sreća

Moja pokojna baka, tatina mama, još davno mi je otkrila tajnu mog imena. Onda kada i nisam bila srećna što se ovako zovem.              Prema bakinim rečima kada se odlučivala sudbina mog imena cela porodica (a i ja sa njima u maminom stomaku) sedela je u dnevnoj sobi i razmatrali su kako bih se mogla zvati. Naravno to je bilo doba kada žene nisu išle često na ultrazvuk, pa se ni pol deteta nije baš lako mogao utvrditi. Mama je žarko želela da joj prvenac bude devojčica i duboko je verovala da će tako i biti. Druga baka je oduvek imala taj “dar” da pretpostavi šta trudnica nosi. Prema njenim pričama to se može odrediti po visini stomaka, odnosno da li je stomak više spušten na dole ili podignut na gore, a takođe i prema usnama. Ako je opuštena donja usna, onda je devojčica. Baka je, verovali ili ne, to obično i pogađala Da li je pogodila i kada je trebalo da se rodim nikad nisam pitala, a nisam baš ni obraćala pažnju na položaj donje usne moje majke na starim fotografijama, ali ono što su mi rekli jeste da su tog jednog dana pričali o ženskim imenima koja su postojala u porodici.             Ređala su se imena Zagorka, Miljana, Ivanka, Angelina, Anđelija, Darinka, Sofija…  Ujednom momentu tatina mama je rekla da se njena baka zvala Marijola. Prema njenim rečima, u tom momentu moja mama je spustila ruke na stomak i uskliknula “ako bude žensko, zvaće se Marijola”. Kada je u tom trenutku ovo ime čula po prvi put u svom životu, osetila je da odgovara njenoj zamisli – da  bi njena beba koja je za nju posebna, i za koju oseća da će biti nešto unikatno, trebalo da nosi to veoma neobično ime. Nakon nekoliko meseci, pred sam porođaj shvatila je da joj nešto u tom imenu ipak smeta. Slovo J ružilo je ime koje bi lepše zvučalo da ga nema. Mariola. Zvuči nežnije, univerzalnije. U svakom jeziku se može lako izgovoriti.                                     Marijola Stanković-Lazarević (skroz levo) sa mužem i decom             Godinama kasnije govorila mi je da će jednoga dana biti dovoljno da se samo moje ime izgovori i da će svi znati na koga se misli. I pored toga, dugo ga nisam volela. Imala sam lep nadimak – Lola i  svi drugari i rođaci tako su me zvali. Mariola sam bila samo kada bih uradila nešto loše. Kada bih se posvađala sa bratom ili napravila neku drugu glupost. Čak su me i nastavnici u osnovnoj školi zvali po nadimku.             Dugo sam bila Lola. Mariola sam postala tek kasnije, kada sam zaista shvatila ko sam i ko želim da budem – jedinstvena, sa posebnim spletom svih svojih vrlina i mana, ali i da kad neko kaže “Mariola”, šanse da se okrene neko drugi budu veoma male.              Oduvek sam volela da slušam bakine priče o mojoj čukunbabi, jer je za mene, ne samo njeno ime već i njena ličnost, takođe bila posebna. Bila je jedna od prvih učiteljica u Srbiji. Bila je veselo i komunikativno dete koja je zahvaljujući toj svojoj prirodnoj veselosti i komunikativnosti zavredela priliku da se školuje u vreme kada je za žene to bilo veoma teško. Bila je žena koja je, za tadašnje prilike, imala uspešnu karijeru, a pored toga i veliku porodicu, baš ono što i ja želim jednog dana. Rodila je petoro dece – sina i četiri ćerke. Opasnosti toga vremena poput šarlaha i prvog svetskog rata oduzele su joj najmlađu ćerku i sina. Tri preostale ćerke odškolovala je i pretvorila u otmene gradske žene. Najmlađa od njih, rodila je takođe tri ćerke, među njima i moju baku, koja mi je ulepšala detinjstvo pričajući mi bajke, ali i istinite porodične priče nalik ovoj. Delom zbog njih, a delom zbog moje prirodne veselosti i želje da je podelim sa svetom, ali i zahvaljujući ostalim precima čije gene nosim, shvatila sam (otprilike u isto vreme kada sam i prihvatila i zavolela svoje ime), da želim da se bavim pisanjem, da samo ako idem tim putem neću skrenuti na pogrešnu stranu.  Marijola Stanković-Lazarević              Pre nekoliko godina otkrila sam jednu neobičnost vezanu za jedan dan u godini. Možda je ta “istina” samo u mojoj glavi, ili samo moja želja da to bude nešto neobično, poput svih priča koje sam slušala u detinjstvu, ali želim da verujem da je baš ono što sam zamislila.             Pregledajući stare papire sa žvrljotinama i skicama mojih pesama, primetila sam da je veliki broj onih koje su napisane šestog februara. Sasvim slučajno, bez ikakve namere da na taj datum napišem pesmu, često se desi da se baš tog dana u meni vrzmaju misli koje na kraju završe na papiru.             Danas mi se uvrtela misao o tome “šta li se sve dogodilo na taj dan u prethodnih trideset godina mog života”? Kao i pitanje “šta će se tek događati na taj dan”? Da li je taj datum zaista značajan za moj život? Čitajući jednu svoju pesmu, napisanu baš na ovaj datum zahvaljujući snu usnulom prethodne noći, a čiju sam prvu strofu baš u snu i napisala, shvatila sam da zaista verujem da je taj dan značajan za mene. Uostalom i moja druga zbirka poezije nosi naziv baš po toj pesmi napisanoj na taj datum!             Baku nikad nisam pitala koji je mesec bio onog dana kada su raspravljali o imenima. Vrlo moguće da je to bilo ubrzo nakon što je mama saznala da je trudna, jer obično se te priče o imenima odmah povedu. Obično ih baš neko iz familije i pokrene.             Želim da verujem da je to bio baš šesti februar, dana kada je na neki način, baš u trenutku kada je moja majka spustila svoje ruke na mene, neka sudbina odlučena. Ako sudbina uopšte i postoji?! Ako ne postoji, nije ni važno, jer meni je neka vera kao i svakom drugom biću potrebna. Vera u dobro, da će sve dobro biti, da će se dobro dobrim vratiti. I