Mariola Pantelić

slikarstvo

Umetnost može da bude sigurnost, sloboda i tišina u kojoj nešto nastaje

intervju, knjige, književnost, pisanje, slikarstvo, umetnost /

Portret umetnika Aida Camović Korać Umetnost može da bude sigurnost, sloboda i tišina u kojoj nešto nastaje Kada sam prvi put čula za Aidu to je bilo putem njene poezije, ali i Instagram stranice “Liliputanke” koju je vodila zajedno sa drugaricom, zbog koje sam kasnije počela i nju da pratim. Zainteresovala sam se za njenu knjigu i putem instagrama je poručila. Njena poezija zainteresovala me je i za njeno slikarstvo. Poslednjih godinu dana Aida je veoma aktivna na ovoj društvenoj mreži, gde ne predstavlja samo fotografije svojih radova, već se trudi da pratiocima približi slikarsku umetnost na razne načine. Ne prate je samo slikari i umetnici već i ljubitelji umetnosti. Aida stvara magiju da pisanjem dočara slikarstvo, a s druge strane slikarstvo koristi da prikaže ono što ne može da pretvori u reči. Sama ova činjenica dovoljna je da je zapratite i da pročitate šta ova mlada žena, koja je i nastavnica Likovnog u osnovnoj školi u Novom Pazaru ima da kaže o umetnosti, poeziji, prodaji na internetu, radu sa decom… Šta je za tebe umetnost? Najlepši citat koji sam ikada pročitala o književnosti i umetnosti je sledeći: “Svako mora da ostavi nešto za sobom kada umre, rekao je moj deda. Dete, ili knjigu, ili sliku, ili kuću, ili sagrađen zid, ili napravljene cipele, ili zasađen vrt. Nešto što je vaša ruka na određen način dotakla, kako biste imali kuda da odete nakon smrti. A ljudi će, kada pogledaju to drvo ili taj cvet, videti nas. Nije važno šta radiš, rekao je, ukoliko promeniš nešto tako da, nakon što skloniš ruke, to podseća na tebe.” Citat je iz knjige “Fahrenheit 451”, a autor je Rej Bredberi. Završila si slikarstvo. Kada je počelo tvoje interesovanje za ovu umetnost i kako je izgledao tvoj razvojni put? Moje interesovanje za umetnost počelo je vrlo atipično. Zapravo, kao dete nikada nisam bila zadovoljna svojim radovima. Dok su moje kolege često imale priče o crtanju kao nečemu prirodnom i lakom još od detinjstva, ja sam već u predškolskom uzrastu osećala da u meni postoji nešto važno, ali neuhvatljivo, nešto što nisam umela da izrazim onako kako hoću. Stalno sam plakala i negodovala, jer nijedan moj crtež nije izgledao onako kako sam želela. Rekla bih da sam bila dete perfekcionista. Zbog toga me je mama poslala na časove kod svoje koleginice sa posla, akademske slikarke: da naučim da crtam. Njen atelje pamtim kao posebno mesto. Nalazio se u potkrovlju muzičke škole, sa jednim velikim krovnim prozorom. Bio je ušuškan, sa starim drvenim gredama, vrlo mali, ali dovoljan da svi stanemo, ma koliko nas bilo. Uvek je svirala divna muzika sa radija, uvek je bilo toplo i prijatno. Taj prostor je za mene postao prva prava predstava o tome šta umetnost može da bude: sigurnost, sloboda i tišina u kojoj nešto nastaje. Godinama sam išla na časove slikanja. To je bila moja oaza. Ipak, nikad nisam bila sigurna da ću se time baviti. Zato sam upisala gimnaziju, jezički smer. Nakon toga, upisala sam dva fakulteta: arhitekturu i likovnu umetnost. Na arhitekturu nikad nisam otišla, osim da uzmem indeks. Osnovne studije umetnosti pohađala sam na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru, na smeru Likovna umetnost. Master i doktorske studije završila sam u Beogradu, na Fakultetu likovnih umetnosti. Doktorat sam odbranila u maju prošle godine. Koje tehnike koristiš najviše u svom radu? Tokom studija, isprobala sam razne tehnike, slikarske, crtačke i grafičke. Od mozaika do akvatinte. Ipak, tehnike koje su najbliskije onome što želim da postignem i koje danas najviše koristim su ulje na platnu i uljani pastel na papiru. To su dve tehnike kroz koje najpreciznije mogu da izrazim ono što me u likovnom smislu zanima. Kada si prvi put imala samostalnu izložbu i koje su ti izložbe bile najvažnije? Prvu samostalnu izložbu imala sam 2019. godine u galeriji SULUJ na Terazijama. Za mene je bilo vrlo značajno što mi je prva izložba bila u Beogradu i što je zahvaljujući odličnoj organizaciji, bila veoma dobro posećena. Na toj izložbi, izlagali smo moj kolega Davud Turković i ja, jer se pod samostalnom izložbom podrazumevaju izložbe koje imaju do tri izlagača. Na njoj smo i oboje prvi put prodali svoje autorske radove, pa mi je iz svih ovih razloga ostala u veoma dragom sećanju. Do sada sam imala 16 samostalnih izložbi. Posebno bih izdvojila one u Herceg Novom, Golupcu i u Beogradu. Prošle godine sam izlagala svoj doktorski umetnički projekat u najvećem prostoru do tada – galeriji Fakulteta likovnih umetnosti, u centru Beograda, u Knez Mihajlovoj. Ove godine sam imala takođe dve divne izložbe, u veoma neobičnim prostorima. U Herceg Novom izlagala sam u hotelu One&Only, koji važi za jedan od najluksuznijih hotela u Crnoj Gori. Tamo sam kao izložbeni prostor imala nestvarni lobi hotela, prelepo osvetljen, sa celim zastakljenim zidom koji gleda na more. Iz Palate Golubačke tvrđave, pogled se pružao na Dunav iz tog neverovatnog istorijskog zdanja. Pored toga izlagala sam samostalno u Podgorici, Kraljevu, Novom Pazaru, Raški, Bijelom Polju, Rožajama, Lazarevcu… Radiš kao nastavnica likovnog u osnovnoj školi u Novom Pazaru. Da li su današnja deca zainteresovana da nauče nešto o umetnosti, da li su i sami kreativni i vole da stvaraju ili su više okrenuti mobilnim telefonima? Deca sa kojom radim vrlo su različita. Primećujem da su mlađi učenici, posebno u petom i šestom razredu, mnogo slobodniji, otvoreniji i zainteresovaniji. Ne brinu toliko o krajnjem rezultatu, već više uživaju u samom procesu rada. Starija deca, naprotiv, postaju samokritičnija. Često se dešava da pohvalim rad, a da oni i dalje sumnjaju u to da su dobro uradili. U mnogima od njih već je usađena ideja da umetnost nije važna, da je to gubljenje vremena, da se od toga ne može živeti i da novac predstavlja jedinu meru vrednosti. U tome ne pomaže to što likovnu kulturu imaju jedan čas nedeljno. Početkom godine, dosta vremena ulažem u to da im pokažem i neki drugi ugao posmatranja. Kada se uklone neke predrasude i vide da je meni veoma stalo do svog predmeta, tek onda možemo ozbiljnije da radimo. Mobilni

