Kada sam pred put na more otišla u knjižaru da kupim neku knjigu koju ću poneti sa sobom, nisam se vratila sa onom po koju sam došla, jer se knjiga “Fafarikul” Đurđice Čilić, delimično sama svojim naslovom, a delimično zahvaljujući prodavačici, nametnula na moj put. Osim što volim neobična imena i lepe korice knjiga, ono što me je privuklo bila je i rečenica prodavačice “ovo je knjiga koja je poput najboljeg prijatelja” i sve to zajedno me je zaintrigiralo.
Ono što sam se prvo zainteresovala bilo je da otkrijem šta je to Fafarikul. Danas je zahvaljujući Guglu sve lako saznati, pa sam pronašla da je to zapravo jedno drvo koje je mnogo razgranato, a i dugo živi. Čitajući knjigu razumela sam i tu povezanost, jer ono što ona predstavlja nije roman, ali nije baš ni klasična zbirka priča. Ova knjiga je jedan svojevrsni Fafarikul autorkinog života. Priče se ređaju bez nekog velikog reda baš kao grane pomenutog drveta, ali pričaju priču autorkinog života razgranatog između Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Poljske.
Naime, Đurđica je odrasla u Bosni i Hercegovini, a živi u Hrvatskoj gde predaje na katedri za Polonistiku, a bavi se i prevođenjem. Uticaj njene struke oseća se i u pričama u kojima se nalaze i njeni prevodi nekih poljskih pesama, što je dobar način da se upoznamo i sa poljskom književnošću – eto dokle dopiru njene grane. Osim poljskih knjižvenika tu su i gradovi, pa se na momente dok čitate osećate kao da ste na putovanju zajedno sa autorkom.
Iako se knjiga trunčicu teže čita zbog jezika (nije prevedena na srpski, već je na hrvatskom), svaka priča je mala riznica mudrosti. Ima baš minijaturnih i onih malo dužih priča, ako bismo ove sabrane tekstove definisali baš kao priče. Da li su to možda dnevnički zapisi ili razgovori sa samom sobom ili su pak memoari? Mislim da pravi odgovor dobijete na kraju knjige kad je pročitate, a to je da nije ni važno kako ćete ih nazvati već ono osećanje koje nakon nje zauvek ostaje u vama.
Šta je mene zapravo ovde oduševilo? Đurđica je žena koja je proživela rat u Bosni onako kako mnogi nisu. Gledala ga je u oči u periodu svog života kada je trebalo da bude najbezbrižnija na svetu – u tinejdžerskom dobu. Pripadajući generaciji koja se nalazi između mene i mojih roditelja Đurđica priča priče koje ni moja, ali ni generacije mojih roditelja nije osetila, a opet može u svakoj da se pronađe i da se sa njima poistoveti – to je priča o Jugoslaviji, o nostalgiji, o ratu koji pojedinac željan normalnog života i ljubavi ne može da razume. I mada na momente i u njenim rečima provejava neka čudna srpsko-hrvatska već toliko poznata tenzija, svaka priča odiše pre svega čovečnošću i ljubavlju.
Ova knjiga je mahom putovanje kroz osamdesete i devedesete godine, a kada god da se dese putovanja su potrebna. To i autorka u jednoj priči naglašava:
"Putovanja nam trebaju radi susreta sa samim sobom. Tek kad naši koraci počnu iscrtavati nevidljive tangente po cestama na kojima dotad nisu bili, naše umorno tijelo velikodušno u zagrljaj primi postelja u kojoj ranije nismo spavali, a u oči nam se privremeno usele prizori grada i lica ljudi dotad neznanih - tek tad susretnemo neke nove sebe i to nam se jako svidi."
Verujem da svako ko pročita ovu knjigu, a koja kao i svaka knjiga predstavlja jedno posebno putovanje, razumeće je na svoj način i tu negde usput susresti i samog sebe u razmišljanjima koje će ona u njemu izazvati.
Ne znam da li bih Fafarikul mogla nazvati svojim najboljim prijateljem, ali definitvno ova knjiga izdata kod nas ove godine u izdavačkoj kući Arete, zavređuje mnogo veću pažnju nego što joj se u medijima daje.