla i to sa crvenom beretkom, sasvim slučajno, ne znajući da će za koji dan pisati na tu temu o njenoj Ba(j)ki, kako baka samu sebe nazove kad kaže ljubi te Bajka na kraju telefonskog razgovora.
Eto za slovo B sasvim dovoljno. A o baki bih mogla sigurno i celu azbuku, ma čitav roman, jer njen život je bio sve samo ne bajka…
Ali što će da mi se obraduje kad joj kažem da sam je stavila na internet, verovatno će i ona kao i deda onomad da pita ima li lajkova, a sigurna sam da će imati i lajkove i pozdrave jer jedna je Baka Slava 
V kao Video
U okviru izazova #30dana30slova danas je red na slovo V! Kažu da će za koju godinu glavni akcenat biti na video snimcima, pa eto, malo da provezbam i čujem vaše mišljenje.
Kakve video sadržaje volite da gledate?
Slova G i D, kao Goga i Deda
Moji baka i deda u čijem stanu sada živim. Moji Goga i deda kod kojih sam provodila svaki dan posle ili pre škole, moja Goga kod koje sam kao mala najviše volela posluženje, a kao starija njenu radost kad dobijem dobru ocenu ili kad mi se nešto drugo lepo desi. O dedi već dosta znate, ali ukratko deda koji me je vodio u park, koji mi je pomagao oko nemačkog, istorije i geografije i koji je smišljao načine da mi istoriju učini zanimljivom i lako pamtljivom. Ne znam da li je neki tamo vojskovođa imao sekretara/kancelara ili šta god već koji se zvao Vladoje ili je deda to izmislio kako bih po njemu lakše zapamtila, ali eto dokle je to išlo.
Baka Goga koja se zvala isto kao moja mama Gordana, pričala mi je priče i pevala pesmice kad sam bila mala, a kao malo starija pričala je svoju istoriju koja mi je bila najomiljenija na svetu. Priče od pre i posle rata i najlepša priča ikad – kako su se njih dvoje upoznali!
To je bilo u vozu dan pred njen 24 rodjendan. U Maloj Krsni visoki gospodin u uniformi ušao je u kupe u kome je bilo pet ljudi. Kada je deda pitao da li je slobodno, svi su ćutali samo je baka, tada mlado i lepo devojče, kako bi je deda opisivao, rekla da je slobodno. Seo je i počeli su razgovor, baka je uvek bila pričljiva. Baka je studirala prava, a deda ekonomiju. Zbog rata su kasno upisali fakultete, zato su sa 24 i 26 još bili studenti. Dotakli su se politike, baku je uvek to interesovalo i deda je odmah imao priliku da vidi koliko je pričljiva, a uz to i zanimljiv sagovornik. Sigurna sam i da je primetio njen mali nos, ružičaste usne i kratku smeđu kosu i video jednu sliku koja ga je zadivila.
Kada su bili blizu Beograda pitao je baku koliko joj je godina. “Sutra će mi biti 24”, onda je deda šmeker iskoristio priliku i tražio joj broj telefona (fiksnog naravno, onog što morate u krug da okrećete brojeve) kako bi joj čestitao rođendan. Dala mu je broj, a on ju je otpratio na stanicu tramvaja i naravno džentlmenski joj poneo torbe.
Sutradan je pozvao da joj čestita rođendan. Nije bila kod kuće. Pozovite kasnije, rekli su mu. Pozvao je, opet nije bila tu. Deda je pomislio kako zapravo ne želi da mu se javi i nije više zvao.
Posle dva meseca sreli su se sasvim slučajno na žurci, tada se to zvalo igranka, ekonamskog i pravnog fakulteta. Baka je njega prvo videla i prišla mu. “Pardon druže kako se Vi zovete”, pitala ga je. “Vlada”, odgovrio je deda dok je po glavi tražio njen lik da spoji sa imenom. “Da li me se sećate?”, pita ga baka. Deda se lupa rukom po čelu i usklikne “jao Goga iz voza” i pozva je da otplešu. Posle nekoliko minuta kad se pesma završila deda joj kaže “gospođice, pazite da Vam se ne zavrti u glavi”, misleći da se možda previše okretala i zamorila, a baka zastade i pogleda ga pravo u oči i reče “pazite Vi da se Vama ne zavrti u glavi”!
I tako je njihova priča počela…
P.S. Na slikama su Goga i deda na dan venčanja i na dan proslave 50 godina braka.
Đ kao Đačko doba
Ima ona izreka: Od kolevke pa do groba najlepše je đačko doba. Sada u ovim godinama ne mogu da se složim sa tim. Možda kad budem imala osamdeset, možda ću drugačije misliti.