Umetnost može da bude sigurnost, sloboda i tišina u kojoj nešto nastaje Read More »

SVAKO DELO IMA NEKOGA KO ĆE GA PRIMETITI, PONETI GA SA SOBOM I VOLETI

intervju, slikarstvo, umetnost, zemun /

Portret umetnika Tatjana Trajković SVAKO DELO IMA NEKOGA KO ĆE GA PRIMETITI, PONETI GA SA SOBOM I VOLETI Kada sam se krajem leta prijavila na oglas za kustosa u galeriji „Stara kapetanija“ u Zemunu, prva osoba na koju sam naišla bila je Tatjana Trajković. Objasnila mi je kako stvari funkcionišu i dogovorile smo se da počnem sa izložbom koja se otvara u oktobru. Nisam odmah znala da je Tatjana i sama umetnica i da je predsednica Društva likovnih i primenjenih umetnika Zemuna, a ni da je Društvo osnovalo samu galeriju. Ubrzo sam dobila priliku da kustosiram više izložbi i da upoznam različite umetnike. Dobila sam i novi entuzijazam da se vratim razgovorima sa umetnicima i da na svom sajtu predstavim sve što oni rade, a što bi čitaocima bilo interesantno. Ovom prilikom razgovarala sam sa Tatjanom o njenoj umetnosti, ali i o Društvu likovnih i primenjenih umetnika Zemuna, galeriji Stara kapetanija, prodajnoj galeriji Stena i o umetnosti uopšteno. Šta je za tebe umetnost? Umetnost je za mene moj unutrašnji svet. U trenutku kada moja osećanja dobiju oblik na papiru, to postaje nešto što drugi mogu da vide i dožive. Ipak, ne očekujem da će posmatrač osetiti baš ono što sam želela da prenesem. Važno mi je da svako ima slobodu da u mom radu prepozna sopstvena osećanja i značenja. Dešavalo se da se ta viđenja poklope sa mojom namerom, ali i da ljudi u mojim radovima vide nešto potpuno drugačije, što smatram jednako vrednim. Kod umetnosti mi je izuzetno važan sam proces stvaranja. To je deo koji opušta, ispunjava i daje smisao radu, i verujem da se kvalitet tog procesa uvek odrazi na konačno delo. Kada je proces iskren i potpun, delo postaje prostor u kojem svako može pronaći nešto svoje. Kada posmatram umetnička dela, važno mi je da me ona na neki način dotaknu, isprovociraju ili pozovu da zastanem pred njima i razmišljam. Ako se ta veza ne dogodi, onda to delo jednostavno nije namenjeno meni, već nekom drugom. Verujem da svako umetničko delo ima svog posmatrača, nekoga ko će ga primetiti, povezati se s njim, poneti ga sa sobom i voleti. Završila si Fakultet primenjenih umetnosti, smer grafički dizajn. Kako je izgledao tvoj put od fakulteta do osnivanja Artelje centra? Završila sam Fakultet primenjenih umetnosti, smer grafički dizajn – fotografija, a diplomski rad je obuhvatao tri zadatka: plakat, fotografiju i knjigu. Ipak, moj profesionalni put u velikoj meri se formirao tokom poslednjih osam do deset godina. Nakon studija zaposlila sam se u izdavačkoj kući gde sam radila kao art direktor i grafički dizajner. Sarađivala sam i sa izdavačkim kućama na knjigama za decu, a jednu posebnu (Mamine priče, Ane Jovanović) sam i ilustrovala. U izdavaštvu sam provela šesnaest godina. Tokom tog perioda dobila sam decu i paralelno pokušavala da se bavim kreativnim radom. Međutim, sa malom decom, bez ateljea i sa vrlo malo slobodnog vremena, to je bilo izuzetno teško. Pokušavala