Portret umetnika
Anja Živković
Kamen - materijal sa dušom
Od načina na koji mu priđete zavisi šta ćete dobiti
Krajem prošle godine na otvaranju Zemunskog salona u galeriji Stara kapetanija u Zemunu, izložbe čiji sam bila jedan od kustosa, upoznala sam Anju Živković, jednu od učesnica Zemunskog salona. Mlada žena širokog osmeha, sa šeširom na glavi, odmah mi je privukla pažnju. Iako smo progovorile tek par reči odmah sam zapamtila da je to umetnica koja je uradila najtežu kamenu skulpturu “Predačko kolo”. Dve nedelje kasnije upravo je ona dobila nagradu Zemunskog salona. Nagrada je samostalna izložba koja će biti održana u toku ove godine u galeriji Stara kapetanija. O tome šta za nju znači ova nagrada, kako vidi umetnost, ali i kako je zavolela umetnost klesanja kamena čitajte u nastavku teksta.
Šta je za tebe umetnost?
Ukratko umetnost je život – disanje – način života. Od onih malih naizgled beznačajnih stvari kad primetite pčelu na cvetu ili sunčeve zrake koji prave najlepšu sliku probijajući se kroz šumske krošnje, preko lepote svega ljudskom rukom kroz vekove stvaranog, do sjaja u nečijim očima. Veliki dar pri rođenju je roditi se sa dušom umetnika i videti svet na taj način. Umetnost je sloboda da kroz svoje stvaralaštvo iskažete svoje biće, uverenja, bunt… Umetnost je luksuz da do kraja života sačuvate u sebi radoznalo dete koje se igra otkrivajući nove stvaralačke procese koji pružaju beskonačne mogućnosti i maštu pretvore u stvarnost. Umetnost je jezik ljubavi koji ovaj svet čini lepšim i najlepši zov duše koji u ovom životu možete iskusiti. Pored toga ona je i hrabrost da koračate svojim putem ma koliko je trnovit i težak, jer je to iznad svega sastavni deo puta svakog umetnika.
Završila si Višu tehnološku školu u aranđelovcu, smer - dizajn za obradu kamena. Kako je nastala tvoja ljubav prema skulpturama u kamenu?
U svetu stvaralaštva sam od kad sam bila dete. Prolazila sam sve faze, od plastelina, tempera, crtačkih osnova u školi slikanja koja je postojala u mom gradu. Kao jedinici porodica je za mene želela neke druge stvari koje su njima tada delovale kao sigurnost, a umetnost kao hobi. Iz svog inata i sukoba sa njima apsolvirala sam na Pravnom fakultetu u Beogradu, ali za svo to vreme sam stvarala, prolazila razne faze, čak i kanonskog ikonopisa. Borba u meni je stalno postojala samo je bilo pitanje trenutka kada će ono moje iskonsko pobediti i krenuti putem za koji je rođeno. Kako ništa u životu ne biva slučajno tako sam došla i u kontakt sa mozaikom i tu kreće moje prvo interesovanje za kamen, ne samo kao mogućnost stvaranja već i kao materijal. Borba je postajala sve veća i veća, ali na kraju sam presekla da se potpuno posvetim umetnosti. To se poklopilo i sa gubitkom mog dede koji mi je bio životni oslonac i na neki način odredio je put kojim sam dalje krenula. Poslednji poklon od njega mi je bilo pet okruglih kamenčića koje je našao u našem voćnjaku (i danas ih nosim uvek sa sobom). U tom period krenula sam sa spremanjem za Akademiju i opet je sudbina umešala prste, slučajno sam čula za dizajn za obradu kamena u Aranđelovcu, taj smer je postojao na Visokoj tehnoloskoj školi jer mi smo grad vode, kamena i gline. Bez razmišljanja sam konkurisla i upisala. Tada kreće moje istinsko zaljubljivanje u kamen i sve što on jeste.
