Ne stavljajte sebi okove i budite hrabri
Andrea je apsolvent srpske književnosti i jezika, pesnikinja i nekadašnja prvakinja Srbije u karateu i nosilac crnog pojasa. Nedavno je dobila nagradu Nove poetike “Zlatni hrast” za najbolju neobjavljenu zbirku poezije, a nagrada je štampanje knjige. Pokrenula je i svoju stranicu “Iz zenice u zenicu” na instagramu, koja je usmerena na književnost i kulturu, a u planu je i istoimena emisija.
Šta je za tebe umetnost?
Za mene je umetnost način života, način da se osoba bavi svojom duhovnošću. Ona je jedna od stvari koja nam omogućava da razgovaramo sami sa sobom. To je uzajamni odnos koji čovek ostvaruje kada je u kontaktu sa nekim umetničkim delom. To je nešto što oplemenjuje čoveka.
Na konkursu Nove poetike osvojila si nagradu Zlatni hrast, a ona se sastoji iz štampanja knjige, koja je ujedno i tvoja prva zbirka poezije. Koliko dugo pišeš i šta za tebe znači ova nagrada?
Interesantno je da sam počela da osmišljavam pesme dok sam bila veoma mala. Tada su se još korisitli kasetofoni i moja mama je tako snimala moje prve pesme koje su nastajale. Kada sam počela da pišem počela sam i pesme da zapisujem. Kao tinejdžer povukla sam se u sebe i mislila da moja umetnost ne valja, da ne zaslužuje da bude puštena u etar. Osim toga sebično sam je čuvala dok nisam dobila ideju o blogu na kome sam podelila neke svoje pesme. Tada sam imala veliki broj pratilaca, ali tada mi to ništa nije predstavljalo, pa sam u jednom momentu ludila obrisala blog.
Tek sam prošle godine shvatila da je sebično čuvati umetnost za sebe, da je to zapravo dar i da je moja dužnost da je podelim sa ljudima. Dugo je trebalo da se osmelim i prijavim na konkurs budući da sam samokritična.
Ova nagrada za mene predstavlja izlazak iz te moje čaure i moju hrabrost da se suočim sa sobom. Za mene je poezija nešto vrlo intimno, emotivno, umetnost je jedna od najduhovnijih stvari. Smatram da svaki pesnik mora da da svoju dušu kada piše, a mislim da to i činim. Ovo je samo početak, a planiram još dosta toga da podelim u budućnosti. Zbirka ima 27 pesama i zvaće se “Ljubav je varljivog roda”.
U pesmi “Sofka je moja baba” imaš stih “Prejedam se sobom”. Kako izgleda kada se pesnikinja prejeda sama sobom?
Taj stih može da se tumači na različite načine, ali da kažem sad ovako: to je jedan strašno mukotrpan posao. To su trenuci kad se ostane sam sa sobom, kad se čovek osami, često noću. To je trenutak kad upoznajem sebe i bavim se sobom, preispitujem ko sam, gde sam, koji je smisao života… Prejedanje i preispitivanje sebe same zapravo za proizvod ima nastanak poezije i svega što stvaram. Uvek pre biram to “prejedanje” nego neki bezbrižniji život.
Prvakinja si Srbije u karateu. Kako se karate uklapa u tvoju umetničku prirodu? Da li se po tvom mišljenju sport i umetnost mogu nekako povezati?
Moram da naglasim da sam nekadašnja prvakinja, jer se njime ne bavim od kad sam upisala fakultet, a počela sam da ga treniram sa 8,9 godina. To je bio moj prvi susret sa nečim ozbiljnijim, sa radom na sebi i uticao je na oblikovanje mene same, mog karaktera, načina života… Karate je veština koja te nauči samodisciplini, samokritici, smirenosti… Pomaže ti da uvek budeš staložen, da razmišljaš, imaš taktike, da ne budeš toliko impulsivan. Verujem da se moj karakter, koji je oblikovan tom veštinom, ispoljava i u mojoj poeziji. Uvek sam bila odličan učenik i uspevala sam da spojim i školu i karate, valjda zbog te samodiscipline. Bitno je da napomenem taj takmičarski duh – volela sam osećaj pobede i kad osvojim nešto što znam da sam zaslužila svojim trudom i radom. Ipak nisam težila da učim druge karate, tako da sam se odlučila da upišem književnost i proučavam je. Našla sam se u tome u tome i u toj oblasti vidim sebe da bih mogla nekoga i da podučavam.
Na instagramu si pokrenula svoju stranicu “Iz zenice u zenicu”, a u planu ti je i istoimena emsija. Kako si zamislila emisiju?
Ideja je zasnovana pre svega na tome da se umetnost prenosi iz pogleda u pogled, iz moje zenice u tvoju i da se na taj način deli. Vremenom sam poželela da nađem neki još neposredniji dodir sa književnošću. Emisija je zamišljena tako da sa gledaocima podelim svoje viđenje umetnosti. Ono što će biti zanimljivo je da će mi kolege i koleginice biti gosti, da bi bilo zanimljivo i interaktivno. Cilj je dočarati i mladima i starima taj svet umetnika. U prvoj epizodi će biti reč o Desanki Maksimović.
Šta te inspiriše i o čemu sanjaš?
Inspiriše me sam život i ono što ga čini na dnevnom nivou. Uglavnom su to sitnice, trenutci. Trenutno sanjam o životu u sadašnjosti, da se fokusiram svaki dan na taj život koji živim, da radim ono što volim, da ne stavljam sebi nikakve okove. Lepota života je dozvoliti sebi da osetimo, da dotaknemo sve što poželimo da dotaknemo, a što će nas činiti plemenitijim i srećnijim. Sanjam o toj slobodi koju samo sami sebi možemo dati.
Šta bi bila tvoja poruka svetu?
Ne stavljajte okove sebi, budite slobodni i hrabri i nikda ne razmišljajte da li će se nekome dopasti ono što radite, ukoliko je dobro. Treba da budemo ponosni na ono lepo što radimo i da podržavamo jedni druge. Mislim da svet možemo učiniti boljim i da će poezija i umtetnost živeti dok god ima ljudi koji je podržavaju.
Andreinu stranicu Iz zenice u zenicu možete pratiti na instagramu
A ovo je adresa bloga https://www.andreagojkovic.com/