Intervju sa Katarinom Popović, vizuelnom umetnicom
ISKRENI IZRAZ JE NAJVAŽNIJI U UMETNOSTI
U martu je otvorena nova sezona izložbi u galeriji Stara kapetanija u Zemunu koja je počela sa izložbom „Iz sivila“ umetnice Katarine Popović. Upoznale smo se na otvaranju izložbe i odmah nakon toga sam poželela da uradim intervju sa njom i saznam šta se krije iza svih onih porcelanskih figura koje su bile okačene na zidovima, ali i raspoređene na podu galerije. Na prvi pogled to su samo obične konzerve i figurice, ali kad čujete priču koja se krije iza njih odmah vam je jasan i naziv izložbe „Iz sivila“. Shvatate da pred sobom vidite kako su ruševine i rugla savremenog sveta, pretvorena u umetnička dela i pomislite kako nije baš sve propalo i kako ima nade za ovu zemlju i ovu planetu, jer ova izložba nije samo nešto lepo što je nastalo iz ružnog već i opomena da stanemo i zapitamo se šta ostavljamo ovom svetu. O čemu smo pričale osim o izložbi čitajte u nastavku i saznajte kako je došlo i do toga da jednom prilikom izlaže i palačinke!
Šta je za tebe umetnost?
Umetnost je način života, način razmišljanja, iskreni izraz. Ako nešto nije iskreno ne može biti umetnost jer se to oseti u bilo kom umetničkom mediju. Tuđu umetnost volim i cenim više nego svoju, kao i svi umetnici.
Kako si počela da se baviš keramikom?
Keramikom sam počela da se bavim dok sam bila na master studijama. Sa društvom sam imala atelje u Jugošpedu, to je bilo nakon što se BIGZ iselio. Ja sam se tada uglavnom bavila slikanjem i crtanjem. Jednog dana je komšija pozvonio kod nas i tražio nekoga ko se bavi keramikom i bio mu je potreban neko da tu radi ili bar da drži radionice. Ja sam im se dopala i želeli su da održim neku radionicu, pristala sam ali i rekla da nađu nekoga ko je stvarno keramičar jer sam jako malo to radila i delovalo mi je komplikovano i teško jer ne može da se završi za par dana već je to čitav proces, mnogo je sporo i odgovorno. To se završilo tako što sam na kraju to radila po ceo dan. Tada sam shvatila da treba da se prebacim kod njih, i dobre tri godine sam radila samo to.
Završila si srednju dizajnersku školu a nakon toga Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu, smer za konzervaciju i restauraciju. Kako je izgledalo tvoje školovanje?
Završila sam prvo školu za dizajn koja je zaista fenomenalna škola i odlična baza za dalje studiranje. Imala sam zaista dobre profesore koji su me dobro usmeravali, pa sam tako nastavila studiranje na Fakultetu primenjenih umetnosti, na odseku za konzervaciju i restauraciju. Nikad nisam verovala da ću se time baviti i mislila sam da mi je to samo ulazna karta za egzotične terene i neke lokacije koje nisu svima dostupne, a težila sam da sebe razvijam kao likovnog umetnika. U trećoj godini sam zaključila da mi je pametnije da nađem način kako da se prebacim u neko malo bolje okruženje gde mogu da imam bolju podršku. To sam uspela da nađem kroz stipendiju CEPUS koju sam dobila i otišla na razmenu u Poljsku, u Krakov, na Akademiju likovnih umetnosti Jan Matejko. Imala sam sreće što sam tu živela sa drugaricom sa kojom sam i pre delila atelje u BIGZU. Postale smo dve radoholičarke, posle fakulteta bismo crtale i slikale, ono što sam ja radila prešlo bi malo na nju, a ono što je ona radila prešlo bi malo na mene, pa je to bila jedna sjajna razmena tehnika. Na primer ja nisam nikad crtala pastelom već sam dosta radila markerom i ugljenom, ali onda sam počela i pastelom. Ona je imala više iskustva od mene u grafici i to me je nateralo da je baš zavolim. Poljska je baš dobra po pitanju umetničke grafike. Jedan dan nedeljno sam tamo na fakultetu samo radila grafike. Nisam samo crtala na fakultetu već i popodne kod kuće. Na kraju semestra sam donela gomilu blokova sa radovima i profesori su bili iznenađeni jer obično studenti na razmeni dođu da se zezaju i na kraju imaju svega nekoliko crteža. Kasnije su mi ti profesori pisali i neke preporuke za dalji rad. Bilo je to jedno sjajno iskustvo.