sam da slikam na platnu, ali se dešavalo da moja platna osvanu dorađena flomasterima i bojicama, što je bio jasan znak da još nije pravi trenutak za ozbiljan rad. Kada sam odlučila da napustim stalni posao, osnovala sam Artelje centar i počela da vodim kreativne radionice za decu. Ono što je počelo kao eksperiment, vremenom je preraslo u ozbiljnu umetničku školu u kojoj se edukuju deca uzrasta od 5 do 18 godina. Pored toga, vodim pripreme za umetničke srednje škole i fakultete, kao i tematske radionice za odrasle, koje su uvek jasno strukturisane kroz određenu temu i tehniku. Sa decom redovno učestvujem na likovnim konkursima, na kojima ostvarujemo zapažene rezultate i dobijamo nagrade. Tokom pandemije, kada škola privremeno nije radila i kada sam imala najviše vremena za sebe, konačno sam počela da se ozbiljnije bavim ličnim umetničkim stvaralaštvom. Šta sve obuhvata tvoj umetnički rad? U tom periodu počela sam da se bavim monotipijom. Grafiku oduvek volim, ali nisam imala svoju presu, pa sam tražila način da radim grafičku tehniku koja ne zahteva takvu vrstu opreme. Monotipija mi je to omogućila – reč je o grafičkoj tehnici u kojoj se pojedini delovi rada zaštite papirom, zatim se nanosi boja, potom se ponovo prave zaštite i dodaju novi slojevi boje. Slika se gradi postepeno, sloj po sloj, kroz proces koji ostavlja prostor za spontanost i nepredvidivost. Tim radovima sam se predstavila 2021. godine na samostalnoj izložbi u Kulturnom centru u Pančevu. Nakon toga počela sam da razvijam i digitalne grafike, koje sam štampala u različitim formatima. Publika ih je dobro prihvatila, a cena je bila pristupačna, jer mi je ideja od početka bila da umetnost bude dostupna i da svako može da je unese u svoj dom. U jednom trenutku štampar mi je vratio ceo tiraž digitalnih grafika zbog greške u štampi – radovi su bili umrljani zbog kvara na mašini i kao takvi nisu mogli da se prodaju, a ni poklone. Za stolom za kojim sam radila, ostali su tanki papiri prebojeni temperama, koji se suše. Pomislila sam da bih mogla da se poigram i da ih iskoristim na tim “neuspelim” grafikama. Počela sam da lepim papir preko grafika i vrlo brzo shvatila da se na taj način dobija sasvim nova, snažna slika. Iz tog procesa nastao je ciklus Obala, za koji sam 2023. godine dobila ULUPUDS-ovu Godišnju nagradu za stvaralaštvo. Obale su bile izuzetno dobro prihvaćene – publika ih je odmah prepoznala i zavolela. To su obale koje sam obišla, ali i one koje sam zamišljala i sanjala: obale mora, reka i jezera, u Srbiji i širom sveta. I danas se ti radovi traže i nastavljaju da žive. Posle Obala, došla je digitalna kolekcija Cvetanje, koja se sastoji od radova većeg formata. Ideja mi je bila da kroz svaki mesec u godini predstavim različite oblike cvetanja, kroz promene boja i raspoloženja tokom godine. Takođe sam, sa koleginicom Majom Vučić, radila na zajedničkom projektu primene grafike na porcelanu pa smo osmislile unikatne porcelanske posude koje su dostupne u galeriji Stena u Čumićevom sokačetu. Za sledeću godinu još uvek nemam jasan plan – moj rad polazi iz unutrašnjeg osećaja i važno mi