Kamen je materijal sa dušom, od načina kako mu priđete zavisi šta ćete dobiti. Savršeno nesavršen, nijedan nije isti – od vrsta, boja, tvrdoće, strukture, “nesavršenosti” koje je priroda stvorila na njemu. Zato i danas volim da sačuvam tako nešto na svojim skulpturama. Priroda sa dodirom čoveka. Naizgled muški posao ali moja velika sreća je što sam imala divne kolege i mentora Vladana Martinovića od koga sam “krala” zanat i imala uvek vetar u leđa kao stvaralac, a i kao žena u “muškom” svetu, tako da nikad ništa nije delovalo nemoguće. Danas posle deset godina mogu da kažem da mi je to bila, iako za neke možda najluđa, a za mene najbolja odluka u životu, koja me je odvela duboko u bit same sebe i kao bića, a i kao stvaraoca. Ta odluka mi je donela neverovatna iskustva, čarobne ljude, rast,.. Kamen je ukrao moje srce i danas mu prilazim sa istim odševljenjem, pozitivnom tremom, leptirićima kao i prvi put. Zvuk čekića i dleta ili dijamantskih sečiva zvuči kao čista magija, ali valjda je to i najprirodnije kad nešto volite.
Praviš i mozaike, a zajedno sa drugim umetnicima si radila ornamentiku za Hram Svetog Save. Kako je došlo do te saradnje?
Pored skulptura bavim se i izradom mozaika. Mozaik se zapravo smatra slikarskom tehnikom, a od starih civilizacija pa do današnjih dana on mami uzdahe širom sveta svojom lepotom. Kao što sam već rekla, on je i bio moj prvi susret sa kamenom. Sećam se kada se počinjalo sa ukrašavanjem Hrama, rekla sam svom dedi “joooj zamisli bar jednu svoju kockicu tu ostaviti za večnost, kakva je to čast”. Godine su prošle, ali nisam ostavila mozaičarsku kockicu već ornamentiku.
Najveća ekspanzija radova na Hramu Svetog Save počela je 2017. godine i tada su najveće kamenjarske radionice preuzele da rade te radove, bilo je dosta vajara sa svih strana jer je bilo potrebno što više ljudi i što brže da se radi. Tada mi se ukazala prilika da i ja budem deo te priče preko profesora i kamenjarskih kontakata. Velika čast je bila upoznati mnoge od tih umetnika, kako iz Srbije tako i iz Makedonije, Bugarske. a naravno i deliti iskustva, učiti od njih i provesti radno vreme sa njima. Tako da sam ipak ostvarila želju da svojim alatom i dušom pomazim kamen za večnost ugrađen u Hram i bila mali deo te velike zajednice.
Imala si nekoliko grupnih izložbi, ne samo kod nas nego i u inostranstvu, u Rimu i Atini. Po čemu se razlikuju inostrana iskustva?
Prošla godina mi je bila izuzetno uspešna što se tiče izložbenih dešavanja. Rim i Atina su mi ostali u prelepom sećanju. Sjajna organizacija, šarenolikost izlagačkog sadržaja, divni ljudi i novi kontakti. Ne mogu reći da se nešto mnogo razlikuju, umetnici žive za takav vid dešavanja i međusobne konekcije. Volim da se našalim da nama to dođe kao infuzija koja nas drži u životu do sledećeg dešavanja, da bi opstali u sivoj realnosti koja nas, ma koliko mi bežali u naš svet, okružuje. Ono što mogu da primetim je da je trenutno i kod nas i kod njih (odakle god da su) jako nezavidna situacija, umetnost je marginalizovana, degradacija umetnosti je sveprisutna i danas se nažalost sve smatra umetnošću. S druge strane sve što možemo da radimo je da stvaramo i svojim bojama učinimo svet lepšim. Ali ono što želim da istaknem jeste da mi imamo itekako živu i kvalitetnu umetničku scenu što su mi i dve izložbe sa kraja prošle godine u Beogradu samo potvrdile.
Voliš staru slovensku mitologiju i to se oseća i u tvojim radovima. Koji su najčešći motivi koje koristiš i šta je ono što želiš da ljudi osete kad posmatraju tvoja dela?