Od male kovrdžave nasmejane devojčice koja je imala žeđ za znanjem i želju da uči, do ove tinejdžerke koja više i nije imala tu želju kada je odrastajući shvatila kakav je zapravo svet koji je okružuje.
Od devojčice koju su svi zadirkivali u osnovnoj školi, zato što se drugačije oblačila, drugačije ponašala, ona kojoj nekada i nije bilo jasno po čemu je drugačija, šta je to u njoj što tu decu izaziva da je zezaju, do devojke koja je jedva dočekala da završi tu gimnaziju i da uđe u akademski svet u kome će sve biti drugačije.
Ne to nije najlepše doba.
Ima ona druga meni draža izreka:
Od kolevke pa do groba najlepše je kad je proba! Sa njom bih se zaista i složila.
Ova mala kovrdžava devojčica oduvek je volela da peva. Volela je to i kada je postala ova druga, po fotografiji bi se reklo nezadovoljna, ali u srcu uvek raspevana devojka.
Ali morao je da se uči fakultet, da se postane “neko i nešto”, jer šta ćeš da radiš samo sa gimnazijom… I tako je pred kraj fakulteta nekako dospela i na te probe u to drugo đačko, zapravo studentsko doba gde je zaista lepše, ali o tome ćete čitati kad na red dođe slovo K.
Tek eto da znate. Verovatno da je svakome neko drugo doba najlepše.
A đačko doba, tu je da se pamti po bezbrižnosti detinjstva van školskog okruženja, a u školskom okruženju – tu su prve ljubavi, prve napisane pesme, po koje održano prijateljstvo i nada da posle njega dolazi neko još bolje doba!
E kao Evonli ili Ejvonli, (zavisi kako ga ko čita)
Za one koji ne znaju u pitanju je izmišljeno selo Evonli iz istoimene serije Put za Evonli (Road to Avonlea). Prvi put je kod nas prikazivana 1995. godine na Bk televiziji, desetak godina kasnije davala se i na B 92. Da li je potrebno da kažem da je to moja najomiljenija serija ikad?
Verovatno ne, ali ono što je potrebno jeste obrazložiti zašto je to tako.
Znate, kad jednu ovako toplu, porodičnu seriju, u kojoj svaka epizoda odiše dobrotom, osećanjem zajedništva, porodičnim životima u kojima nije sve savršeno, ali je na kraju najvažnije baš to – porodica, a vi to gledate kad imate 11 godina, kad tek upoznajte svet i shvatate šta vi očekujete od njega, nemoguće je ne saživeti se sa svakom epizodom i svakim likom (veći deo glumačke ekipe su deca od 8 do 15 godina), koji su maestralno predstavili manje i više poznati kanadski glumci.
Mogla bih danima i satima da pričam o ovoj seriji, ali verovatno da biste sve to shvatili tek kad je odgledate. Neki su je sigurno gledali i razumeće o čemu pričam.
Pitam se samo da li bih je isto tako doživela da je gledam sada prvi put. Gledam je od početka do kraja na svakih par godina čekajuči da vidim hoće li nekad to osećanje koje imam dok je gledam nestati. Ono ne nestaje, serija me svaki put uvuče u sebe na isti način.
Naravno od 92 epizode koliko ih ima nisu sve podjednako dobre ili zanimljive, uvek ima nekih koje su posebnije i srcu draže.
I za kraj evo ukratko kako serija počinje.
Sara, devojčica od 8 godina dolazi na selo u Evonli kod svojih rođaka jer joj je otac pred bankrotom i šalje je tamo da je zaštiti od sramote, ali i da bi upoznala majčinu familiju. Dolazi u kuću svoje tetke Heti koja postaje odgovorna za nju. Upoznaje svoju braću i sestre i počinje beskrajan niz kako komičnih, tako i tužnih i srećnih događaja.
Zapravo kad ovako prepričate seriju i ne zvuči nešto posebno, dok je ne odgledate moraćete da mi verujete na reč.
Ž kao Žena
Toliko toga može da se napiše na ovu temu. I ja ne znam ni odakle da počnem ni za šta da se uhvatim.
Možda da kažem da je koliko lepo toliko i teško biti žena.
Možda da kažem da je lako biti žena, ali je teško biti čovek.
Nije svaka žena čovek. Kao što i nije svaki muškarac čovek. A to je najteže biti nevezano za pol.
Da li si žena samo kad si lepa, sa manirima, sređena, poslušna? Naravno da ne. Za neke je samo ovo definicija prave žene, nažalost.
Žena si i kad si najružnija sebi, sa prljavom kosom, kad ti nije dan, kad si u pmsu, kad imaš zdravstveni problem.
