Trideseti mart proglašen je za dan osoba sa bipolarnim poremećajem. Ova mentalna bolest pogađa jedan posto stanovništva, što znači da se u Srbiji oko 80 hiljada ljudi bori sa izazovima i teškoćama koje ona donosi. To znači da jedna od sto osoba koje poznajemo možda ima ili još ne zna da ima ovu bolest. Koliko smo zapravo svesni šta ova bolest sa sobom nosi i kako možemo da pomognemo nekome ko je ima, pitanje je kojim bi trebalo država da se pozabavi. Na žalost, malo se o njoj priča i da nije ljudi poput Melinde Đorđević, koja je takođe obolela od ove bolesti, a koja je juče organizovala događaj baš sa ciljem da se podigne svest o svemu što ova bolest nosi, možda se ni ja ne bih malo više edukovala. Melinda ima i svoj jutjub kanal na kome govori o ovom mentalnom poremećaju, a juče je okupila i tim stručnjaka koji je govorio o svemu što ova bolest podrazumeva.
U kafiću Zvuci srca u Čuburskoj ulici u Beogradu, u kome kao zaposleni radi osobe sa posebnim potrebama, upriličen je događaj na kome su pored Melinde govorili dr. spec. psih. Mirjana Stojković-Ivković, Miloš Vuković, strukovni radni terapeut iz centra za mentalno zdravlje Kovin i Ana Marija Ćurčić iz inicijative “Za tebe važno je”
“Bipolarni-afektivni poremećaj je mentalni poremećaj koji menja raspoloženje, energiju, a samim tim i sposobnost funkcionalnosti pacijenta. Ove osobe vrlo često menjaju raspoloženja što ide od jednog maničnog, veselog raspoloženja do depresivnog raspoloženja i te faze mogu različito da traju. Kod nekoga se raspoloženje može promeniti tokom jednog dana, a kod nekih osoba može to biti jednom ili dva puta u životu. Nema pravila koliko će trajati epizoda maničnosti ili depresivnosti. Te stvari ne zavise samo od pacijenta već i od okolnosti, od karakteristika ličnosti od načina kako se ponašamo, jer donekle pacijenti mogu da upravljaju svojim epizodama” – rekla je dr. spec. psih. Mirjana Stojković- Ivković.
Ona je naglasila koliko je važno da ne samo pacijenti, već i njihovi najbliži, ali i celokupno društvo bude upućeno u to šta je ovaj poremećaj i da se upoznaju sa načinima kako se leči, kao i da se poboljša funkcionalnost ovih osoba i u porodici i na poslu i u društvu. Pored toga ona je naglasila da se jedan procenat celokupnog stanovništva bori sa ovim poremećajem, a da se najčešće nasleđuje genetski. Osobe mogu prve simptome dobiti u adolescenciji ili u odraslom dobu. Promene raspoloženja nailaze u epizodama i svaka od njih je različita, ali između tih ekstremnih raspoloženja pacijenti imaju i normalan period kada izgleda kao da im nije ništa, i mogu voditi normalan život.
Važna edukacija o mentalnim poremećajima, ali i grupa za podršku
Dr. Mirjana je naglasila da ukoliko je pacijent redovan sa terapjom, radom sa psihijatrom i psihoterapeutom, epizode mnogo kraće traju i nisu toliko intenzivne i mnogo ređe se dešavaju. Bipolarni-afektivni poremećaj utiče na koncentraciju i pažnju, ali intelekt nikad ne pada, tako da oboleli mogu da uče, da rade posao i sve ostalo kad su van ovih epizoda. S druge strane u depresivnoj fazi je neophodno bolovanje.
“Grupa je bitna za podršku i ohrabrenje, jer je lakše kad znamo da i neko drugi prolazi kroz isto. Bitna je i edukacija. Ne samo pacijenta, već i čitave njegove porodice. Antipsihotici, antidepresivi i drugi lekovi se obično prepisuju, ali kod nekih pacijenata neki lekovi deluju neprijatno, pa je važno da pacijent prepozna neželjena dejstva i da to podeli sa lekarom kako bi se regulisali lekovi. Ne deluje svaki lek na pacijente isto iako boluju od iste bolesti. Važno je znati i da 30 posto leči lek, 30 posto lekar, a 30 posto je na odgovornosti pacijenta” zaključila je Stojković-Ivković.