Ne mogu reći da je to samo slovenska mitologija, to su zapravo naši koreni, naši običaji i život, jer i danas je sve ispreplitano nekom neraskidivom vezom. Nikada mi nije bilo jasno kako to da smo svi mi učili o grčkim, rimskim, nordijskim mitovima, legendama, bogovima, njihovoj staroj veri, a o svojoj ne znamo ništa. Mi imamo itekako čime da se ponosimo i imamo prelepu mitologiju i naš slovenski panteon i ne smemo dopustiti da ga progutaju zaborav i neznanje. Motivi koji su najzastupljeniji kod mene su baš to – koreni, folklor, moj životni put i žena kao božanstvo. Žena je možda i najveći stvaralac na svetu, u isto vreme poseduje snagu koja nije sa ovog sveta, a i mekoću pamuka, majka je i ratnica, što je istorija nebrojano puta i pokazala. Jedan od čestih simbola je i kolovrat (kolo, krug i danas ima posebno mesto u našem narodu) simbol Sunca, snage, večnog ciklusa rađanja i smrti, beskonačnosti… Danas se smatra glavnim simbolom Rodnoveraca predhrisćanskog verovanja gde se slavi kult predaka i život u harmoniji sa prirodom i svim njenim ciklusima. Kao i svi umetnici, želim pre svega reakciju na svoja dela, bila ona pozitivna ili negativna (mislim da nema ništa gore nego kad vaš rad ne probudi ništa u posmatraču), ta reakcija je varnica koja nas pali, od koje rastemo. Zapravo želim da vide ranjivost, da pokrene nešto u njima što možda nisu znali ni sami da verbalizuju, da osete nešto ljudski nesavršeno, njima blisko, a s druge strane i nešto savršeno božansko, jer i jedno i drugo obitava u nama.
Nagrađena skulptura "Predačko kolo"
Dobitnica si nagrade Zemunskog salona za prošlu godinu i kao nagrada će biti održana tvoja samostalna izložba u galeriji Stara Kapetanija u Zemunu. Šta za tebe znači ova nagrada i koja su ti očekivanja od izložbe?
Nagrada je došla kao iznenađenje i potvrda mog dugogodišnjeg rada i istrajnosi da ne odustanem od sebe. Veliki vetar u leđa i priznanje, ali sve reči žirija i kolega izlagača kao i publike su moja prava nagrada, koja je onaj stidljivi deo u meni, kada je reč o ogoljavanju stvaralaštva, nahranila, umirila i rascvetala. Dugo sam imala neke svoje lične blokade i stalno izmišljala izgovore zašto još uvek nije bila nijedna samostalna izložba, ali opet kažem ništa u životu nije slučajno, neki nevidljivi prsti su se umešali i sad nema više izgovora. Ono što bih ja volela i što ću se potruditi jeste da svi posle te izložbe odu sa osmehom i ispunjeni lepom energijom i nekim novim saznanjima. Izložba će biti u toku ove godine, a u dogovoru sa umetničkim savetom galerije Stara kapetanija ćemo još videti da li će to biti samo izložba skulptura ili miks sa slikama, što bih ja najviše i volela jer bih time zatvorila jedan ciklus.
Šta još imaš u planu za ovu godinu?
Sam početak ove godine mi je doneo još jedno neočekivano priznanje, izabrana sam za zamenika predsednika Udruženja likovnih umetnika u Aranđelovcu. Naše udruženje postoji 48 godina tako da je u isto vreme velika odgovornost i čast. Velike planove imamo kad je reč o dešavanjima u našoj galeriji ove sezone, a što se privatnih planova tiče, pored te velike samostalne izložbe u planu su mi naravno još neke grupne izložbe, kako kod nas, tako i u inostranstvu. Radim i na nekim novim stvarima, a pomalo i nemam plana, pustiću da me život iznenadi jer iz dosadašnjeg iskustva znam da ispadne mnogo bolje i lepše nego što mi planiramo.
Da li može da se živi od umetnosti u Srbiji?
Ovo je možda najteže pitanje. Od čiste umetnosti se živi jako teško, da ne kažem nemoguće. Svakako ima izuzetaka, ali uglavnom se svi bavimo ili držanjem časova, ili uslužnim delatnostima, ili imamo podržavajuće partnere i porodice uz sebe. Mislim da svi mi koji živimo umetnost nismo racionalni da pričamo o toj temi, jer da jesmo sigurno se ne bi bavili onim čime se bavimo. Ali valjda Nebo voli nas čudake pa kroz vekove uvek nekako opstajemo.
ANJU MOŽETE PRATITI NA INSTAGRAMU NA SLEDEĆEM LINKU https://www.instagram.com/atelje.alatir/