Ljubav – glavni sastojak svega što čovek u životu radi

intervju sa Majom Vasilev, arhitektom i osnivačem brenda "Wishes in a nutshell"

Ljubav - glavni sastojak svega što čovek radi

 

Maja Vasilev je arhitekta po struci, ali je u duši umetnik. Njena umetnost kojom oduševljava jesu malene skulpture u orasima koje je nazvala “Wishes in a nutshell”. U njima spaja sve svoje ljubavi – i Tango i muziku i pisanje i ljubav prema dragim ljudima. Na njenom profilu na instagramu i fejsbuku možete pogledati i sjajne videe koje je napravila sa ovim svojim mali džepnim čudesima. U intervjuu otkrivamo kako je sve počelo…

Šta je za tebe umetnost?

Ako govorimo u nekom širem smislu rekla bih da je umetnost sve ono što radimo kako bismo svet učinili lepšim i boljim za život, a u nekom užem smislu umetnost bih definisala kao sve ono što radimo s ljubavlju i od srca, kako bismo svoj život i život bliskih i dragih ljudi učinili lepšim. Umetnost je umetnički proces i sjajno je kada on podrazumeva interakciju onoga koji to nešto pravi i onoga ko to doživljava; kada u nekome probudimo emocije i utičemo na nečija čula. U tom smislu umetnost ne mora biti nešto veliko što radimo, može biti deo naše svakodnevice.

Završila si arhitekturu. Da li bi se složila da je arhitektura spoj nauke i umetnosti i zašto si baš nju odabrala za životni poziv?

Na neki način jeste spoj nauke i umetnosti, mada bih pre rekla tehnike i umetnosti i baš zato sam se za nju opredelila. Dugo sam se dvoumila jer me je svašta interesovalo. Počela sam da razmišljam šta bih odabrala kao životni poziv, mada čime god da se bavili to nas ne sprečava da se bavimo i mnogim drugim stvarima koje nas ispunjavaju. Ne volim kada me neko kao arhitektu gleda kao umetnika, jer ne želim da budem samo arhitekta umetnik, već mi je draž arhitekture u tome da stvaraš nešto što ima i neku upotrebnu vrednost. Odlučila sam se za to jer je spoj nauke, tehnike i umetnosti – svega što zapravo volim, a nisam se mogla opredeliti samo za jedno. Mislim da arhitektura bez te upotrebne vrednosti ne bi bila arhitektura već skulptura.

Oduvek si imala mnogo hobija. Koji je to hobi koji te nikada nije napuštao?

Svi su tu, samo se ugase na neko vreme 🙂 Još pre polaska u školu sam počela sa pisanjem pesama, razvijala sam taj talenat kroz osnovnu školu, a u trećem osnovne sam počela i da sviram klavir. Negde između toga sam krenula i da crtam. Moji roditelji su mi uvek davali motivaciju i priliku da se oprobam u svemu što sam htela. Hobiji su se smenjivali. Prvo sam se vratila pisanju, a potom crtanju i onda je došla arhitektura. Počela sam da studiram pa su pisanje i sviranje bili malo zapostavljeni. Naravno uvek bih sela za klavir kad mi to treba i kad mi prija ili kad naiđe težak period, ali i kad je neko veselje. Od kad sam završila fakultet svi hobiji su opet tu. Mislila sam da sam smotana za plesove, ali nisam bila smotana za sport i onda sam u plesu videla spoj sporta i muzike i od kada sam otkrila tango veoma uživam u tome.

Kako su nastali orasi koje si nazvala “Wishes in a nutshell”?

Prvi orah koji sam zamislila trebalo je da bude amajlija koju sam želela da poklonim osobi koja mi je u tom trenutku bila draga. Igrom slučaja to se nije realizovalo, pa sam tu ideju potisnula, ali kasnije sam shvatila da mi je krivo da ne realizujem ideju. Onda sam shvatila da ima mnogo više dragih osoba od te jedne i tako sam za neku novu godinu počela da smišljam kako bi i šta sve moglo da se napravi. Tako je najveća kolekcija oraha koja je nastala posvećena tangu i otišla je tango prijateljima. Svaki orah je unikat i poseban na neki način. Njihova je poenta da pri svakom otvaranju to bude podsetnik na trenutak koji je zaleđen i sačuvan od zaborava, poput neke amajlije.

WISHES IN A NUTSHELL 

Tvoji orasi nisu samo male skulpture. Deo njihova svrhe nalazi se u porukama koju nose. Da li ih sama osmišljavaš i onda kada ti ih neko poruči ili poruke ostaju rezrevisane samo za one kojima ih poklanjaš od srca?

Kada ljudi naruče orah ja uglavnom poput psihologa saslušam njihovu priču i ona me jako motiviše. Nečiji razlog i želja da nekome namaknu osmeh na lice i učini nešto lepo, nesvakidašnje su nešto posebno. Onda zajedno krenemo da razmatramo priču. Najčešće osoba i ne zna tačno šta bi htela, ali zajedno dođemo do rešenja da scena u orahu bude originalna i da se tiče odnosa te osobe sa osobom kojoj poklanja orah. Najčešće za osobe koje ne poznajem ostavljam prazan prostor na papiru, dok za osobe kojima ja poklanjam sama smišljam poruke. Razmišljam šta je to što želim da budu moje “Wishes in a nutshell”, ali mislim da je glavni sastojak svega što čovek u životu radi ljubav koju uloži u to.

Šta te inspiriše i o čemu sanjaš? Gde vidiš svoje mesto u ovom svetu?

Inspirišu me ljudi za koje mogu reći da sam imala sreće da ih sretenem, čak i ako nismo danas prisutni jedni drugima u životu i oni koji su ostavili uticaj na mene i zato sam danas ono što jesam. Inspirišu me lepi trenuci iz prošlosti, dani koje trenutno živim i stvari kojima se trenutno bavim i istražujem, u okviru posla i van njega. Inspirišu me sopstveni snovi i tuđe životne priče koje kada mi neko poveri postanu deo mene i na neki način ja postajem deo te priče i za to sam zahvalna.

Sanjam da u kom god periodu života da napravim rekaputulaciju dotadašnjeg života i osvrnem se na dane koje sada živim, da ću imati puno dragocenih trenutaka koje bi mogla zapakovati u orahe odnosno sačuvati u svom srcu. Svoje mesto vidim pored ljudi dobrog srca, čiste duše i otvorenog uma, da jedni druge možemo inspirisati na nove zajedničke poduhvate i promovisanje nekih vrednosti, koje su lepe, a po malo možda padaju u zaborav. Samo zajedno možemo da učinimo nešto dobro i učinimo svet lepšim mestom.

Šta bi bila tvoja poruka svetu?

Svi imamo skrivene talente, samo je pitanje da li smo ih otktili i do koje mere smo ih spoznali, koliko energije i volje ulažemo u njihovo negovanje i da li smo im dozvolili da žive na pravi način. Svakog bih podstakla da istražuje šta sve ume, može, zna, šta ga ispunjava, pre svega lično kao osobu, bez preteranog razmišljanja kako će ono što radimo ili probamo delovati na druge, bez razmišljanja o očekivanjim drugih. Najbitnija su naša očekivanja i zato smo dužni sebi da se oprobamo u mnogo toga što život pruža. Šta god da radimo kad je s ljubavlju, iskreno i od srca biće prepoznato pre ili kasnije i naći onoga do koga treba da dođe.

Pogledajte i celu emisiju