Restauracija i transfer zidnih slika
U Poljskoj si završila i master studije. Kakve su prednosti studiranja u inostranstvu?
Htela sam da mi master tema bude vezana za konzervaciju i restauraciju zidnih slika. Poljska ima jaku katedru za transfer zidnih slika. Imaju poseban atelje za transfer zidnih slika sa jedne na drugu lokaciju ili u muzej. Oni su imali dosta građevina gde je to bilo neophodno, pa nije ni čudo da su razvili taj smer i na akademiji.
Mnogo mi je značilo to što su predavanja odlično koncipirana i odlični su uslovi za rad, bolji je pristup studentima, jer se tamo vidi da si došao da stvarno naučiš, a ne da te neko osuđuje. Pored svega toga važno je bilo i što smo imali posete različitim lokacijama, pa sam i obišla dosta Poljske, videla neke projekte konzervacije i restauracije, što ovde nisam nikad radila u sklopu fakulteta.
Kod nas mi se mnogo dopada tradicionalni pristup, posebno što predmeti crtanja i slikanja traju po dva tri sata skoro svakog dana, pa je to dobro za treniranje u tom tradicionalnom smislu.
Trenutno živiš i radiš u Zagrebu. Čime se baviš tamo i kakvi su ti utisci?
Trenutno se u Zagrebu bavim konzervacijom i restauracijom, to radim pre podne, a popodne radim u svom ateljeu za keramiku gde stvaram za sebe. Takođe pomažem i drugim umetnicima da realizuju neke svoje projekte. U zagrebu uma dosta dobrih keramičara i ateljea i to mi se baš dopada. U planu mi je i jedna grupna izložba uskoro.
U galeriji Stara kapetanija u Zemunu
Nedavno je završena tvoja samostalna izložba „Iz sivila“ koja je bila postavljena u galeriji Stara kapetanija u Zemunu. Kako je nastala izložba?
Nastala je iz napuštenih zgrada poput BIGZA i Jugošpeda, jer je za mene veoma važno da se razvijam i neformalno, da se dobro umrežavam i da radim, a tamo sam to mogla. Izložba je nastala veoma spontano i u kontaktu sa drugim ljudima, organizacijama i pod različitim društvenim uticajima.