SVAKO DELO IMA NEKOGA KO ĆE GA PRIMETITI, PONETI GA SA SOBOM I VOLETI Read More »

Umetnost je osvajanje slobode

knjige, književnost, slikarstvo, umetnost /

Dušan Krstić je pisac, slikar i vaspitač koji se školovao na visokoj škola za obrazovanje vaspitača. Rođen je u Aleksincu, a već dugo živi u Beogradu gde se pored posla vaspitača posvećuje i umetnosti. Podjednako ga inspirišu i književnost i slikarstvo. Nakon prvog romana “Doziranje” izašla je biografska knjiga “Gospodin Roš” o Đorđu Rošu, srpskom oficiru jugoslovenske vojske, koja je bacila svetlo na njegov umetnički rad. Nedavno je izašla i njegova treća knjiga “Ni koraka nazad”, takođe istorijske tematike, u izdanju Ključ izdavaštva. O novoj knjizi, ali i o slikarstvu razgovarali smo ubrzo nakon beogradske promocije nove knjige.

Umetnost je osvajanje slobode Read More »

Otvaranje izložbe utopija/distopija 5. juna

intervju, slikarstvo, umetnost /

Ana Marković je završila osnovne i master studije slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Usavršavala se na studijskom boravku na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beču. Dobitnik je nagrade za crtež na studentskom bijenalu crteža Srbije 2011 godine. Do sada je imala trinaest samostalnih izložbi, a ušestvovala je u velikom broju grupnih, kao i na likovnim kolonijama, radionicama i rezidencijalnim programima u Austriji, Švajcarskoj, Belgiji, Mađarskoj i regionu. Član je ULUS-a. Njena 14. samostalna izložba biće otvorena 5. juna u 19 h u Biblioteci grada Beograda u galeriji “Atrijum”. O umetnosti, predstojećoj izložbi, ali i o tome da li je moguće živeti od slikarstva razgovarala sam sa ovom umetnicom.

Otvaranje izložbe utopija/distopija 5. juna Read More »

Zadatak svakog umetnika je da prenese svoje osećaje

intervju, slikarstvo, umetnost /

Sofija Ječina je ruska slikarka i spisateljica koja poslednjih sedam godina živi u Beogradu. Sa njom sam razgovarala o tome kako je došla baš ovde, ali i o njenom umetničkom radu. Do sada je izdala dve knjige i imala ukupno 34 samostalne izložbe u 7 zemalja, od toga nekoliko u Srbiji, a trenutno je njena izložba u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu i traje do kraja februara.

Zadatak svakog umetnika je da prenese svoje osećaje Read More »