porodica

ČUVAR USPOMENA U mojoj porodici se vazda svašta čuvalo. Vremenom i ja sam postala čuvar. Čuvar uspomena, hroničar vremena u kome nisam živela. Skupljalo se i čuvalo sve i svašta. Još od čukunbake tu su bile poštanske marke. Novine nije sakupljala ali volela je da dnevnu štampu čuva prvo za sebe. Sedela bi na novinama dok ih prva ne pročita. Volela je vaze za cveće i do dana današnjeg sačuvala se jedna iz njenog vremena. Čuvali su se i stari računi, fotografije naravno, pisma i razglednice i stare stvari za ne daj bože. Ratovi su od nas napravili nedajbožiće, poslužiće, iskoristiće se. Papir se nije tek tako bacao. Stari spisi i računi uvek su imali poleđinu koja je mogla da posluži kao sveža hartija da se nešto novo zapiše. Deda je bar tako uvek radio. I dan danas naletim na neku staru tužbu ili ekonomski tekst, a kad ga obrnem na drugu stranu i okrenem naopačke, a na njoj dečiji crtež, priča ili neka pesma. Ponegde i neka računica. Materijali, sapuni, lekovi, cipele omalele, marame, šolje, tanjiri … Neki od ovih predmeta kao detetu su mi bile igračke. Zaodenuta u maramu, igrala sam staru baku u predstavi koju smo pravili brat i ja pred bakom i dekom. Svako bi imao svoj kutak gde bi se spremale kafe, prodavale stvari, otvarale apoteke, a pozadinska muzika bile su priče kako iz drugog svetskog rata, tako i iz porodične istorije. Istoriju nikad nisam volela, jer mi je uvek bila asocijacija samo na rat, a taj momenat mi nikad nije bio jasan. Zato su mi u bakinim i dedinim lekcijama iz istorije najzanimljivije bile priče sa smislom. Kako je čukunbaka Marijola bila slatka i otvorena devojčica koja je bila odabrana da pozdravi kralja Milana kad je posećivao Leskovac, a nakon toga dobila i priliku da se školuje i postane učiteljica. Kako je pradeda Aca išao u balkanske ratove i Prvi svetski rat i na taj način postao ne samo borac za oslobođenje svoje zemlje već i svetski putnik. Kako je deda Vlada završio na Golom otoku i kako su ga zdrav razum, jezici i vedri duh održali da ga preživi. I mnoge druge priče. I deda je pisao, zapisivao je svašta na svoj neverovatno zabavan i specifičan način. Ovih dana pronalazim i čitam njegova pisanija i pisma koja je slao mojoj baki i tati i čujem ga kao da je tu. To je on, to je njegov humor i želja da druge uvek razveseli nekim interesantnim šalama, na način na koji je samo on umeo. I nalazim pisma, nalazim dnevnike i razglednice i čitam ih i čuvam ih jer to je sada jedini način da ih sačuvam, sve njih. Da ih ne zaboravim baš onakve kakvi su bili, da od njih napravim i neke literarne junake, jer tako i nastaju junaci. Njihovo čuvanje svega i svačega postaje moje čuvanje njih, a ja za sada nemam ništa drugo osim svih onih koji su se rodili pre mene i njihove zaostavštine. Imam njihove gene i njihova interesovanja. Čuvar uspomena postajem i stvaram od njih priče sa željom da usput ostavim i uspomene što će iza mene ostati, a koje će već neko drugi čuvati na isti način.