Žena si i kad nisi raspoložena da budeš dama, kad digneš nogu kao muškarac, jer ti jada lakše tako da držiš nogu, žena si i kad si u trenerci bez šminke.
Žena si i kada imaš mnogo godina, a nemaš dete ili muža. Žena si i kada nemaš želju da imaš dete ili muža. Žena si i kada imaš želju da ih imaš, ali iz nekog razloga ne možeš.
Tako je kad si žensko.
Da li možeš biti žena i kad si muško? Ima i toga. Neko se rodi kao muško a oseća se kao žensko. Nije on kriv, taki se rodio. Pustite ljude da se osećaju kako hoće.
Žena si i kad ti je nekada teško što si žensko i kad pomisliš, jao što nisam muško jedan dan, da se odmorim.
Žena si i kad se zapravo ne osećaš kao žena, već kao devojka ili ponekad čak i kao mala devojčica kojoj je lepo što drugi o njoj brinu. Žena si kad shvatiš da zapravo moraš sama pre svega o sebi da se brineš.
Žena si i kad ti nije do toga, ali eto moraš, nema ti druge.
Žena si na milion načina, baš kao što su i muškarci to što jesu na njihovih milion načina, samo je njima lakše. Zašto? Zato što su muškarci, njih uče da budu jaki, da ne plaču, jer ako plaču onda su kao žene. Ko ih je učio da tako treba da bude? Žene? Ili drugi muškarci?
Žena si i svi očekuju ovo ili ono od tebe zato što si žena.
Žena si, ali ne voliš kad ti neko kaže alo ženo, ženo pobogu, gospođo.
Žena si, a u duši si devojčica i žena ti je ponekad uvreda.
Kako bre nisu izmislili još neku reč?
Dobro, šta ćeš, bićeš žena..
Žena sam koja je do pre neki dan bila ova žena sa slike, našminkana, raspoložena.
Sada sam žena koja ima zdravstveni problem sa okom, ali ne volim da mračim sa tim po profilu, pa sam sad samo žena koja piše o tome kako je biti žena.
I to nije lako u ovim okolnostima, al eto žena sam, šta ću. Toliko od ove žene za danas.
Z kao Zemun
A da li ste mislili da će nešto drugo moći da stane pod ovo slovo?
Mislim naravno da može, ali meni je Zemun uvek u srcu i na vrhu slova Z.
A zašto danas dva slova? Pa da nadoknadim što juče nije bilo nijednog 
A o Zemunu su knjige pisali, i pišu i pisaće.
Šta je za mene Zemun?
Zemunski kej, Zemunski park, Zemunska gimnazija, Zemunski labudovi, Zemunski Zanimljivi ljudi, Zemunske šetnje po ulicama kojima nikad do tad nisam išla, Zemunske stepenice, Zemunska sećanja…
Pošta i Robna kuća i Pinki. Pijaca i prodavci kod kojih moji već godinama kupuju. Pekara Kesten i Gaga frizerka i Dve sestre iz zdrave hrane i svi oni u istoj ulici!
Gardoš i Ćukovac i Kalvarija i prelepi drvoredi u Cara Dušana.
Dunav i Lido.
Splavovi.
I onaj potez od Stare kapetanije ka Radeckom. Zemunska rivijera, koja leti čini da se osećate kao da ste na moru.
Platani i klupe i ljudi koji sviraju tamo kad je lepo vreme.
I ljudi.
I neka skoro vojvođanska usporenost ponekad.
I mir. Mir na mestu koje se zove dom.
Šta je za vas Zemun? (Pitanje važi kako za zemunce tako i za ostale)
I kao Istina
Šta je istina 2020. godine?
Osim da postoji ova tupava pandemija (doduše ni tu se ne bi svi složili)?
Na svakom od nas je da nađemo svoju i šta smo u njoj naučili. Svakome je donela neki sopstveni pogled u sebe o neku individualnu istinu. Nekome je bila lošija nekome bolja. Nekome i nije napravila neku značajniju razliku.
Meni je bila jedna korisna lekcija i to na više životnih polja. Ali neću mnogo da filozofiram. Samo želim da je ispratim i novu dočekam raspoložena i pored svega lošeg što se u ovoj desilo.
Kažu kakve su ti misli takav ti je život, pa hajde da probam da mislim malo drugačije, možda se onda nešto značajno zaista i promeni.
Koja je vaša lična istina ove godine?
U novoj godini želim nam svima još puno novih otkrića o sebi i svetu, ličnih istina, malih ali značajnih uspeha i zdravlja! I naravno ljubavi bez koje ništa ne bi imalo smisla!