Određivanje manjih ciljeva i plan aktivnosti - suština radne terapije
O važnosti radne terapije govorio je Miloš Vuković, strukovni radni terapeut. On je naglasio da radna terapija kao takva postoji još od srednjeg veka i predstavlja skup mera i postupaka kroz koje se pomaže pacijentu. Akcenat je na aktivnosti i upošljavanju osobe.
“Postoji i okupaciona terapija koja podrazumeva i rekreaciju i svaku drugu fizičku aktivnost. Proces izgleda tako što se prvo radi analiza oštećenih funkcija, određuje se koji je cilj terapije i sve je individualno. Potom se postavljaju određeni konkretni manji ciljevi, a onda se pravi plan aktivnosti. To je suština rehabilitacionog procesa. Poslednja faza je evaluacija, a potom slede novi ciljevi i potrebe” objasnio je Vuković. On je naglasio da je bezbroj efekata radne terapije i da ona podstiče volju, poboljšava raspoloženje, podstiče koncentraciju…
Osim stručnjaka skupu se obratila i Ana Marija Ćurčić, osnivačica inicijative “Za tebe važno je” koja se zalaže za zaštitu i unapređenje mentalnog zdravlja kroz edukativne sadržaje – znanjem protiv stigme i predrasuda. Ona je govorila o tome koliko su potrebni prostori beznedne zone u kojima će se otvoreno govoriti o izazovima sa kojima se suočavamo, gde nisu samo uključene bolesti, već i sve druge poteškoće koje nas zadese u životu.
Velika važnost edukacije i načina izveštavanja medija
Ćurčić je rekla da je važno da se međusobno razgovara i da se stvaraju te zone poverenja, kao i da je veoma važna edukacija. Naglasila je i važnost medija i načina izveštavanja o osobama koje se bore sa mentalnim problemima, a koje treba da bude izneseno na ispravan način, a ne senzacionalistički. Inicijativa “Za tebe važno je” se bavi i pružanjem usluga u zajednici i da bi takva inicijativa trebalo da postoji u okviru svake opštine, da to bude mesto gde će se razgovarati sa stručnjacima.
Čuli su se i glasovi prisutnih
Na kraju su se javljali i ljudi iz publike koji ili poznaju nekoga sa ovim poremećajem ili ga i sami imaju i postavljali pitanja i predstavili niz problema sa kojima se i sami suočavaju. Jedan je rekao da nema adekvatnu podršku porodice, ali i da u njegovom gradu nema ni adekvatnu zdravstvenu potporu. Jedna mlada devojka je rekla da je tek otpočela ljubavnu vezu, ali da ima problem što ne zna kako svom momku da saopšti od koje bolesti boluje. Jedna žena je rekla da je bila udata za čoveka sa bipolarnim poremećajem, ali za to nije znala jer je krio od nje. Sve ovo podstiče gomilu pitanja: kako obrazovati ljude i naučiti ih da su i ove bolesti baš to – bolesti i da se i one leče na određene načine; kako naučiti ljude da razgovaraju o bolestima koje imaju; kako rešiti problem zdravstvene nege u manjim gradovima kada ni u većim nema dovoljno lekara i mnoga druga na koje država ostaje nema.
Jutjub kanal kao podrška bipolarcima
Melinda Đorđević je sjajan primer osobe koja ne samo da se bori sa svojim problemom, nego se i u ime svih onih koji to ne mogu bori za pravednije sutra i bolju poziciju ljudi sa mentalnim problemom.
“Odavno mi je želja da otvorim organizaciju koja se bavi bipolarnim poremećajem, ali još nemam za to mogućnost, zato sam otvorila svoj jutjub kanal gde dajem podršku mojim bipolarcima i njihovim porodicama. Prošle godine sam saznala da je 30. mart dan osoba sa ovim poremećajem i ove godine sam rešila da napravim ovaj događaj, nadam se da će sledeće godine to biti na još nekom većem prostoru” – rekla je Melinda. Ona je naglasila da ljudi ne treba da se plaše mentalnih poremećaja, ali da treba da se edukuju kako bi znali kako da se ophode sa osobama koje ih imaju.
Iz svog ugla mogu da kažem da sam zahvalna što sam upoznala Melindua i samoj sebi razbila predrasude koje sam imala kada su mentalne bolesti u pitanju. Volela bih da u školama učimo više, ne samo o ovoj, već i od drugim bolestima, kao i o načinima kako da budemo bolji ne samo prema ljudima obolelim od mentalnih i drugih bolesti, već i prema potpuno zdravim ljudima koji se suočavaju sa najrazličitijim problemima.