Prvo mi je došla ideja o samo malo deformisanim limenkama, još davno u jednom trenutku mog studiranja. Ispred mene se nalazila prazna limenka nekog soka i ja sam to samo blago pritisla i pomislila „ja se baš ovako osećam“. Onda sam to izvukla u tri linije na nekom papiriću i pomislila bože kako bi bilo dobro da je to samo neka bela skulpturica. U tom trenutku ja se nisam bavila keramikom. Kad su me pitali da li želim da lijem od porcelana ja sam rekla da ne želim jer onda treba da pravim kalupe, teško je, komplikovano je, pitanje je da li će mi uspeti. Prošlo je par godina i eto mene kako držim radionice i pravim kalupe iz radoznalosti. Isprobala sam i tu ideju sa limenkama i ispalo je dobro i rešili smo to da uvećamo i tako je nastao taj deo. Kako sam se bavila uvećavanjem i pravljenjem te serije, skoro punih godinu dana, razmišljala sam kako je prošlo godinu dana, a ja nemam nijedan novi projekat. Jednog dana dok sam išla do ateljea gledala sam u pod na kome su bile potpuno izgažene limenke koje izgledaju kao papir jer se iza Jugošpeda nalazi parking i tu se nakupi dosta đubreta i automobili stalno prelaze preko njega pa ga ispeglaju. Meni je tad spontano proletelo kroz glavu „uh što bi bilo dobro da je ovo ustvari pločica“ misleći na tu jednu „ispeglanu“ limenku. Ušla sam u atelje ostavila stvari, a ekipa iz ateljea je shvatila da imam neku ludu ideju. Zanimalo ih je šta ću da uradim. A ja sam otišla napolje da skupljam đubre. Posle sam skinula kalup sa tih konzervi, i posle dve tri nedelje sam mogla da lijem i napravim rad. On je bio završen kada sam ga ispekla i naglasila pigmentima teksturu. U razgovoru sa mentorkom sa fakulteta sam došla do zaključka da bi rad bio interesantniji kada bi na njemu izgravirala i neke priče.
Limenke sa izložbe "Iz sivila"
Kako si se odlučila za tekstove koji se nalaze na radovima?
Trudila sam se da nađem nešto što je kratko i slatko, čak sam imala i period pisanja kratkih tekstova. Pravila sam selekciju tih tekstova, pripremu za graviranje, imala sam privilegiju da u ateljeu imamo i laser koji mogu da koristim, pa sam radila probe graviranja i na kraju je to i urađeno na samim radovima.
Deo izložbe čine i ukrasi za jelke u obliku jelkica i fotografije ruševina sa grafitom na njima. Kako su oni nastali?
Dugi niz godina sam radila u Polihedri keramiku. Nisam stizala od radionica da napravim seriju nekih ukrasa za jelku a htela sam. Kad se Jugošped iselio morala sam da nađem bilo kakav posao dok ne stanem na noge sa prostorom, ateljeom, jer sam tad bila na doktoratu, a kad sam promenila posao shvatila sam da se u okolini u kojoj sam radila nalaze modeli koje sam iskoristila za svoje jelkice. Radila sam na zelenom vencu, koje je zaista jedno štrokavo mesto i svega ima tamo. Godinama nisam uspevala da napravim te ukrase za jelku, pa sam rešila da iskoristim inspiraciju iz okoline i konačno to uradim. Taj deo grada je postao deo mog života, osetila sam duh tog mesta, i na istu foru kao što sam radila limenke sa gravurama, pomislila sam da bi bilo interesantno da sakupim priče iz okoline, iskrene, zabavne i onda su i neke od njih završila na ukrasima. Na kraju su jelkice bile i novogodišnja dekoracija u kafiću pored mesta na kome sam radila.
Deo izložbe činile su i fotografije, koje su takođe neke ruševine, đubre i one su nastale odmah nakon što sam završila master. Novi počeci bole – natpis je grafita koji se nalazi na ruševinama što mi je bilo simbolično jer sam pre toga radila neke grafite kad sam bila u Turskoj gde smo snimali i neke kratke filmove, pa je to moj prelazak sa konzervacije i restauracija na likovnu umetnost.
Jelkce sa izložbe "Iz sivila"
Dosta si se bavila i volonterskim radom u inostranstvu i išla si na omladinske razmene. Kakva iskustva nosiš sa tih putovanja?
Sva ta umrežavanja, i volontiranje i omladinske razmene, su dosta značajan deo mog života i odrastanja. Bilo mi je veoma važno što je moja prva omladinska razmena bila nakon završene srednje škole. Tad sam imala 18 godina i to je bila jedna od prvih razmena Srbije i Holandije i ja bila sam izabrana kao jedan od učesnika. To mi je dosta proširilo horizonte, razumela sam da situacija kod nas nije ista kao drugde u svetu, da postoji druga realnost, da postoje drugačiji pristupi, s druge strane naučila sam bolje i engleski jezik, susrela se sa drugom kulturom, stekla nova poznanstva. Do tada nisam bila u tolikom nacionalnom okruženju. Postojao je program u okvir koga su bile različite aktivnosti, različiti programi, treninzi, radionice i sve mi je to baš značilo. I dalje sam u kontaktu sa nekim ljudima sa tih razmena i putovanja.
