Postoji trenutak kada reči ne vrede One što se mogu razumeti tek kada ih oči vide Imaju i zvuk i notu i boju Sve što staje u srce ne traži dane da se objasni Osim ako je prazno Onda ni godine nisu dovoljne Postoje reči koje ne vrede ništa To su one prave koje dođu prekasno 2020.
KAD PRAVE REČI ZAKASNE Read More »
Mogao si reći: Ovo je Lulu! Nije više moja Ali je sjajna. Ume da piše, I objavila je novu knjigu. Ili: Hej drugari, Njen dlan je tako pitak, Njen dlan je tako mek. Mogao si reći: Bila mi je lek! Mogao si napisati bilo šta, Jer niko ne zna ko je Lulu Ni šta ste jedno drugom bili. Ipak, pobrkao si doze. Bila ti je previše Ili premalo, Kako kad. Zato nigde ne govoriš: Ovo je Lulu koja nije više moja I ovo je njen dlan, Meni stari san Nekome koga ne znam Taman! 2020.
NIKO NE ZNA KO JE LULU Read More »
Sam svoju prazninu biraš. Rupe kopaš na sopstvenim putevima. Osvrćeš se gledajući u čijim rukama burgija stoji, Ogledalo ne vidiš. Misliš iste ruke drže kamen koji ga razbija. A sve vreme na njemu sediš. Plašiš se njegove tvrdoće, Ali kamen prah lako postaje kada nađeš pravo oruđe. Sam svoju prazninu biraš. Ne znaš kako. Ne razmišljaš o njoj na taj način. I tek kada u drugima vidiš šta se u njoj nalazi Razumećeš. Naći ćeš način da je popuniš. Ako ti kažem da ustaneš, Kamen razbiješ u prvom kamenolomu, Zagledaš se u nepolomljeni odraz svoj I vratiš se na mesto gde je počelo pražnjenje, Da li ćeš tada razumeti Da praznina ne postoji Ako tako izabereš?! 2016.