Intervju sa Tijanom Vladić, pevačicom i osnivačem Online art nights
Tijana Vladić je umetnica, pesnik i pevač, a uz to je majka jednoj divnoj devojčici neobičnog imena. Živi u Nemačkoj. Pored toga ona je učestvovala i u organizaciji nekih umetničkih festivala od kojih je jedan počeo proletos tokom karantina online. O pevanju, muzici, poeziji, filozofiji života i Online umetničkim večerima čitajte u nastavku teksta.
Šta je za tebe umetnost?
Moj najkraći odgovor bi bio stil života, jer mi je trenutno i dalje hobi. Sve više shvatam da umetnost nije samo stvar koja oplemenjuje naše živote. Kad si umetnik dok god ne uskladiš svoje unutrašnje biće sa spoljašnjim svetom i načinom života koji “moraš” da vodiš, mislim da patiš. Ja tek sad shvatam da umetnost mora da bude stil života i da se nekako više živi, a ne da bude samo hobi.
Dok si živela u Srbiji i studirala pevala si u Moloko tribute bendu. Pevala si i po horovima. I sada u Nemačkoj imaš povremene nastupe. Zašto baš Moloko i odakle tolika ljubav prema muzici?
Muzika je moj prvi hobi u nizu, pa onda tek pisanje. Ceo život je tu i deo je moje ličnosti. Pevala sam u horovima i u osnovnoj i u gimnaziji. Imala sam monogo bendova pre Moloko tribute benda, a on je nastao iz te neke moje velike ljubavi prema Moloku i njihovoj filozofiji života koju su kroz muziku preneli. Ta filozofija su, ukratko, sve najdublje naše emocije, svi uglovi naših ponora koji se opisuju u pesmama. To ne znači da je to mračna muzika, naprotiv, već ono što je najsuptilnije u nama oni su uspeli da pretoče u tekstove i muziku i to tako da ne bude komercijalno. Mnogo sam uživala u tom životnom projektu dok je trajao.
Sa nastupima u Nemačkoj sam krenula jer više nisam mogla da izdržim bez njih. Pre svega sam pevačica ali sviram i gitaru. Stvorila sam neka poznanstva i tako je krenulo sa svirkama po kafićima. Sviram pop obrade na engleskom, i starije i novije. Takođe i komponujem. Nemam još plan kako će da se razvija moj put, ali bilo bi lepo da napravim i jedan album, već imam oko tridesetak pesama koje su koncipirane u mojoj glavi, ali za to je potrebno vreme.
Zajedno sa mužem Janetom si u Subotici organizovala URLIK festival. Kakav je koncept festivala bio? Kako si krenula sa Online art nights koje sada organizuješ online?
URLIK je nastao sa osnovnom idejom da se u Subotici napravi jedna scena gde će dolaziti umetnici afirmisani, ali i neafirmisani. Stvarno sam u tome uživala. Mogla sam konačno da sviram svoje pesme. Tada sam zaista krenula i u organizaciju svega toga i videla koliko je to s jedne strane zabavno, a s druge kompleksno. Preko 400 umetnika samo ugostili za tih 4,5 godina i to je bilo neverovatno iskustvo, ostvareni su dobri kontakti i mnogobrojne saradnje između umetnika koji su iz različitih gradova. Mnogo sam zahvalna na ovom iskustvu. Upravo sam tad shvatila koliko treba da se vratim svom umetničkom biću. Online art nights je nastao u vreme karantina kada sam shvatila da mnogo ljudi je zatvoreno, a takođe imaju potrebu da izraze svoje umetničko biće. Shvatila sam da je u tom trenutku bilo zaista pravo vreme za to. Online art night okuplja različite vrste umetnika i ovom prilikom pozivam sve umetnike da se prijave tako što se snimi video u trajanju do deset minuta u kome se predstave i kažu šta im je inspiracija i prikažu ono čemu se bave, šta god to bilo. Sve se to šalje na mejl online.art.night@gmail.com
Koliko je teško biti umetnik u stranoj zemlji, šta je ono što te “tera” da ideš dalje i da se i na daljinu baviš umetnošću u Srbiji?
Još uvek kao umetnik u Nemačkoj nemam neko veliko iskustvo. Za to je potrebno vreme da se profilišem i ostavim neki trag. Za sada publika lepo reaguje na ono što sviram i pevam.
Zauvek ću ostati u vezi sa umetnicima u Srbiji, jer su to i moji prijatelji. U komunikaciji sa našim umetnicima negujem senzibilitet koji me je kao umetnika oblikovao jer svi smo mi, manje-više, prošli neku istu “sudbinu” na Balkanu, to je sve uticalo na naše stvaranje i izuzetno cenim i volim sve što naša umetnost danas daje. Jedna od mojih želja za budućnost jeste da povežem umetnike iz Nemačke i Srbije, da vidimo kakva bi se tu tek sinergija desila u okviru nekog zajedničkog projekta ili makar događaja. Biće mi potrebno vreme za to, ali tome stremim.
Imaš ćerku veoma neobičnog imena - Indija. Odakle ideja baš za to ime? Koliko je majčinstvo promenilo tvoj pogled na svet i umetnost?
Kada smo Janoš i ja pričali o deci znali smo odmah da će biti Indija, jer oboma nam je to zajednička zemlja u koju bismo voleli da odemo. Oboma nam je sama zemlja inspirativna. Masimo Savić ima pesmu tog imena. Ime nosi mnogo toga u sebi, kao i cela ta zemlja.
Majčinstvo me je potpuno promenilo, prošla sam kroz razne metamorfoze, prvo u trudnoći, a onda i kasnije. Dok sam bila još trudna počela sam sa pisanjem pisama Indiji. Postoji taj blog na adresi https://pismazaindiju.wordpress.com
Pisanjem tih pisama želela sam da se sa njom nekako bolje povežem. Obraćala sam joj se i pričala da je sve već spremno za njen dolazak. Pisala sam to do njene prve godine. Druge stvari su se dešavale, ali planiram tome da se vratim, jer mnogo toga imam da joj kažem, a verovatno će joj biti zanimljivo da čita.
Šta te inspiriše i o čemu sanjaš? Gde vidiš svoje mesto u ovom svetu? Šta je to što smatraš da radiš, a da time činiš ovaj svet boljim?
Doprinosim energiji sveta svojim pozitivnim stavom prema životu, svojom istrajnošću, kakva god da je situacija preda mnom naći ću rešenje i mislim da će na kraju sve biti dobro. Naravno da imam i loše faze, ali što sam starija sve kraće se zadržavamo dole kad naiđe taj period, a sve više sam na površini. I kroz umetnost se trudim da to prenesem na druge. Razumevanje same sebe je jedan od autentičnih načina življenja života. Što manje nasilja prema sebi i što veće razumevanje sebe, mislim da je to dobar stav za život.