Pisanje je najpre poziv, a ne samo profesija
Intervju sa Danijelom Glišić, autorkom romana “Čair” I još nekoliko zbirki poezije i kratkih priča Pisanje je najpre poziv, a ne samo profesija Sada već davne 2014. godine upoznala sam Danijelu Glišić, osobu čiste duše, pesničkog izraza, sa prirodom u svakoj pori svoga bića. Imala sam priliku da pročitam skoro sva njena dela, a bila sam i urednik njene knjige Dažd. Čitalačla publika je već imala prilike da čita njenu poeziju i kratke priče, a sada je tu i njen prvi roman “Čair” koji je izašao krajem prošle godine. Čair označava livadu i u startu vam je jasno da je to još jedna knjiga kojoj je priroda u fokusu. Sa prirodom u centru pažnje sam osmišljavala i pitanja, a Danijela je u svom stilu dala i odgovore. Šta je za tebe umetnost? Umetnost je način da neizrečeno učinimo vidljivim. To je prostor gde emocije, misli i iskustva dobijaju oblik. Tako je sa pantomimom, slikom, rečju, pokretom, zvukom. Bilo da ste slikar, muzičar, glumac ili pisac, umetnost je dijalog između umetnika i sveta, ali i između dela i onoga ko ga doživljava. Umetnost je susret autora i čitaoca; scenskog pokreta i publike; akustike i slušaoca; platna i posmatrača; intime i sveta, pejzaža, horizonta, žanra. Ponekad mi se čini da rastavljam svet na najsitnije delove da bih ga ponovo sastavila kroz jezik, pisanjem slova. Novi roman “Čair” je ujedno i tvoj prvi roman. Kako bi ga ti sama opisala, a kakvi su utisci čitalaca? „Čair“ nije samo mesto, već stanje duše. To je slojevita priča o rastu, sazrevanju i pronalasku arhetipskog. Čitaoci mi pišu da su se prepoznali u likovima, a još češće u situacijama. To mi je posebno drago, jer znači da je priča došla do njih na ličnom nivou. Često ističu da ih je roman naveo na razmišljanje. Raduje me reakcija takve vrste buđenja u najpozitivnijem smislu. I najzad, posebno me raduje što čitaoci prepoznaju autentičnost i iskrenost u naraciji. Čair je livada, i sam naslov u startu asocira na prirodu. Ona ti je veoma važna i to se u tvojim rečima oseća već od prve knjige. Šta te toliko oduševljava u prirodi? Kako te inspiriše? I kakva je to livada zapravo? Priroda me oduševljava svojom iskrenošću i tišinom. Skladom. Oduševljava me njen ritam, miris jutra, šum vetra, lepet krila… Kapi. Oblici. Plavet. Inspiriše me život u svojoj savršenosti. Ponoviću, u skladu. Ponekad je dovoljan jedan trenutak ili prizor iz prirode da se rodi gotova priča. Livada simbolizuje unutrašnju jasnoću i prostor gde se suočavamo sa sobom. Ponekad mirna, ponekad prekrivena senama i oblacima. U svim mojim prethodnim knjigama postoji priziv, baš takvog bića – pomalo mitskog, pomalo stvarnog. Kroz galop, kroz kamen, kroz vekove, kroz njega, kroz vetar, u “Čairu” se otelotvoruje. Postaje čovek od krvi i mesa. U romanu je glavni lik žena koja sakuplja priče da ih pošalje na konkurs, i odlazi u prirodu da se inspiriše, ali sve vreme prokastrinira dok usput upoznaje zanimljive likove od kojih skuplja mudrosti. Koliko se glavna junakinja razlikuje od tebe, a koliko ste slične? Jedna sekunda pogleda koja traje duže od pristojnosti i već sam stvorila njen lik. Kojana veruje toj hemiji. Delimo emocije i osetljivost. Slične smo po načinu na koji doživljavamo svet, duboko, intenzivno i često tiše od drugih. Nenametljivo. U njenim mislima sigurno ima mene. Prosto, nemoguće je pisati potpuno odvojeno od sebe. Kojana je prošla puteve koje sam joj ispisala. Možda se ja više smejem od nje, ali ona zasigurno nosi svoju sreću postojanije. Takva je. Takva sam. Ima toplinu i to nešto zbog čega je vole. Prethodna knjiga “Dažd” je zbirka kratkih priča, naizgled nepovezanih, ali opet objedinjenih u jednu celinu. “Dažd” je zapravo kiša i dobuje u svom ritmu. Poezija koju pišeš je kratka i gađa u srž, a proza ti je veoma lirska. Koliko ti je važna ritmika u pisanju? Ritmika je jednako važna kao i sadržaj. Hegelovski, proza je najlepša u delovima u kojima zvuči kao poezija. Ako u prozi nema poetičnosti, ona ostaje hladna. Ritam omogućava da priča bude ne samo shvaćena, nego i osećajnija. Poetičnost može biti i u jednoj pažljivo odabranoj reči. Često volim da naglasim koliko je lirika bitna u proznom delu. Imaš imanje nadomak Smederevske Palanke u kojoj si i rođena, ali istovremeno živiš i u Beogradu. Koliko te zamara gradska buka, toliko te priroda odmara. Kako uspevaš da balansiraš ta dva? Beograd mi je dao mnogo prilika i iskustva. Ipak, poseban mir i pripadnost osećam u Smederevskoj Palanci i Dobrom Dolu. To su mesta gde sam istinski svoja i gde su mi koreni. Grobovi. Beograd poštujem kao veliki grad pun mogućnosti, ali Palanka je mesto gde osećam toplinu, bliskost i pravi osećaj doma. Isto važi i za Smederevo, grad u kome sam rođena i živela do svoje sedme godine. Obožavaš konje i to se vidi u nekim tvojim pričama i pesmama. Šta te toliko privlači na njima? Da, konja ima u “Daždu”, “Pozajmljenim bojama”, u knjizi “Kad dođe devojka na konju” u svakoj do sada objavljenoj knjizi. Verujem i u budućim rukopisima. Oni su plemenite životinje sa snažnim karakterom. Simbol su slobode, poverenja, snage i povezanosti sa prirodom. Poseban odnos između čoveka i životinje se gradi. Tome me je učio deda koji je imao Vrance, uvek rasne konje sa poznatim i dokumentovanim poreklom. Deda je bio čovek prioriteta. U njegovoj kući hijerarhija je bila jasna. Najpre se proverava stanje kopita, pa tek onda stanje duha. Ako bi neko došao iz drugog grada ili sela, deda bi odmah pitao za kopita. Kao da se u tom odgovoru krije cela istina o čoveku i njegovom domaćinstvu. U takvoj, naizgled, neobičnoj brizi ogledala se njegova jednostavna, ali čvrsta životna filozofija. Prvo se gleda temelj, ono što nosi teret, pa tek onda sve ostalo. Tako je dočekivao i goste iz Sombora koji su, sećam se, bili slični dedi. Istih potkovica! Osećaj kada ti konj veruje i prati te bez straha je nešto zaista posebno. Kas mu, uvek, ali uvek, podseća na odvažnog, gracioznog, plemića. Sačuvali smo fijaker, karuce i
Pisanje je najpre poziv, a ne samo profesija Read More »