Posle toga sam bila i na Malti, u Velikoj Britaniji, Danskoj, Makedoniji… to su sve bile omladinske razmene, a na umetničkim rezidencijama sam bila u Bosni, u Poljskoj i u sklopu njih sam imala izložbe u drugim državama, Italij, Španija. Tamo sam izlagala palačinke, ali stvarno. Na rezidenciji u Poljskoj smo jeli jako dobre palačinke koje nisam umela da napravim i bio mi je izazov da ih napravim. Onda sam od njih rešila da napravim umetnički rad koji izgleda poput grafike i da na njima radim tekstove i ilustracije. To su stvarno bile palačinke od testa i na njima sam iscrtavala i gravirala i na kraju su stvarno bile jestive. Kad je bila izložba u Srbiji one su bile izložene na tanjirima na stolu, a za druge zemlje sam ih fotografisala i to je bilo izloženo kao grafika. Ideja je bila da se kroz taj rad prikaže interkulturalna razmena, šta smo novo naučili. Osim toga sad pravim fenomenalne palačinke! U pitanju su američke palačinke, da budu pufnaste i da imaju dobru boju i da izgledaju kao iz kalupa.
Gravirane palačinke
Jedno od značajnijih volontiranja mi je bilo u Albaniji pre četiri godine, preko RYCO programa, to je bio South outdoor festival u Borš-u. Tu sam se sama prijavila i mislila sam da ću možda biti stara za te programe. Prijavila sam se da držim likovne radionice, ali na kraju sam radila Face paint, šljokičala ljude… Tu sam upoznala prijatelje i iz drugih država i iz bivše Jugoslavije, i mlade iz Srbije, a cimerka mi je bila devojka iz Albanije koja je svirala violinu i držala radionice muzike. Sa mnogima od njih sam i dan danas u kontaktu i to mi je otvorilo prilike da nastavim da volontiram po celom Balkanu, kao i da učestvujem u drugim omladinskim projektima, razmenama, konferencijama… Neverovatno kako jedan projekat od samo tri dana može toliko sve da promeni.
Na volontiranju u Albaniji
Nakon mastera si upisala i doktorske studije. Kako si se odlučila i na taj korak?
Limenke su ustvari moj doktorski rad. Na žalost, u sklopu fakulteta nema ateljea, pa mi je na kraju tema rada postalo ono što sam radila privatno. Bitno je bilo da rad bude originalan i da se kroz originalnost i istraživanje doprinese zajednici. Umetnička instalacija predmeta od porcelana – Limenke naziv je mog doktorskog rada, a doktorske studije sam upisala tako što mi je propalo putovanje u Nepal zbog korone. Sela sam i razmišljala koja je to druga stvar koja mi je najznačajnija ili koja mi je najpotrebnija, a da nisu putovanja. Onda mi je proletelo kroz glavu da je to tri godine rada u ateljeu, a taj moj odgovor se poklopio sa doktorskim studijama koje traju tri godine i bilo bi dobro da upišem bilo koji faks i još ako imam mentorsku podršku i atelje uz to, to bi bila dobitna kombinacija. Na kraju sam doktorske upisala na hrabrost, a imala sam zaista i odličnu mentorsku podršku.
Kakvi su ti budući planovi?
Volela bih da predajem. Ideja mi je da otvorim svoj atelje, da krenem da živim od svog rada i da zaista budem okružena kvalitetnim ljudima, pa i da ja drugima mogu da pružim dobru podršku.